Слободан Тодоровић: Зов

(за Срђана Алексића) А да су те звали би ли ишао? Ишао бих, него шта бих, мада би боље било да не идем, ничега се ја до себе не плашим... А због тла се и крви, и светог убијања, ваљда, иде, да се живот на олтар отаџбине положи А што би ме звали, ако не због тога? Неће ме ваљда у „Хилтон“, на балет... Ко њање и педери корита потока да чистимо? Живот се робија, а Србин у рату живи и мре И упамти добро, ми нисмо људи, старији смо ми и од амеба И с оног смо