Izet Sarajlić: Lagano s tugom

U prozorima kiša, kao neki zaboravljeni marš. Ponovo jesen, opšta jesen, klasično doba elegija. Otići ću malo na stanicu da se priviknem na rastajanje. Ako se ne vratim, ostaće moje pjesme da lutaju ovim gradom. Bila je nekad ta mladost, u nekom prastarom juče. U srcu vašem i mom, bila je, ostala, i biće. Ja odlazim ali neki isti ovakvi kao ja ići će možda umjesto mene na groblja pogubljenih da uče sintaksu odanosti. Moje pjesme stajaće im na raspolaganju. Ja idem,