Dušan Vasiljev: Decembarsko nebo

Pod ovim olovnim plaštom sivim ja nemam toplog mesta, i nemam muškog gesta - ja ne živim. Ja se spasavam ispred sebe. Jer da l' je život: pijan od srama valjat se po mračnim kapijama? Ja bežim ispred sebe: od svake se biljke pomoći nadam, od svakog oblaka pokrova tražim, od svake magle zaklona želim, od svakog čoveka milosti molim. Ali pomoći ni s koje strane (ja valjda moram da stradam): jer kroz bele poljane duge teškim topotom u grob me prate moje bolesne