Србија, здравље и хирурзи из Ниша: „Успели смо, наши пацијенти неће умирати чекајући на операције"

У зеленом мантилу са заштитном капом на глави, двоструким рукавицама и хируршким лупама које му помажу да боље види, Владимир Стојиљковић, 40-годишњи кардиохирург, мирним гласом тражи маказе.

Лице му прекрива маска, виде се само крупне очи одлучног погледа.

Сваки покрет хируршког тима је уигран и сталожен и помно се прати док инструменти круже из шаке у шаку.

На овом истом столу у јединој хируршкој сали Клинике за кардиохирургију у Нишу, највећем граду на југу Србије, неколико дана раније лежао је Ћенам Мифтарија.

Пензионер из Прешева је чекао на операцију шест месеци. У његовом граду, на око 150 километара од Ниша, ова интервенција се не може обавити.

Оперисан је у суботу, 1. априла 2023.

„Срећа па је могло, глава се сачувала, хвала Богу све се добро завршило&qуот;, говори за ББЦ на српском, гледајући ка хируршкој сали.

Дуге листе чекања за разне операције, некада и по неколико година, један су од највећих проблема здравственог система у Србији.

Пандемија корона вируса је још више оптеретила овај систем јер су од 2020. године, па све до недавно, углавном оперисани само хитни случајеви.

• Један дан са лекаром „медицинске пустиње&qуот; у Србији
• Зашто је Србији потребан закон о хитној помоћи: „Био сам запањен што се нико не јавља&qуот;
• Нишки хирурзи траже да бесплатно раде викендом: „Пацијенти могу да умру чекајући операцију&qуот;

Доктор Стојиљковић је део тима нишке клинике који је самоиницијативно од децембра 2022. одлучио да ради и викендом, без надокнаде, како би се смањиле листе чекања пацијената за операције.

„Правовремена хирургија је значајна за спашавање људског живота, што мање пацијент чека на операцију, веће су шансе да преживи.

„Оног тренутка кад почнете да се бавите медицином, посебно хирургијом, схватите да викенд као такав не постоји и да дане делите на радне и нерадне, једини мотив вам је да помогнете пацијентима&qуот;, каже Стојиљковић за ББЦ на српском.

У претходних 100 дана, нишки лекари су оперисали више од 248 пацијената, утростручен је број прегледа, али оно што је најважније, како кажу, јесте да је сада листа чекања празна.

„Нисмо то радили због пара, нити желимо да добијемо ордење, зато што смо условно речено поклонили додатна 24 дана нашим пацијентима, међу којима су наши суграђани које срећемо на улици, у превозу.

„То је било чисто људски и сасвим нормално, херојство је нешто друго, ми смо остварили циљ, наши пацијенти неће умирати чекајући на операције&qуот;, каже Драган Милић, директор клинике, за ББЦ на српском.

Викендом увек има дежурних сестара, анестезиолога и хирурга за хитне случајеве, те су дозволу да раде и остали чланови тима тражили од Клиничког центра Ниш као надређене институције, Министарства здравља и Републичког фонда за здравствено осигурање (РФЗО).

Из управе Клиничког центра за ББЦ на српском су у децембру рекли да је „допис о поменутој иницијативи примљен и да ће после обраде стручних служби бити прослеђен Министарству и фонду&qуот;.

Министарство здравља и РФЗО су раније најавили да ће додатни рад лекара бити један од начина да се реши проблем дугог чекања на хируршке захвате.

Даница Грујичић, министарка здравља, рекла је да није обавештена о нишкој иницијативи, иако је поздравила овај потез, рекла је да њихов прековремени рад треба да се плати.

Из Министарства здравља ни у децембру, а ни сада, четири месеца касније нису одговорили на упите ББЦ-ја како ће се решити проблем дугих листа чекања.

Новија зграда нишке клинике за кардиохирургију сиве фасаде са црвеним знаком на врху видно одудара од осталих оронулих објеката окречених у жуто.

Осам сати ујутру, свако место у чекаоници је попуњено.

На приземљу је и администрација где ради главна сестра Марица, окружена полицама пуним документације.

Тик уз ову омању собу, са металним вратима на којима је насликано срце, на плочици латиничним великим словима угравирано је Интервентна кардиологија.

Лево је полупразно одељење за опоравак.

Сестра Жана ме чека на првом спрату.

Води ме до женске свлачионице и помаже да обучем једнократни плави мантил.

Стављам маску на лице и навлачим заштитну капицу за косу.

На тренутак помишљам да сам у некој серији, али ме њен глас брзо враћа у стварност.

„Идемо сада десно, ту је операциона сала&qуот;, говори смирено.

Узаним ходником у неколико корака стижемо до великих, благо одшкринутих врата.

Црвена слова светла - Операција је у току.

Допиру гласови и лагана музика.

Неколико медицинских сестара у плавим униформама отвара кутију пуну шприцева и рукавица.

На полици са медицинском опремом у крајњем углу, два мала звучника и радио.

Улазим на прстима, али ми једна од сестара каже да корачам нормално.

Сви се понашају као да се у сали ништа не дешава, иако већ сат и по мали тим обавља важну операцију.

Пацијенткињи уграђују два бајпаса, један на срцу, други на десној нози.

Овом операцијом се побољшава доток крви у срце, а пацијенткињи је зачепљена коронарна артерија која крвљу снабдева срчани мишић.

Код оваквих захвата, за које хирурзи кажу да су најчешћи у овој грани медицине, користе се здраве вене или артерије пацијента да би се „заобишли&qуот; сужени крвни судови.

Крв богата кисеоником усмерава се око зачепљења, стварајући нови пут и обнављајући крвоток до срчаног мишића.

Маказе, газа, игле, конци за ушивање и рукавице праволинијски су поређани на зеленом чаршаву великог стола.

„То не сме да се дира, све је стерилизовано&qуот;, каже ми једна од сестара инструментарки док додаје маказе хирургу.

Два лекара са једне, два са друге стране стола.

Чврсто стоје, помера им се само горњи део тела.

Неки од ових хирурга оперишу већ деценијама.

'Сад ћеш видети срце'

У сали су и анестетичар, сестре, техничари и перфузери, руковаоци једном од важних машина која током операције преузима улогу срца и плућа одржавајући вантелесни крвоток.

Дарко се овим послом бави већ шест година.

„Имамо и машину за оперативно спашавање крви, сва крв која се покупи из дела над којим се оперише, опере се физиолошким раствором.

„Онда се врати пацијенту, ништа се не губи, ништа се не баца&qуот;, показује уређај на који је повезана боца крви.

Надомак је четвртаста машина којом се регулише температура тела - жути бројеви трепере и показују 34 степена.

С времена на време, лекари погледају ка црном екрану на којем се појављују откуцаји срца и крвни притисак.

Око операционог стола су два бела сталка са којих висе боце физиолошког раствора прикачене за додатне апарате и пацијенткињу.

Централно светло је јако, а ближе столу и хирурзима служи као додатна лампа.

Заобилазимо апарате и долазимо до горњег дела стола.

„Сад ћеш видети срце&qуот;, добацује Дарко шапатом.

Пењем се на хоклицу и благо се нагињем.

Њима је то потпуно нормално, а ја киптим од узбуђења, чујем откуцаје мог срца.

Први пут ћу видети срце - уживо.

Маказама са заобљеном кукицом на врху, доктор Стојиљковић мирно раздваја масу неправилног облика, и тако неколико пута.

Срце је од остатка тела одвојено металним правоугаоним оквиром.

И пулсира.

Поново чујем сопствени пулс.

Испреплетана влакна срчаног мишића на сваки додир мењају боју, преовлађује црвена.

Остатак тима прати параметре на околним машинама.

Једна од инструментарки очима показује колегиници шта да донесе.

Све је по аутоматизму, свако тихо обавља свој задатак.

Око стола канте пресвучене жутом кесом пуне се газама натопљеним крвљу и употребљеним хируршким рукавицама.

Само једна хируршка сала

Кроз ову, једину хируршку салу клинике, прошло је 248 пацијената у последњих 100 дана.

Уз кардио и васкуларне операције, у њој се врше и трансплантације.

Стојиљковић је у њој и дан раније провео неколико сати.

Једна од најдужих операција коју је радио током шестогодишње каријере трајала је 22 сата.

„То је посебно стање свести где не размишљате о својим потребама већ како да помогнете пацијенту, да спасите живот.

„Тек када се све заврши стигне умор, али док сте у сали тих проблема нема&qуот;, каже он.

На посао долази у седам, а остаје колико треба.

„Пре сваке операције присутна је доза неизвесности јер су операције захтевне и дуго трају, а исход може да буде непредвидив.

„А ту је и задовољство јер радите посао који волите&qуот;, додаје кратко и враћа се операционом столу.

Пресвлачи мантил и поново седа за округлу столицу.

„Маказе&qуот;, чујем његов смирени глас.

'Да ти људи који дођу на ногама тако и оду'

На ходнику са директором клинике разговара кардиохирург Александар Каменов.

Дан раније је био над операционим столом, а сада је са студентима медицине, показује им клинику и објашњава како то што уче изгледа у пракси.

И после 13 година рада, сматра да за ову врсту посла нема стриктне припреме, већ, како објашњава, то само дође.

Памти прву операцију коју је урадио у Београду, на Другој хируршкој клиници.

„Екстаза&qуот;, описује осећај по завршетку захвата.

У почетку је водио евиденцију о броју операција, али је престао.

„Важније је да све прође како треба, да ти људи који дођу на ногама тако и оду својим породицама&qуот;, додаје овај 39-годишњак за ББЦ на српском.

Стопа смртности на овој клиници је испод два одсто.

„То су добри резултати, светски, али је статистика сурова наука.

„Када неко умре, ништа његовој породици не значи што је он у два одсто, а што је у 98 одсто других случајева исход операције добар&qуот;, говори он.

Иако су припреме за операције које он и његове колеге изводе опсежне и темељне, долазак викендом му није тешко пао.

„Породици је било теже него мени, то је сигурно, али њихова подршка није изостала, а она је и те како била важна&qуот;, додаје.

Сваки од десет кревета је попуњен

Прекопута операционе сале је јарко осветљено одељење интензивне неге.

Сваки од десет кревета је попуњен.

Пацијенти, махом старији, будни су и доручкују.

Лежај Ћенама Мифтарија из Прешава је ближи прозору.

Он је викендаш, како запослени интерно зову пацијенте које су последњих месеци оперисали тим данима.

Чека отпусну листу.

Наслоњен је на два јастука, испод чаршава провирују цевчице, прикључена му је инфузија, али он не скида осмех са лица.

Док се мешкољи у кревету, прилази му главна сестра.

„Шта су рекли ваши? Ко долази?&qуот;, пита га.

„Ћерка, већ је кренула&qуот;, одговара.

Мифтарија каже да има амбуланти у Прешеву, као и болница у оближњем Врању.

„Али да вам кажем све је то слабо, а овде је све добро, млади, сестре су ту, главна ме увек пита шта треба&qуот;, прича за ББЦ на српском.

'За мном'

На овој клиници се оперишу сви са кардиоваскуларним тегобама из Нишавског округа, објашњава Александра Миленковић, која готово 30 година ради са пацијентима на интензивној нези.

Према последњем попису становништва Србије, у Нишавском округу живи око 326.000 становника.

Сестра Александра је део колектива од оснивања 2010, када су још били у старој згради бивше хируршке клинике.

„Само четири кревета на интензивној нези, на полуинтензивној један мање.

„Били су то прави неуслови за рад, али смо ми и тада радили исте ствари, као и сада и увек, тимски&qуот;, говори за ББЦ на српском, а очи јој на тренутак засузе.

Води рачуна о комплетној опреми, потрошном материјалу, апаратима, како би сестре које су у сали, некада и по 24 сата, могле неометано да раде.

Сваког радног дана у пола осам, спремна је у плавој униформи, улази на одељење, а напушта га тек када се заврши сав посао.

Идеју о активним радним викендима прихватила је радо, каже.

Сестре, анестетичари и хирурзи већ имају радне дежурне викенде, али су тих дана долазили, како каже, и други запослени који углавном раде од понедељка до петка.

„Ово нема везе са додатном зарадом, повећањем плата, наградом било које врсте. Не, ми смо имали главни циљ - да смањимо листе чекања и то смо постигли.

„Директор је рекао 'За мном' и ми смо кренули - сви&qуот;, говори док седимо на плишаном каучу у малој топлој кухињи, омиљеној соби за одмор готово свих запослених.

Једног викенда урађене су 24 компликоване васкуларне операције.

„Био је изазов организовати интензивну негу са 10 лежајева, где су већ оперисани пацијенти.

„Требало је обезбедити потрошни материјал, али смо успели, сложно, без тензије, тако ми радимо&qуот;, прича одлучно и помера црне локне са рамена.

Једино што је важно и што се памти јесу пацијенти који опорављени напуштају клинику.

„Када видите читав тај процес, од тренутка када уђе у салу, када је напусти, у каквом стању, до тренутка када опорављен излази и одлази породици која га чека - па то нема цену&qуот;, објашњава сестра Александра.

Пацијенти углавном напуштају интензивну негу после седам до десет дана, у зависности од тежине операције, додаје.

На листи чекања нема више пацијената

Једанаест је сати пре подне.

На паркингу Клиничког центра у Нишу рампа је подигнута, аутомобили само пролазе.

Старији човек са косилицом и заштитним наочарима сређује траву, нешто даље се чују брусилице.

Између црвених цигли провирује жути шлем - гради се мала црква.

Доктор Стојиљковић је са колегама и даље у сали.

Када смо разговарали у децембру, на почетку спровођења плана о радним викендима, доктор Милић ми је рекао да на операцију у клиници чека 130 пацијената, између три и четири месеца.

Од почетка 2022. до тада, урадили су око 290 кардиохируршких и 170 васкуларних захвата.

А сада у априлу 2023. године, листа чекања је празна.

„Задржали смо квалитет рада, стопа смртности је остала иста, испод два одсто.

„Сви који су оперисани викендом су преживели, иако су главне замерке биле да се ће се изгубити концентрација, али није.

„Нисмо ишли науштрб квалитета, и уз добру организацију успели смо&qуот;, закључује поносно директор клинике.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.13.2023)