При светски рат и Србија: Споменик преминулим војницима у Холандији и како су заробљеници доспели тамо

У срцу Холандије, на сат вожње од Утрехта ка унутрашњости кроз шуме Велуве, крије се градић Гардерен.

На локалном гробљу старом 150 година, покошеном и уредном, покрај ниских протестантских надгробних споменика и подшишане живице, стоје три знатно виша, а на једном је православни крст.

На полеђини, натпис на ћирилици:

„Умрли за Србију. Благодарна отаџбина Србија&qуот;.

Овде, на северозападу Европе, 1.400 километара далеко од отаџбине, 1919. године сахрањени су српски војници преминули од шпанске грознице, после заробљеништва у немачким и аустроугарским логорима.

• Како је свет изгледао после Шпанског грипа 1918 – и шта можемо да научимо
• Тамо далеко - на грчком острву Крф - српској војсци је једини био пут
• Војвода Живојин Мишић - „ко не зна за страх, тај иде напред&qуот;

До гробља долазим по упутствима Холанђанина Фабиана Вендрига који је за овај споменик сазнао пре десетак година.

Од тада се посветио истраживању мало познатих судбина војника чији је животни пут завршен у Холандији.

„Био сам врло заинтересован за историју Балкана, јер знам доста прича о Србији и Балкану које су биле врло лоше.

„А када сам посетио регион, схватио сам да људи нису тако лоши у Србији, напротив, врло су пријатељски настројени&qуот;, каже Вендриг уз осмех.

Заједно са сународником Џоном Стиненом и Татјаном Раковић Вендриг из Србије, као и представницима дијаспоре, годинама је ентузијастички трагао по архивама.

Круна њиховог рада је књига „Српски војници умрли у Холандији 1917-1919&qуот;.

Утврдили су да је у Холандији преминуо најмање 91 српски војник, у девет различитих градова.

Током епидемије шпанског грипа од 1918. до 1920, умрло је приближно 50 милиона људи, а сматра се да је била заражена трећина светског становништва.

Гробље „под конац&qуот;

До цркве у Гардерену, у коме живи око 2.000 људи, може се доћи возом и међуградским аутобусом.

Очекивала сам сеоце, а затичем варошицу са неколико споменика, протестантском црквом, бензинском пумпа и неколико кафића.

Ту је и холандски национални симбол - ветрењача.

Нема зграда, углавном су куће од браон цигле и свака има мали врт, истурен прозор без завеса окренут ка улици и по правилу, соларне панеле на крововима.

Оне старије имају сено на крововима, које се и данас користи као изолација.

Десно уз улицу, наилазим на гробље на ком се сахрањују мештани од 1872. године.

Отварам ниску гвоздену капију и стазом од шљунка идем право, погледом тражећи православни крст - ту је, уз леву ивицу и три висока споменика.

На средњем и левом су уклесана српска презимена, а на десном је у мермеру приказан војник са одликовањима, шајкачом на глави и опанцима на ногама.

На гробљу је још само запослени чувар који одржава гробље и на енглеском ме одмах упути у све што зна о споменицима преминулим војницима.

Пружа ми летак на српском и холандском.

„Сваке прве суботе у октобру окупе се овде, дође православни свештеник из Ротердама, одрже помен на гробљу, а затим иду у стару зграду на ручак.

„Дође 20-30 људи, махом они који живе у Холандији&qуот;, каже Кејс Флур.

„Сви они су ту, гробови никад нису оштећени&qуот;, додаје мршави Холанђанин плавих очију.

До прошле године је поред споменика стајао и низ од 29 старих белих крстова од дрвета, али су извађени због оштећења, каже.

У плану је да се у мају или јуну поставе нови, камени крстови.

У мермер су уклесана имена 64 војника који су после Првог светског рата боравили у холандским камповима у Енсхедеу, Најмегену и Милингену.

Према расположивој документацији, српски заробљеници су у најближем кампу, у Милингену, били заједно са француским.

Међутим, непосредно пред повратак у Србију на овом подручју је завладала епидемија шпанског грипа од које је умрло 29 српских војника између 22. и 31. јануара 1919. године.

Исцрпљени и неухрањени, после више година у заробљеништву, брзо су подлегли болести.

Већ у априла 2019, посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца подигло им је споменик, који је 2006. обновљен.

Прво презиме на њему данас је Ђ. Вукосављевић.

Током истраживања је Татјану и Фабијана контактирала његова праунука Зорица Јелача. Она чува дирљива писма и разгледнице које је њен предак из заробљеништва слао супрузи Лепи.

У преписци коју је уступила за објаву у књизи, Вукосављевић је описивао недаће с којима се суочавао, али и чежњу за породицом.

Последње писмо датира од 30. јуна 1918. године. Тада је, како пише, био одвојен од Срба, са којима је провео две и по године од јесени 1915.

Драга Лепа, ако не добијеш скоро моја писма, знај да нисам више жив. Јер волијем и умрети сада него доцније слеп ићи по свету. Ћорав човек не ради у руднику.

Ако се избавим одавде јавићу ти. Само ми је жао што још нисам добио слику дечију и твоју, да бих могао видети и Ружицу.

Драга Лепа, ево ти данас шаљем двадесет и пет марака. Купи деци што оћеду, нека знаду да им је од оца, а нарочито Ружица која ме још не зна као и ја њу.

Ана Јелић, историчарка уметности и кустоскиња Музеја рудничко-топличког краја, истраживала је за потребе књиге судбину браће Рајачић из Горњег Милановца, вароши која је до Другог светског рата имала 3.000 становника.

Они су, каже, били градска, имућна породица трговаца који су имали штампарију у центру града још пре Првог светског рата.

Владимир, отац Сретена и Драга који су се нашли у заробљеништву, био је члан управних одбора банака.

„Сретен је подлегао епидемији шпанског грипа, која се прво јавила међу британским војницима.

„Пошто су били слабог здравља и најмања инфекција за њих је била погубна&qуот;, каже Јелић за ББЦ на српском.

Сретен Рајачић био је међу 91 српским војником који је преминуо у Холандији 1919. и тамо је сахрањен.

Драго је због знања у области медицине био ангажован у холандској болници по повратку из немачког логора у Солтау.

„Постоји чланак у холандским новинама о сахрани четворице српских војника који су преминули у Холандији од шпанског грипа, да су сахрањени уз све војне почасти у фебруару 1919.

„Наведена су имена, као и да је члан породице једног од преминулих присуствовао сахрани и било му је дозвољено да баци грумен земље у братов гроб, а то су Драго и Сретен Рајачић, Милановчани&qуот;, каже Јелић.

У низу подударности десило се и да је баш Драго Рајачић јавио супрузи Ђорђа Вукосављевића да јој је муж преминуо.

Делић по делић - цела слика

У истраживачком подухвату Холанђана, Татјанин првобитни задатак био је да транскрибује презимена са споменика, уписана француским правописом.

Али је убрзо открила нешто неочекивано.

Упоредивши имена са холандским сертификатима преминулих, утврдила је да је један од преминулих из Милочаја - њеног родног села у околини Краљева.

„Моји родитељи живе у Милочају и ја сам тамо живела до 18. године и брзо сам позвала тату да питам да ли постоји неко с овим именом и презименом, он је рекао `да, да постоји, сад ћу да позовем`.

„Тај човек који сад има око 90 година је рекао, `то је Милош Гавровић, он је био мој стриц`.

„Он је мислио да је стриц био сахрањен у Немачкој, није знао за Холандију, најежила сам се једно 15 пута&qуот;, каже Тања док разговарамо преко видео позива.

У међувремену, Татјана и Фабиан су се венчали и данас живе у Холандији.

Током трагања су у Архиву Југославије пронашли „делић слагалице&qуот; који је недостајао - где су посмртни остаци данас.

Знало се да су сахрањени у Гардерену, и да су остаци преминулих 1938. одвезени негде, али ни српска заједница ни шира јавност нису знали где су тела однета после ексхумације, каже она.

Одговор се скривао „на дну једне странице&qуот; - пренети су у Јиндриховице у Чешку, у маузолеј који су почетком 1930-их заједно отворили југословенски краљ Александар и Томаш Масарик, председник Чехословачке.

„Кад смо отишли први пут у Јиндриховице сам сазнала да је то веће стратиште него Зејтинлик, има више сахрањених, више у маузолеју и околним шумама, а то се не зна&qуот;, каже Татјана Вендриг.

У маузолеју се, каже, лако уочавају лимени ковчежићи из Холандије, јер су сви остали дрвени.

Када су 1938. лимени ковчези са посмртним остацима српских војника на граници с Немачком предати, тамошње власти су организовале војне почасти, наводи се у монографији.

Дочекало их је 150 војника тада моћног Трећег рајха, испаљена је почасна паљба, а војни оркестар је свирао посмртни марш.

Командант немачке војске положио је венац на сандуке некада непријатељских војника који су баш у његовој земљи били у заробљеништву.

Клупко ироније судбине тек се запетљало.

Њихови посмртни остаци положени су у маузолеј у чешкој Судетској области, баш оној коју ће Немачка анектирати четири месеца касније.

Читава Европа била је у рату са Хитлеровом Немачком већ наредне године.

„Наговештај новог рата појавио се преносом посмртних остатака српских војника који су умрли у Холандији&qуот;, пише у књизи Вендргових и Стинена.

Војници у логорима

У логорима Централних сила током Првог светског рата било више од 222.000 српских официра и војника, од чега је умрло 62.800 и то је „трагични биланс&qуот;, каже историчар Миле Бјелајац за ББЦ на српском.

Највише, приближно две трећине, било је у Аустроугарској, мада је логора за ратне заробљенике било у свакој држави, јер је то био стандард по међународном ратном праву.

Дешавало се и да савезници једни другима уступе заробљенике за потребе пољопривредних радова у пољу или фабрикама, јер су њихови мушкарци одлазили на фронт.

„Први заробљени су били они српски официри и војници који су се у тренутку објаве рата 28. јула 1914. затекли на територији Аустроугарске, најчешће они који су се у бањама опорављали од болести или повреда током Балканских ратова.

„Они су одмах интернирани, а међу њима је био и војвода Радомир Путник, који је био у чешкој бањи, тада у оквиру Аустроугарске&qуот;, каже Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

Војвода Радомир Путник био је српски војсковођа, војни министар и начелник Генералшаба српске војске током Балканских ратова 1912-1913 и у Првом светском рату.

Он је 1914. интерниран у Будимпешти, на повратку у Србију, али је пуштен да се врати преко Темишвара и придружи врховној команди.

„Највише је пало у заробљеништво, негде око 168.000 у току операција 1915. када су заједнички три силе напале Србију - Бугарска, Немачка и Аустроугарска.

„Тај број је готово преполовио ондашњу српску војску која је 1915. ушла у рат са око 420.000 војника и официра&qуот;, каже Бјелајац.

• Како су се две Британке јавно волеле у Србији за време Првог светског рата
• Сјај и беда немачког ратног гробља у Смедереву
• Сви јуриши српског Гвозденог пука - 110 година од мобилизације
• Војвода Степа Степановић - скромни војсковођа блиставе каријере

Аустроугарска је, додаје, имала велики број прихватних логора на подручју данашње Србије - Сремска Митровица је била највећи, као и у Босни и Херцеговини.

Неретко би заробљеници касније одвођени на просторе данашње Чешке, Аустрије и Немачке.

„Многи заробљеници су 1918. године, повлачећи се према кући, умирали од шпанске грознице или несрећним случајем.

„Умирали су у Француској, Холандији, Италији, на свим странама их има и није било лако да се попише&qуот;, каже историчар.

Наводи пример Бугарске, где је било 18 логора за ратне заробљенике, „готово половицу су чинили српски војници, а други су углавном били Енглези са Солунског фронта&qуот;.

Војници преминули у Холандији махом су радили у Немачкој, како у логорима, тако и на тресетиштима или у рудницима.

О нехуманим условима у логорима казују сведочења српских војника зебележена у књизи Хенрија Хеберта „Између бодљикаве жице&qуот;, која се цитира у монографији Вендригових и Стинена.

Многи су гладовали, храна је била лоша „као за свиње&qуот;, нису имали одећу и обућу, а готово редовно су били малтретирани и присиљавани на рад до изнемоглости.

„Наши стражари су нас тукли због најмањих ствари или су нас третирали као животиње. Ударци бајонетима су били небројени.

Мађари и Немци третирали су нас најгоре. Коначно смо добили храну од нашег Црвеног крста. Без тога бисмо помрли од глади&qуот;, цитирају се речи Гвоздена Андрића, 28-годишњег војника родом из околине Ужица, који је био у неколико логора у Немачкој.

Холандија је била неутрална

Иако мања, и по територији и по броју становника, Холандија је пре једног века није била ни део Централних сила - Немачке, Аустроугарске и Турске, као ни савезника - Француске, Велике Британије и Русије.

„Прича о Холандији у Првом светском рату је фасцинантна прича о малој држави чији је интерес да остане неутрална, како би заштитила независност и безбедност.

„Холандија је успела да задржи јасан правац у рату док су околне земље биле увучене у сукобе&qуот;, оцењује у научном раду Прита Нилеш, професорка историје и деканка на колеџу у Мумбају.

Ипак, како наводи, на Холандију је такозвани Велики рат итекако утицао.

Мобилисана војска је под пуном ратном опремом чувала границе, а привреда је испаштала јер су обе зараћене стране желеле да контролишу морске путеве и снабдевање.

„Холандија је успела да остане неутрална јер у склопу немачког ратног плана против Француске није била предвиђена да буде ратно поприште, као што се десило са Белгијом и Луксембургом.

„Други, можда важнији разлог је био тај што су преко Холандије, као неутралне земље, могле да се користе њене луке Ротердам за увоз свега оног што је њој било потребно за ратну индустрију, па чак и исхрану&qуот;, каже Бјелајац.

Сарадња Србије и Холандије

Кустоскиња Ана Јелић је учествовала у организацији изложбе о преминулим војницима.

„Углавном се људи изненаде зато што нико није знао те податке да су српски војници били примљени после Првог светског рата на холандско тло.

„Мало се зна и о помоћи коју је Холандија пружала, не само на крају, већ и током рата, да је у Мастрихту 15. фебруара 1915. основано међународно удружење Међународно милосрђе за рањене и ратне заробљенике свих земаља&qуот;, наводи Јелић.

Од 1917. имало је и српску секцију, на чијем челу је била образована Мирослава Мирка Грујић, ћерка Јеврема Грујића, дипломате и државника.

„Холандија је током рата упутила заробљеним Србима у логорима Аустроугарске и Немачке више од 47.000 пакета помоћи, што је такође мало позната чињеница&qуот;, додаје она.

• Путеви оспораване сликарке Надежде Петровић - „За све се тражи времена, за васпитање публике мало дуже“
• Кошмари српских војника у Првом светском рату
• Осликане разгледнице из Првог светског рата
• Мистерија госпођице В: Канађанка у српској војсци у Првом светском рату

Иако су земље биле географски удаљене, дипломатска сарадња је била развијена, а холандски лекари и медицинске сестре помагали су српским војницима и пре Првог светског рата.

Лекар Аријус ван Тинховен био је ратни хирург у Србији током Балканских ратова, а касније и шеф хируршког одељења Војне болнице у Ваљеву током Првог светског рата.

Медицинска сестра Лудовика Конинг, коју Вендриг назива „холандском Флором Сандс&qуот;, поредећи је са славном британском болничарком, добровољно се јавила три пута у медицинску мисију у Србији између 1913. и 1916. године.

После потписивања примирја, посетила болесне српске затворенике остављене током транспорта војника кућама у разним градовима широм земље.

„Током Балканских ратова, када смо збрињавали ове храбре војнике изузетне издржљивости, никада нисмо могли помислити да ћемо видети неке од њих у оваквом стању у коме смо их тренутно затекли: исцрпљене, болесне, апатичне&qуот;, описала је посету у дневнику Де Телеграф 23. фебруара 1919:

Важна историја уткана у ДНК народа`

О овом делу историје и споменицима се и данас не зна много у Србији, кажу Вендригови.

„Није ни да кривим људе у Србији, на дневној бази се толико историје дешава, ко ће да се брине о томе шта се десило пре сто година, а треба да купимо хлеб за данас&qуот;, каже она.

Фабиан се надовезује, поредећи приступ Француза и Срба према преминулим војницима.

„Невероватно је шта они све имају, све је на сајтовима, подаци о споменицима, а у Србији сам једва нашао књигу о споменицима из светских ратова за 16.000 динара.

„Знање постоји, али недостаје инфраструктура да се до тога дође и то је врло тужно, јер је историја део вашег ДНК и вашег идентитета и можемо учити из ње&qуот;, закључује Вендриг.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.18.2023)