Еволуција: Зашто неки делови људског тела немају никаквог смисла

Тешко ћете пронаћи животињу са својствима која нису рудиментарна или која су бескорисна: атрофиране очи, одбачена крила или мужјаке са дојкама, да набројимо само неке.

Све су то показатељи историје, наслеђе далеких рођака, својства која се више не користе и које ће еволуција толерисати још неко време или поново употребити ако затреба, као у случају очију које се могу пронаћи испод коже неких кртица, пингвинска крила која се користе као пераја или крилца инсеката која почињу да служе као нека врста улара.

Од самог језгра сваке ћелије, па до архитектуре наших органа, људско тело такође носи трагове и ране које су последица дугачке и упоредне еволутивне историје.

Природно, нису сви делови нашег тела користила сврси, иначе бисмо морали да се запитамо зашто ми (али не и неандерталци) имамо подбрадак. Смешно би било да по сваку цену тражимо сврсисходност.

И заиста, без обзира на дивне пропорције да Винчијевог Витрувијевог човека уцртаног у круг и квадрат, наша физичка својства су углавном колекција неусклађености достојна једног Хомера Симпсона.

• Пронађена лобања човековог рођака стара два милиона година
• Зашто би „пост-природно” доба могло бити чудно и лепо
• Како је текла еволуција: Ко су људски преци слични мајмунима

Тако се, на пример, у случају мушкараца поставља питање која је сврха уретре која пролази тачно кроз центар простате и чија функција није никако повезана са уринирањем.

Резултат тога је непотребна бол која се годинама касније јавља приликом запаљења или увећања простате.

Ово нема апсолутно никаквог смисла, осим што знамо да до скоро људи нису ни живели довољно дуго да би патили од овакве болести. Иако то нема никаквог смисла, то је и даље еволуција.

Несавршеност се у природи појављује услед потребе да се пронађу компромисна решења између потребе и супротстављених селективних нагона.

То значи да нека битна својства могу да еволуирају у позитивном правцу без обзира на чињеницу да њихови власници због тога пате од иритантних нежељених ефеката.

Слепо црево је још један добар пример.

Иако недавна истраживања наводе на то да оно има неке секундарне предности које се односе на имуни систем или да могу да послуже и као резервоар за добре бактерије у случају инфекција, постоји и велики број потенцијалних анатомских решења која би била ефикаснија и мање болна од овог.

Данас, када нам је то потребно, проблем можемо да пребродимо хитном операцијом, али само постојање црволиког слепог црева у нашим стомацима је дефинитивно лоша идеја.

Још један од сличних примера је спољашњи скротум.

Имају га многи сисари, међу њима смо и ми, и сви знамо да он игра важну улогу у хлађењу тестиса при производњи сперматозоида.

Па ипак, многи сисари - слонови, хираксе, мравоједи, дугонзи, слоновске ровке и златне кртице - имају тестисе унутар својих тела, где су заштићенији.

Самим тим је спољни скротум користан, али не и есенцијалан.

Скривена овулација је још једна чудна појава која је скоро уникатна за нашу врсту.

Мушкарци не опажају тренутак када су жене спремне за зачеће.

Много више смисла налазимо код бабуна, мандрила, шимпанзи и бонобо мајмуна - код њихових женки је полна надраженост препознатљива по изгледу, тургидности и боји гениталија, као и по испуштању одређених мириса.

То значи да ће и они најтупавији мужјаци пре или касније схватити да је време за обављање свете дужности, док се код људи ово не дешава.

За нас, али и за још неке врсте попут сивог лангура из југоисточне Азије, овулација је скривена. Ово ствара велику несигурност код мужјака који не знају да ли је копулација, до које се дошло након тешких мука, била успешна или не.

Погледајте и овај видео:

Листа еволутивних необичности се само наставља.

Уколико сте у стању да померате своју слушни шкољку као слонови, то значи да и даље имате бескорисне, али и даље функционалне мишиће у својим ушима.

Каудални пршљенови који су спојени испод карлице су у ствари остаци вашег репа, а тртица и даље служи као тачка везивања за неке мишиће.

Распитајте се о томе код некога ко је пао низ степенице и снажно ударио о ивицу степеника.

Они који пате од исцрпљујућег бола у леђима добро разумеју несавршеност људске двоножности, колекцију локомоторних неефикасности које су нас начиниле људима.

За тренутак, размотримо и наше чудно држање, можда и најнесавршенију од свих наших адаптација.

Људска кичма није еволуирала из ведра неба.

Савитљива кичма четвороножаца или брахијатора (претходно постојеће ограничење и еволуциона инерција) је исправљена, што значи да је терет целог тела постао оптерећење за једну осовину, а да су ноге растерећене.

Резултат тога је кривудава кичма и пршљенови подвргнути екстремном притиску. Нерви и мишићи су се прилагодили колико су могли, али недовољно да спрече ишијас, килу и равне табане.

Па ако још, након свог тог напора да се издигне на своје задње удове, тај двоножац цео дан почне да проводи седећи за радним столом или за воланом аутомобила, онда је то активна потрага за болом изазваним несавршеношћу.

Зашто смо онда постали двоношци? Питање је у ствари компликованије него што звучи.

• Преиспитивања Чарлса Дарвина око „гнусне мистерије“ која га је мучила до краја живота
• Праисторијски секс: Кад су се срели погледи људи и неандерталаца
• Жена која је проникла у све тајне оргазма

Усправан став нам је, сматра се, омогућио трчање на дуге стазе и већу покретљивост при кретању. Четвороножац ће нас разбити на 100 метара, али као крос кантри тркачи уопште нисмо лоши.

Као двоношци можемо да се пентрамо ако је то потребно, а можемо и да ходамо, трчимо или прегазимо реку.

Све је то тако, али остаје чињеница да су у пространој савани скоро све животиње четвороножне и да им као таквима сасвим добро иде.

Сматра се и да је бипедализам нашим прецима дао могућност да се предаторима представљају као вертикална, а не хоризонтална силуета (много видљивија просечном примерку из рода мачака), а и стајање у високој трави даје бољи поглед на предаторе из даљине.

И наравно, усправна позиција је ослободила наше шаке и руке од кретања, па смо могли да их искористимо за руковање алаткама или ношење хране или деце.

Али да ли смо постали двоношци да бисмо ослободили руке, или су наше руке постале слободне када смо постали двоношци?

Авај, бројке се не слажу јер су се прве технологије каменог доба у Африци појавиле пре отприлике 3,3 милиона година, што је неких 700.000 година пре појаве људског рода, а колико знамо тада су само аустралопитекуси и кенијантропи са својим арбореалним особинама тумарали областима око језера Туркана.

Зашто је онда прво стигла технологија, а тек онда потпуна двоножност. Шта је узрок, а шта последица?

Сећајући се пута који нас је зарад бипедализма коштао свих оних скупих захтевности побројаних горе, мора да је све то имало смисла од самог почетка, јер би у супротном они наши двојници из крошњи дрвећа превладали.

Други експерти за хуману еволуцију и даље сматрају да је иницијални корак ка двоножности повезан са терморегулацијом.

Када врсте које живе у зонама које су граничне између шумских и травнатих предела истражују територије које су на сунцу, без хлада, оне имају озбиљан проблем да одрже телесну температуру у оквиру одређених физиолошких лимита, а то се нарочито односи на мозак који баш и није у стању да толерише прегревање.

Четвороношци из савана су развили одређене противмере које нама недостају. Решење којем је прибегло наше племе је редукција површинских предела под сунцем у циљу одржавања телесне температуре под контролом.

У исто време, наши преци су постепено губили своје крзно и развијали знојне жлезде.

Ако су се ствари одвијале на тај начин, онда је могуће да је адаптација на терморегулацију изазвала пригодне процесе (флексибилни покрети, ослобађање горњих екстремитета и сл.) који бипедализам чине добром стратегијом без обзира на последице које је изазвао.

Могуће је и да је, због свих ових компромиса, и упркос несумњивим заслугама, двоножност еволуирала полако и бојажљиво током четири милиона година, након неколико пропалих покушаја и неуспелих експеримената.

Један од таквих примера представља и ардипитекус, који је био шумски двоножац који се кретао кроз грање.

Погледајте и како је Чарлс Дарвин дошао до теорије еволуције:

За две трећине природне историје хоминина (период пре 2-6 милиона година) наши преци, рођаци и сродници су преферирали хибридно решење: живот на дрвећу да би могли да се бране од предатора (уз помоћ истрајних и древних особина као што су закривљени прсти и дугачке руке) и разборита одлука да се у потрази за храном истражују пропланци.

Тако је живела Луси (најстарији очувани фосил хоминина) која је умрла тако што је пала с дрвета.

У то време, то је представљало најинтелигентнију могућу стратегију за оне који су тек постајали храбри ловци, али су у исто време били и плен за мачке и џиновске орлове. Бабуни и други примати данас раде исту ствар.

Тако да би најбоље било да заборавимо причу о људској еволуцији која почиње са херојским ,,силаском са дрвећа&qуот; у циљу освајања саване пешице. Комплетни двоношци смо постали током буђења људског рода.

Многи од наших компањона и дан данас проклињу тај тренутак.

Усправан ход на две ноге је постао велики ризик у случају када се у исто време мења и начин исхране, када мозак почиње да се увећава и када би требало да рађамо потомство.

Карлица није у стању да се много прошири јер у супротном не бисмо могли да стојимо усправно. Сходно томе, глава бебе пролази уз знатне потешкоће.

Када бисмо могли да ресетујемо комплетан процес, идеално инжењерско решење би било рађање директно из стомака, али то није могуће јер је канал кроз који се наш порођај одвија у ствари модификована верзија рептилског начина (полагање јаја) и оног који су имали рани сисари код којих се све одвијало кроз карлицу.

Тако су компромиси постали неминовни - фиксирање времена трудноће на девет месеци и рађање беспомоћних беба чији су мозгови достигли тек једну трећину развијености, док су преостале две трећине морале да свој развојни пут доврше касније.

То у сваком случају до краја остаје несавршено решење, нарочито када помислимо не само на број мајки и новорођенчади који су преминули током порођаја, већ и на чињеницу колико је све то болно за жене.

Прелазак на бипедализам је генерисао негативне последице у скоро сваком делу нашег тела.

Људска стопала која се крећу по табанима морају да издрже јак притисак. Наш врат, са том тешком, њишућом куглом на свом врху, постао је слаба тачка.

Стомак, са свим својим унутрашњим органима, изложен је различитим врстама повреда. Трбушна марамица је потиснута на доле уз помоћ силе гравитације, што представља предиспозицију за хернију и пролапсу материце.

Последице можете да осетите и на сопственом лицу.

Следећи пут када се прехладите и осетите како вам мишићи притискају сваки отвор на лицу, размислите мало о чињеници да ваши запушени максиларни синуси имају отпусне канале усмерене на горе ка носним шупљинама - супротно гравитационој сили.

Због тога су потпуно неефикасни и лако могу да се запуше мукусом или сличним слузавим супстанцама.

Све то изгледа као лоше дизајниран систем, али чињеница је да код четвороножаца улазни отвор максиларних синуса гледа на горе и на тај начин све функционише како треба.

Али код нас, некадашњих четвороножаца, лица су тек недавно достигла вертикалну позицију и ово је резултат тога.

Археолог Андре Лерој-Гуран је био у праву када је рекао да је историја човечанства отпочела са добрим стопалима, пре него са већим мозговима.

Све је то било велико искушење, нарочито на самом почетку.

Онда смо почели да волимо све то и са тим дугим ногама смо постали примати у покрету, са јаким осећајем за радозналост и без икаквих ограничења која би могла да нас задрже.

*Овај чланак је првобитно објављен у публикацији „Тхе МИТ Пресс Реадер&qуот;и објављен је овде уз дозволу.

Погледајте и видео о томе зашто људи месечаре:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.23.2023)