Hladni rat: Suludi plan da se detonira nuklearna bomba na Mesecu
Trenutak kad je Nil Armstrong kročio na površinu Meseca 1969. godine jedan je od najupečatljivijih u istoriji. Ali šta bi bilo da je Mesec na koji je Armstrong koraknuo bio izrovaren ogromnim kraterima i zatrovan posledicama nuklearnog bombardovanja?
Pedesetih godina prošlog veka, kad je izgledalo da je Sovjetski Savez stekao veliku prednost u svemirskoj trci, američki naučnici smislili su bizaran plan - da bace nuklearnu bombu na površinu Meseca kako bi preplašili Sovjete.
Trenutak kad je Nil Armstrong kročio na površinu Meseca 1969. godine jedan je od najupečatljivijih u istoriji.
Ali šta bi bilo da je Mesec na koji je Armstrong koraknuo bio izrovaren ogromnim kraterima i zatrovan posledicama nuklearnog bombardovanja?
Na prvi pogled, naslov jednog naučnog rada - Studija lunarnih istraživačkih letova, prvi tom- zvuči banalno birokratski i bezopasno.
Ona vrsta studije koju je lako ignorisati.
U tome verovatno i jeste bila poenta.
- Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi
- Ko može da ima nuklearno naoružanje
- Izgubljene nuklearne bombe koje niko ne može da pronađe
Bacite pogled na korice, međutim, i sve odmah izgleda potpuno drugačije.
U središtu je upadljivi grb koji sadrži crtež atoma, nuklearne bombe i oblaka u obliku pečurke - amblem Centra za specijalno oružje vazduhoplovnih snaga u američkoj Vazduhoplovnih bazi Kirtlend, u Novom Meksiku, koja je odigrala ključnu ulogu u razvoju i testiranju nuklearnih oružja.
Na samom dnu nalazi se ime autora studije: L. Rajfel, iliti Leonard Rajfel, jedan od vodećih američkih nuklearnih naučnika.
On je sarađivao sa Enrikom Fermijem, tvorcem prvog nuklearnog reaktora na svetu poznatog i kao „arhitekta nuklearne bombe".
Projekat A119, kako je bio poznat, bio je strogo poverljivi predlog da se detonira hidrogenska bomba na Mesecu.
Hidrogenske bombe bile su mnogo razornije od atomske bombe bačene na Hirošimu 1945. godine i najnovije dostignuće u nuklearnom oružju toga vremena.
Zamoljen od viših oficira vazduhoplovnih snaga da „ubrza" projekat, Rajfel je između maja 1958. i januara 1959. napisao brojne izveštaje o održivosti ovog plana.
Neverovatno, ali jedan naučnik koji je omogućavao ovaj jezivi plan bio je budući vizionar Karl Sagan.
Štaviše, postojanje projekta otkriveno je tek devedesetih samo zato što ga je Sagan pomenuo u svojoj prijavi za elitni univerzitet.
Iako je mogao da pomogne da se daju odgovori na neke rudimentarna naučna pitanja o Mesecu, primarni cilj Projekta A119 bio je demonstracija sile.
Bomba je trebalo da eksplodira na odgovarajuće nazvanoj liniji Terminator - granici između svetle i mračne strane Meseca - kako bi stvorila jarki bljesak koji bi svako, a naročito u Kremlju, mogao da vidi golim okom.
Odsustvo atmosfere značilo je da ne bi bilo oblaka u obliku pečurke.
Postoji samo jedno ubedljivo objašnjenje za predlaganje jednog tako stravičnog plana - a motivacija za njega krije se negde između nesigurnosti i očaja.
Pedesetih nije izgledalo kao da Amerika dobija Hladni rat.
Političko i javno mnjenje u Sjedinjenim Američkim Državama bilo je da Sovjetski Savez prednjači u rastu nuklearnog arsenala, naročito što se tiče razvoja i broja nuklearnih bombardera („bombarderski jaz") i nuklearnih projektila („projektilski jaz").
- Šta otkriva smeće iz napuštenih sovjetskih nuklearnih baza
- Pet najvećih mitova o Hladnom ratu
- Kako tumačiti sat koji otkucava vreme do „sudnjeg dana"
SAD su 1952. godine detonirale prvu hidrogensku bombu.
Tri godine kasnije, Sovjeti su šokirali Vašington detoniravši vlastitu.
Otišli su korak dalje 1957. godine prešavši u vođstvo u svemirskoj trci lansiranjem Sputnjika 1, prvog veštačkog satelita u orbitu oko Zemlje.
Nije pomoglo američkim živcima ni to što je Sputnjik lansiran na vrhu sovjetske interkontinentalne balističke rakete - doduše modifikovane - niti to što se pokušaj same SAD da lansira „veštački mesec" završio ogromnom, plamenom eksplozijom.
Pakao koji je obujmio raketu Vangard zabeležen je na filmu i prikazan širom sveta.
Britanski filmski žurnal u to vreme bio je posebno brutalan: „PROPAST VANGARDA… istinski veliki poraz… u svetu prestiža i propagande…"
Sve to vreme, američkim školarcima redovno je prikazivan slavni instruktivni film „Zalegni i pokrij se" u kom je animirana kornjača Bert pomagala da se deca nauče šta da rade u slučaju nuklearnog napada.
Kasnije iste godine, jedan američki dnevni list, pozivajući sa na izvor iz viših obaveštajnih krugova, izvestio je da se „Sovjeti spremaju da bace hidrogensku bombu na Mesec na godišnjicu Revolucije 7. novembra" (Dejli tajms, Nju Filadelfija, Ohajo), a potom se na to nadovezao izveštajima da Sovjeti možda već planiraju lansiranje rakete sa nuklearnom bojevom glavom na najbližeg suseda.
Kao i sa drugim glasinama iz Hladnog rata, teško je razlučiti njeno poreklo.
Da sve bude neobičnije, ovo zastrašivanje najverovatnije je i motivisalo Sovjete da pokrenu vlastite planove.
Pod šifrovanim imenom E4, njihov plan bio je identična kopija američkog, a na kraju su ga Sovjeti odbacili iz sličnih razloga - straha da bi neuspelo lansiranje moglo za posledicu da ima pad bombe na sovjetsku teritoriju.
Oni su opisali potencijal za „izuzetno neželjeni međunarodni incident".
- Kakve rakete ima Severna Koreja
- Nuklearne greške koje su umalo izazvale Treći svetski rat
- Kako proceniti rizik od atomskog rata
Žene koje su pomogle da se utre put
Nadarena matematičarka Sju Finli odigrala je vitalnu ulogu u nizu misija NASA-e da se pošalju sonde na Mesec, dođe do snimaka lunarne površine, odabere mesto sletanja za Apolo i sakupe dodatni podaci kako bi misija bila uspešna.
Finli će odigrati ključnu ulogu u stvaranju Mreže dubokog svemira, beskrajne mreže radijskih antena oko sveta koje se koriste za praćenje svemirskih misija.
Specijalnost Afro-Amerikanke Katrin Dž. Džonson bila je ključna veština izračunavanja trajektorije svemirskih letova i tempiranja lansiranja.
Proračuni Ketrin Džonson uticali su na svaku važnu američku svemirsku misiju od Merkjurija do Spejs-šatla, među kojima i Apolo 11.
Oni su možda shvatili da je sletanje na Mesec mnogo veće dostignuće.
Ali Projekat A119 bi funkcionisao.
Rajfel je 2000. godine dobio priliku da ispriča vlastito viđenje događaja.
On je potvrdio da je sve to bilo „tehnički održivo" i da bi eksplozija bila vidljiva sa Zemlje.
Gubitak besprekornog mesečevog krajolika bio je manji razlog za brigu za američke vazduhoplovne snage uprkos akutnoj zabrinutosti naučnika.
„Projekat A119 bio je jedan od nekoliko ideja koje su predložene kao uzbudljivi odgovor na Sputnjik", kaže Aleks Velerstin, istoričar nauke i nuklearne tehnologije „u koje je spadalo i obaranje samog Sputnjika, što je delovalo veoma pakosno. Oni su to nazivavali akrobacijama… njihov cilj bio je da impresioniraju ljude."
„Na kraju su i sami lansirali vlastiti satelit, a za to im je trebalo malo više vremena, ali su donekle ozbiljno nastavili ovaj projekat najmanje do kraja pedesetih."
„To je prilično zanimljiv prozor u neku vrstu američkog mentaliteta toga vremena. Nagon za takmičenjem kako bi se stvorilo nešto impresivno, po mom mišljenju, u ovom slučaju, dovelo je do toga da impresivno i jeziv budu malko previše blizu jedno drugog."
On nije siguran da je strah od antikomunističkog lova na veštice bio motiv za rad nuklearnih fizičara na ovom projektu.
„Svako ko se nalazio u toj ulozi donekle se sam prijavio za nju", kaže on.
„Njima nije smetalo da rade na tome. Ako bi se plašili, mogli su da rade milion drugih stvari. Mnogi naučnici su to i radili u Hladnom ratu; govorili su da je nauka postala suviše politička."
Moguće je da je tokom perioda Vijetnamskog rata došlo do većeg preispitivanja.
„Projekat A119 me podseća na deo iz Simpsonova kad Lisa vidi Nelsonov plakat 'Bacite nuklearnu bombu na kitove' na njegovom zidu, kaže Bledin Bouen, stručnjak za međunarodne odnose u dubokom svemiru.
„A on na to odgovori: 'Pa morate da je bacite na nešto.'
„Postojale su ozbiljne studije, ali nisu dobile ozbiljno finansiranje niti pažnju kad su izašle iz svemirske zajednice. Bio je to sastavni deo svemirske manije s kraja pedesetih i početka šezdesetih, kad još niko nije znao koji će oblik poprimiti Svemirsko doba", kaže on.
„Kad bi danas došlo do bilo kakve lunarne histerije slične ovoj, ona bi naišla na prepreku jasno utvrđenog međunarodnog pravnog poretka… oko koga se slažu skoro sve države na svetu."
Ali da li bi ovakvi planovi mogli ponovo da se jave, uprkos međunarodnom konsenzusu?
„Čuo sam govorkanja sa određenih mesta i iz Pentagona o traganju za misijom za američke Svemirske snage u lunarnom okruženju", kaže Bouen.
Ako se neke od ekstravagantnijih ideja ne prime u Americi, to, međutim, ne znači da neće naići na plodno tle negde drugde - na primer, u Kini.
„Ne bih se iznenadio kad bi u ovom trenutku postojala zajednica u Kini koja želi da gura neke od ovih ideja zato što misle da je Mesec dobra ideja, a rade u vojsci", kaže Bouen.
Većina detalja o projektu A119 i dalje je obavijena velom tajne.
Mnogi od njih su naizgled uništeni.
Možda najvažnija lekcija ove priče je da nikad ne smemo da zanemarimo naučne radove sa dosadnim birokratskim imenima, a da ih, makar, prvo ne pročitamo.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 05.25.2023)
