Панонско море: Када су севером Србије пливали мегалодони и китови, а Фрушка гора и Авала биле острва

Замислите да са београдског Калемегдана скачете „ласту&qуот; у дубоку слану воду, да уместо дунавског буцова и смуђа из Тисе, Војводином пливају гигантске ајкуле и китови и да се глисером возите од Авале до Фрушке горе.

Све би то данас било могуће да централне делове Европе и севера Србије још увек запљускују таласи древног Панонског мора, односно језера, које је на овим просторима постојало више милиона година.

„Панонско море је уобичајени назив за велику водену масу која је у геолошкој прошлости прекривала делове или читав простор данашње Панонске низије&qуот;, наводи Маријан Ковачић, професор на Геолошком одсеку Природно-математичког факултета у Загребу, за ББЦ на српском.

Главне карактеристике овог позамашног воденог пространства биле су, каже, „велике осцилације површине и дубине&qуот;, као и „салинитета воде&qуот;.

Тако је, додаје, у петнаестак милиона година постојања, свега четвртину времена - око четири милиона година, заправо било „право море&qуот;, док је остатак времена представљало „бочатно (полуслано) или слатководно језеро&qуот;.

• Када је лава текла Србијом
• Пут у подземље Србије: Шта се крије испод површине, у тмини пећине
• Јован Цвијић: Горостас српске науке који је географију учио пешке и на коњу

Панонско море, како се популарно назива, односно језеро, што је прецизнији научни термин, заузимало је простор између источних падина Алпа на западу и Карпата на истоку и северу, док су јужну границу махом чиниле Динарске планине.

Површина је варирала, али је на врхунцу захватало више од 200.000 квадратних километара, док је дубина на појединим местима прелазила 1.000 метара.

У различитим фазама, делимично или потпуно његове воде покривале су територију 10 данашњих држава, међу њима и Србију - готово целокупну Војводину и поједине делове јужно од Саве и Дунава.

„Било је то једно од највећих језера у историји Земље и вероватно највеће језеро у Европи&qуот;, наводи Михал Шујан, професор са Одељења за палеонтологију и геологију са Факултета природних наука у Братислави у писаној изјави за ББЦ на српском.

Његов колега Имре Мађар из Мађарског природњачко-историјског музеја у Будимпешти каже да постоји данас, било би то друго највеће језеро на свету, после Каспијског, и треће по дубини после Бајкалског језера (Русија) и афричке Тангањике.

На Панонско море данас сећају бројни фосили, научни радови, поједине песме, а човеку је у аманет оставило и многа налазишта нафте и гаса, лежишта угља и геотермалне изворе.

Прво слано, па слатко - како је настало?

Постанак и развој Панонског мора, односно језера, „уско су повезани с тектонским догађањима и климатским променама на простору данашње југоисточне Европе&qуот;, указује професор Маријан Ковачић.

А све је почело од Тетиса.

Овај древни океан је пре више од 100 милиона година раздвајао праконтиненте Лауразију, у чији састав су улазиле данашња Северна Америка, већи део Европе и Азије, и Гондвану, коју су чиниле Африка, Јужна Америка, Антарктик, Аустралија и поједини делове Азије и Океаније.

Услед тектонских покрета, механичких кретања земљине коре изазваних унутрашњим силама у утроби земље, пре око 34 милиона година, прастари Тетис нестаје, али у наслеђе геолошкој историји планете оставља неколико водених површина.

Једна од њих је Паратетис, унутрашње море које се простирало од Лионског залива у Француској на западу, где је комуницирало са Медитераном (Средоземним морем) до Аралског језера у Азији на истоку.

Име овој огромној воденој површини дао је руско-српски геолог Владимир Ласкарев 1924. године, који је тврдио да представља „једну од најзначајнијих последица које су пратиле издизање Алпског (планинског) система&qуот;.

Део Паратетиса захватао је и Панонски басен, пространо удубљење на земљиној површини, настало спуштањем старог панонског копна дуж великих раседа.

„У питању је басен иза острвског лука који се формирао у миоцену пре око 20 милиона година, иако постоје индиције да се то одиграло и нешто раније, у време касног олигоцена&qуот;, говори Дејан Радивојевић, професор Рударско-геолошког факултета у Београду, за ББЦ на српском.

Миоцен, као и старији олигоцен, представљају епохе, временско раздобље у геолошкој историји Земље, у оквиру кенозоика, ере у којој ми данас живимо.

И када је вода Паратетиса напокон продрла у басен - настало је Панонско море, термин који струка углавном избегава.

• Кратки водич кроз Авалу, многима омиљену београдску планину
• Биљни и животињски свет скривен у мочварама Србије
• Планинарење у Србији: Десет ствари које треба да знате ако сте почетник

Многи геолози сматрају да је прикладнији назив за ову водену површину Централни Паратетис, док име Панон везују за језеро које га је наследило.

„Језеро Панон, наследник централног дела Паратетиса, настало је пре око 11,6 милиона година издизањем Карпата и потпуним одсецањем везе са Источним Паратетисом, чије остатке представљају данашње Црно, Каспијско и Аралско језеро&qуот;, објашњава професор Радивојевић.

Имре Мађар, палеонтолог који је кумовао називу језера Панон, каже да се „његова површина континуирано мењала кроз дугу историју од осам милиона година&qуот;.

„Неки делови су се постепено пунили седиментима (наносима) претварајући се у суви терен, док су други плављени и тако повећавали површину и запремину језера&qуот;, објашњава мађарски научник са групе за палеонтологију Мреже истраживачких института при Универзитету „Лоранд Етвош&qуот; у Будимпешти (ЕЛКХ-МТМ-ЕЛТЕ), за ББЦ на српском.

Језеро је покривало читав Панонски басен, где се данас пружа огромна плодна средњоевропска равница, коју у већој или мањој мери деле десет држава, попут Аустрије, Чешке, Словачке, Украјине, Румуније и Мађарске.

Таласи Панонског језера допирали су и до северних и источних делова садашње Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине и Србије.

Готово целокупна данашња Војводина је била под водом, као и, између осталог, доњи токови Велике Мораве, Колубаре и Дрине, који су представљали својеврсне заливе.

Живот и смрт Панона

Панонско море, односно језеро, прошло је кроз различите фазе.

Када је пре више од 15, 16 милиона година било део Паратетиса, имало је све особине обичног мора, каже професор Ковачић.

„Наредних неколико милиона година, можемо рећи да је егзистирало право Панонско море које је, због тадашње топле и влажне климе, по свим особинама и живом свету подсећало на данашња мора у суптропском појасу&qуот;, објашњава загребачки геолог.

Пар милиона година пре пробоја слане воде у Панонски басен, овај простор су, додаје, испуњавала бројна мања, „а по неким научницима и једно велико слатководно језеро&qуот;.

Наредна фаза је наступила пре 11,6 милиона година, када је услед прекида везе са „околним морским просторима&qуот;, настало „велико бракично (ослађено) Панонско језеро&qуот;.

„Од тада до пре око девет милиона година, то језеро је ширило властиту површину и у најдубљим деловима досегло дубину више од 1.000 метара.

„Након тога, приносом велике количине шљунковитог, пешчаног и муљевитог материјала с околних планинских ланаца речним токовима у језеро, поступно је смањивало површину и постало све плиће&qуот;, указује Ковачић.

Панонско језеро је временом почело да нестаје.

Томе је првенствено допринео праисторијски Дунав, као и Тиса, који су доносили највећу количину материјала и чији су седименти напунили две трећине басена.

„Интерпретацијом геолошких података знамо да су се ове две шелфне (платформске) маргине система спојиле пре око четири милиона година дуж правца Зрењанина и Темишвара чиме се и завршио живот језера Панон&qуот;, истиче професор Радивојевић.

За разлику од језера, додаје, реке су наставиле да живе и сада сопственим седиментима „попуњавају неке друге басене&qуот;, на пример Црноморски.

У књизи „Географија Југославије И&qуот; аутора Драгана Родића и Миле Павловић наводи се да је „Панонско језеро отекло Ђердапском клисуром пре 600.000 година&qуот;.

Радивојевић каже да „није отекло&qуот; за шта постоје „поуздани докази добијени из нафтне индустрије - бушотински подаци и сеизмички профили&qуот;.

Међутим, професор Ковачић, нуди још једну теорију - да је пре пет милиона година формирано мање слатководно Палудинско, односно Славонско језеро, чијим затрпавањем пре два милиона година је „Панонско море дефинитивно престало да постоји&qуот;.

Имре Мађар наводи да поједини научници такође сматрају да је језеро, као „плитко, пречишћено и слатководно&qуот; и даље постојало до тада, односно до епохе плеистоцен.

„Историјски континуитет између бочатног језера Панон и овог слатководног језера је могућ, али је слабо документован&qуот;, закључује мађарски геолог.

• Договор о Каспијском мору ставља тачку на дугогодишњи спор
• Како ће изгледати следећи „суперконтинент&qуот;
• Пронађен корални гребен виши од Емпајер стејт билдинга

Мегалодон код Вишњице, китови у Загребу

О постојању Панонског мора на подручју централне Европе говоре и бројни пронађени биљни и животињски фосили.

Животињско царство је посебно било шаролико, а поједине праисторијске врсте, чији савремени рођаци данас насељавају егзотична мора и океане, пливали су овим просторима.

Тако је, на пример, на основу фосилних остатака из београдског насеља Вишњица откривено да је на овом потезу живела једна врста ајкуле мегалодон, чији назив на латинском гласи Отодус (Мегаселацхус) мегалодон.

На другом крају Београда, у Белим водама, у околини Жаркова, пронађени су и остаци китова плочана, тврди професор Радивојевић.

Поред ајкула и китова, у сланом Панонском мору живели су још и разни корали, јежеви, рибе, шкољке, пужеви и остало.

„Ослађивањем се мења и живи свет, па је морска фауна замењена животињским светом прилагођеним на више и потпуно слатководне услове - шкољкама Лимноцардиум и Цонгериа, пужевима Меланопсис и малим зглавкарима остракоде&qуот;, набраја професор из Београда.

У Панонском мору на простору данашње Хрватске такође су живели крупни сисари, а један кит плочан је чак добио и назив по главном граду Загребу - Месоцетус аграми.

Остаци такозваног загребачког кита пронађени су у насељу Подсусед, у каменолому.

Професор Ковачић каже да му је име дао белгијски зоолог и палеонтолог Пјер Жозеф ван Бенедену 1886. пошто је, између осталог, на темељу костију дела лобање, чељусти и ребра, утврдио да се ради о новој врсти из изумрлог рода Месоцетус.

„Данашњи китови из те породице су међу највећим животињама на Земљи и могу достићи дужину до тридесетак метара.

„Што се загребачког кита тиче, закључено је да је био дугачак отприлике шест метара што упућује да се ради о млађем примерку&qуот;, наводи загребачки геолог.

На истом локалитету је, додаје, пронађена је и врста Хетероделпхис (Платаниста) цроатица, која припада породици океанских делфина.

• Звекет ракових клешта у водама и барама Србије
• Зашто је највећа ајкула мегалодон истребљена
• Скелет кита старог 5.000 година откривен на Тајланду

Имре Мађар каже да је „ендемска еволуција&qуот; која се догодила у овим водама „резултирала можда најразноврснијом познатом фауном језерских мекушаца у историји Земље&qуот;.

Као неке од примера наводи мекушце из породице дреиссенидс и цардиидс, а ендемичне врсте, ограничене на одређену област, налазе се и међу шкољкама, рибама и разним групама алги.

Радивојевић каже да управо црвена алга Литхотхамнион, вероватно најзначајнија биљка Панонског басена, заслужна за формирање „бројних спрудова&qуот;, као и алга Динофлагелатте из „ослађене фазе језера Панон&qуот;.

У приобаљу је бујала и разноврсна вегетација, попут борова, тополе, бреста, брезе, јавора, па чак и дрво цимета.

У наслеђе нафта, угаљ, гас

Можда човек није имао прилику да плива и пеца у Панонском мору, али државе настале на територији коју је покривао овај водени горостас данас свакако имају бројне користи од њега.

Радивојевић каже да су „седименти Панонског мора одговорни за готово целокупну производњу нафте и гаса на простору наше земље&qуот;, као и угља, грађевинског материјала, бањски туризам и геотермалну енергију.

Као пример наводи банатска лежишта нафте и гаса Велебит, Мокрин и Кикинду, као и Јерменовце и Велику Греду где је „прво откривена и одакле је почела производња&qуот;, ових важних необновљивих извора енергије.

У рударским басенима Колубара и Костолац се такође експлоатишу панонске наслаге угља - лигнита, док су и поједине бање попут Кањиже, Меленаца и Врдника, нераскидиво повезане са Панонским морем.

Његови природни ресурси такође обезбеђују сировину за Фабрику цемента у Беочину, на обронцима Фрушке горе.

Ова планина, као и Вршачке, покрај границе Србије и Румуније, али и Авала и Космај, јужно од Београда, биле су острва или полуострва у различитим фазама постојања Панонског мора, односно језера.

„Његови седименти представљају још и природну лабораторију која показује како се палеоживотна средина и клима могу временом мењати услед нестанка велике водне површине, што се десило неколико пута око језера Чад у северној Африци, а сада и око Аралског језера.

„Од великог је друштвеног интереса детаљно разумети узроке и последице такве промене животне средине, посебно у контексту тренутних климатских промена&qуот;, истиче словачки геолог Шујан.

Србија у уводу и у закључку

Трагови постојања Панонског мора данас се могу видети голим оком широм Београда.

Ту су свакако профил Калемегдана, такозвани рт, испод споменика „Победник&qуот;, и стадион Ташмајдан, који доказују постојања спрудова - издужених подводних наноса насталих гомилањем минералног или органског материјала.

Остаци Панонског мора постоје и у београдским насељима Раковица, Сремчица, Барајево, Умка, Баново Брдо и другде.

Професор Радивојевић подсећа да је Србија, на неки начин, направила пун круг у еволуцији Панонског мора, односно језера.

За почетак је геолог и професор београдског Универзитета, пореклом из Русије Владимир Ласкарев, дао име Паратетису, а напослетку, пре четири милиона година, ова водена површина „последње дане проживела&qуот; у околини Зрењанина.

„На тај начин можемо рећи да смо учестовали у геолошкој историји овог простора од његовог крштења до самог краја&qуот;, закључује Радивојевић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.23.2023)