О љубави: Паразит

Додирнуо је лице врховима прстију, као да жели да се увери да је стваран. Обасјано неонском светлошћу, било је попут пуног Месеца – беличасто и беживотно. Из два црна кратера посматрало га је нешто туђе. То га је забављало, а осећај изолованости скоро да је ишчезао. „Ниси сам“, зачуо се глас изнутра. Одлучио је да попије кафу пре него што Овен стигне. Кад је отворио кутију, у њој једва да је било црног праха. Вратио се до огледала, опрао зубе и загладио косу.