Душан Васиљев: Фрагменти

И Гледао сам данас, у једном дрвореду, жуто лишће, које је пало у првом мразу и покрило песковиту стазу. Поред мене је прошао убоги Лазар један, у сивом гуњу: к небу је дизао главу седу и уморан, гладан и погурен мало, није ни знао куда иде. Мени се онда отео уздах један и суза једна непримећена. ИИ Зашто ме у Јесен, о смирају Сунца, обузме сета нека топла, и свилена, и мека, кад какав осећај, или жеља хитра мојим се срцем затитра и узгредно ме пита за Прошлост?