„Ој, Србијо из три дела, ускоро ћеш бити цела&qуот;, великим црвеним словима писало је те 1988. године на дугуљастом платну усред масе окупљене у Титовом Врбасу.

Одмах поред је и натпис „од Триглава до Тиране, задају нам тешке ране&qуот;, велики број тробојки са петокракама, али и фотографија Слободана Милошевића уз речи: „Хоћемо оваквог&qуот;.

Такве поруке током лета и јесени 1988. године, пре тачно три и по деценије, често су се могле видети широм Војводине, тада и даље једне од две аутономне покрајине у СФР Југославији.

До великог протеста у Новом Саду дошло је 5. и 6. октобра 1988, када је зграда покрајинске владе засута каменицама и јогуртима - отуд и кованица „Јогурт револуција&qуот; - када дотадашње војвођанско руководство после вишемесечних притисака подноси оставке.

„Тај напад на Војводину била је најпрљавија политичка припрема да се почне разбијање Југославије&qуот;, каже Живан Марељ, тадашњи председник Скупштине Војводине, за ББЦ на српском.

„Артиљеријска припрема оружаних сукоба направљена је у Војводини&qуот;, додаје.

• Од „ношења гајбица“, преко Бамбиленда до Москве: Ко је Марко Милошевић
• Како је амерички ђак хтео да донесе мир на Балкан: Милан Панић против Слободана Милошевића
• Колико је Србије на Косову 15 година од проглашења независности
• Паралелне институције на Косову: „То производи нове генерације које само знају да мрзе“

Неколико месеци касније, аутономија покрајине је укинута што „Војводина није заслужила&qуот;, сматра Марељ.

Али Радован Панков, један од актера „Јогурт револуције&qуот; и некадашњи функционер војвођанске општине Бачка Паланка, доживљава је као „позитиван тренутак&qуот;.

„Сачувано је јединство Србије&qуот;, каже Панков, који је после „Јогурт револуције&qуот; постављен за покрајинског функционера.

„Такво је расположење било људи у Војводини, већина људи је била за то&qуот;, додаје.

„Јогурт револуција&qуот; била је само први чин политичког таласа која је тек почињао.

После Војводине, до смене руководства услед протеста дошло је и у Црној Гори, као и на Косову, чија је аутономија такође укинута, а што је изазвало напетости у бившој Југославији.

Све то део је „Антибирократске револуције&qуот; Слободана Милошевића, на чијем таласу он стиче велику популарност, убрзо постаје председник Србије, а потом и Савезне Републике Југославије, државне заједнице које су чиниле Србија и Црна Гора, једине две преостале југословенске републике.

Милошевићево интересовање за протесте било је „донекле у вези са његовом личношћу&qуот;, јер се већ неко време представљао као „заштитник обичних људи&qуот;, наводи Небојша Владисављевић, професор Факултета политичких наука у Београду, у књизи „Антибирократска револуција&qуот;.

Међутим, он сматра је реч о „сложенијем проблему&qуот; од „темељно режиране српске националне мобилизације&qуот; и „кључног примера Милошевићевог популизма&qуот;, како многи тај догађај називају.

„Цела Антибирократска револуција извире из протеста индустријских радника са једне и Срба са Косова са друге стране.

„Рушење Југославије је нешто што долази касније и извире из низа других чинилаца&qуот;, каже он за ББЦ на српском.

Када је стекао контролу у обе покрајине и Црној Гори, пише новинар Алан Литл у књизи „Смрт Југославије&qуот;, Милошевић је међу Србима увелико имао „готово божански статус&qуот;.

„Одједном је био свуда, његове фотографије или портрети висили би у излозима продавница, у камионима, канцеларијама... Било је немогуће шетати Београдом без сталних сусрета са Милошевићевим самоувереним погледом.

„Титова слика је полако нестајала.&qуот;

Бурне осамдесете

Током осамдесетих, ионако компликована политичка ситуација у СФР Југославији постајала је све сложенија.

Доживотни председник Јосип Броз Тито преминуо је 4. маја 1980. године, када пуну улогу у руковођењу земљом преузима Председништво СФРЈ.

Састојало се од осам представника федералних јединица Југославије - шест република и две покрајине, Косова и Војводине - које су по Уставу из 1974. имале широка овлашћења.

Због две аутономне покрајине на њеној територији, посебно је била незадовољна Србија, па средином осамдесетих све гласније тражи уставне промене.

Међутим, Марељ тезу о неправноправности Србије назива „политичком преваром&qуот;.

Каже да су покрајине биле „самосталне само у економском субјективитету, али нису имале право на територију и неке класичне државне функције, што је било уреду&qуот;.

„Та је аутономија била изванредна, што се тиче мог схватања.&qуот;

Око начина бављења тим питањем долази до сукоба и унутар српског руководства.

Један од кључних момената десио се у септембру 1987. године на Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, која је значајно одредила даља дешавања у Југославији.

Победу на тој седници однела је струја предвођена Милошевићем, чији успон тада почиње.

• „Фатални заокрет“: Иван Стамболић - од најближег сарадника до последње жртве режима Слободана Милошевића

Југославију у том тренутку море и економски проблеми.

Владисављевић истиче да је уставне промене осамдесетих тражио и Међународни монетарни фонд, финансијска организација која државама нуди средства.

„Зато су они подржавали све који су били за централизовање федерације, међу којима и Милошевића, јер без тога није било могуће спровести економске реформе.

„Када причамо о уставним променама, мислимо и на то, не само на национално питање - превласт националних тема почиње тек у фебруару и марту 1989. године.&qуот;

Када је национално питање постајало све важније, то се посебно осетило Косову, због тежњи Албанаца за сопственом републиком, али и све незадовољнијим косовским Србима.

Милошевић је претходно управо на питању Косова почео да стиче популарност и косовски Срби постали су најважнији део његових присталица.

„Народ је био одушевљен&qуот;, каже кратко за ББЦ на српском Момчило Трајковић, потпредседник Владе Србије са почетка деведесетих, задужен за политику Србије на Косову.

• Да ли демонстрације на Косову 1981. године и данас имају последице
• „Година када је мржња продубљена&qуот;: Референдум на Косову - 30 година касније
• Паралелни спорт на Косову: Ко све сме да игра и у ком такмичењу

Међутим, Владисављевић истиче да нису само косовски Срби организовали протесте.

„Између септембра 1988. и марта 1989. велики број грађана укључио се у политички живот ванинституционалним путем, што се ретко догађа у ауторитарним режимима&qуот;, пише Владисављевић у књизи „Антибирократска револуција&qуот;.

Протестовали су и радници који су тражили веће плате и одговорност дугогодишњих функционера, називајући их „фотељашима&qуот; и „црвеном буржоазијом&qуот;.

Милошевић је то називао „Антибирократском револуцијом&qуот;.

„Ма каква револуција, ти митинзи су били циркусијада, брука&qуот;, изричит је Марељ.

Он све то види планом да се „спашавају социјализам, који је био истрошен, и социјалистичка Југославија, земља која је већ била у фази раздруживања&qуот;.

И ту је поново у центру пажње компликованост политичког система СФРЈ.

„Према Уставу СФРЈ, свака република је могла да се издвоји из Југославије, а њено цепање могла да је да брани само Југословенска народна армија&qуот;, прича Марељ.

„Али да би то радила, морала је да има већину у Председништву, које командује војском.&qуот;

Проблем Београда, додаје, био је како да се обезбеди подршка Косова и Војводине, који би требало да „пренесу право на Србију да се у Председништву појави са три гласа&qуот;.

„И зато су се правили митинзи! А који је конфликт за то најпогоднији? Косовски конфликт.

„А ко је био први на удару? Сви у Војводини који су бранили аутономију.

„Тако је кренула та митингашка прича.&qуот;

Митинзи и улога државне безбедности

Први протест у Војводини одржан је 9. јула у Новом Саду.

Одржали су га Срби са Косова, који су претходних година развили неку врсту неформалног покрета, иако многима од њих није било јасно због чега су ишли чак до Новог Сада.

„Тражили су пре свега од републичких и савезних органа, дакле у Београду, да учине нешто да им се поправи ситуација на Косову&qуот;, наводи Владисављевић.

„Међутим, кључни отпор уставним променама у Србији, а које би ојачале снагу републичких органа, долазио је из Војводине, сматрали су - зато су тамо ишли.&qуот;

Он додаје да је демонстрантима тог дана подршку пружио и велики број Срба из Новог Сада.

„Тим протестом почиње оштар јавни сукоб републичког (Милошевића) и покрајинског руководства, чега је било и раније, али тада све излази на видело.&qуот;

Скупови су убрзо почели широм Србије, а медији су све пратили и преносили.

„Новине су за два или три пута увећавале број људи на скуповима, сваког дана су наслови постајали све већи, а поруке експлозивније&qуот;, пише Литл у књизи „Смрт Југославије&qуот;.

„Милошевић је јахао на таласу национализма који се ширио Србијом&qуот;, додаје.

Марељ ту тврди да су митингом „дириговале тајне службе војске и полиције&qуот;.

„То одговорно тврдим, било је очигледно да је све режирано&qуот;, истиче.

„Агенти службе безбедности углавном су писали говоре људима на тим митинзима.&qуот;

У пракси, додаје, циљ протеста био је срушити партијско руководство у Војводини, а потом у Скупштини Војводине обезбедити делегате из свих општина који ће гласати да се покрајина одрекне аутономије у корист Србије.

„Ни са једном политичком институцијом пре организовања митинга нисам имао контакте, нити ме је ико од политичких фигура из Београда звао да нешто тражи&qуот;, одговара Панков.

„Одговорно вам то тврдим.&qуот;

Тек је, како каже, када је све завршено, први пут чуо за Јовицу Станишића, некадашњег првог човека Службе државне безбедности, који је такође из Бачке Паланке.

Станишић, близак сарадник Милошевића, осуђен је у јуну пред Хашким трибуналом на 15 година затвора због злочина над несрбима током ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Из Бачке Паланке био је и Михаљ Кертес, касније директор Управе царина и један од најмоћнијих људи у земљи, а такође Милошевићев блиски сарадник.

• Шта раде српске службе безбедности
• Зашто је координатор служби безбедности једна од најважнијих функција у Србији
• Побуна ЈСО, 20 година касније: Обичан протест и(ли) увод у убиство Зорана Ђинђића

Фотограф Драгољуб Замуровић на једном од војвођанских митинга пред Јогурт револуцију био је на бини у тренутку када се Кертес обраћао окупљенима.

„Сликам ја одозго масу, Брацика (Михаљ Кертес) прича, један човек му прилази иза леђа и говори 'реци да си Мађар, да се не бојиш Срба, ако се ти не бојиш, зашто би се други бојали'.

„И он одмах 'ево ја као Мађар се не бојим...&qуот;.

Замуровић се сећа и парола са ликовима Милошевића и других званичника Савеза комуниста Србије, али урађених као да су карикатуре, што се Милошевићу није свидело.

„Из кабинета је потом стигла порука да се то више не појављује и нисам их виђао.

„То је било доста организовано... Нису то људи сами доносили, добијали су те пароле.&qуот;

О улози служби безбедности у књизи „Смрт Југославије&qуот; пише и Алан Литл.

Оне су помогле да се „људи из фабрика и других радних места придруже протестима&qуот;, наводи.

Момчило Трајковић каже да 1988. године, иако је Србин са Косова, није учествовао на скуповима у покрајинама и централној Србији, већ да је све „гледао са стране&qуот;.

„Није ми се свидео начин на који је све рађено, иако сам био присталица да нешто мора да се промени&qуот;, наводи кратко.

Иако каже да је „народ тада манипулисан&qуот;, сматра да покрет „изворно није имао везе са службом&qуот;, али да је „касније то злоупотребљено&qуот;.

Притиском и јогуртом против власти

Протести се током августа настављају широм Србије, а већ у септембру то „постаје масовна мобилизација&qуот;, наводи Владисављевић.

На паролама су били натписи „Верујемо у Савез комуниста Србије&qуот;, „Доле Устав из 1974. године&qуот;, „Мир&qуот;, „Косово је Србија&qуот;, „Војводина је Србија&qуот;, „Заједно смо јачи&qуот;.

Као значајан тренутак, Владисављевић истиче и то што је партијско и државно руководство Србије у септембру званично легитимисало протесте и њихове захтеве.

Изјављивали су да су митинзи нису супротни „наслеђу револуције и југословенског пута у социјализам&qуот; и да „комунисти не треба да се оглуше о вољу радничке класе&qуот;.

Милошевић је тада изјавио да ће „воља народа усмеравати руководство Србије&qуот;.

Ширу мобилизацију није било могуће зауставити без примене силе, а ретко који функционери су били спремни да јавно затраже то, пише Владисављевић.

Бошко Крунић, један од лидера покрајинске власти Војводине, покушао је да одбрани аутономију „сваљујући кривицу на Косово&qуот;, пише Литл.

„Сви знамо да је најозбиљнији политички проблем Југославије одлазак Срба и Црногораца са Косова... У исто време, приморани смо да одговарамо на неосноване оптужбе.

„Ми у Војводини никада нисмо желели да будемо република. Због чега, коме и колико дуго треба то да понављамо&qуот;, навео је Крунић на скупу у једном сремском селу.

Све је кулминирало почетком октобра, великим митингом у Новом Саду.

„Митинг смо одржали неколико дана раније, 2. октобра, када смо ударни говорници били Кертес и ја, знајући да ће то изазвати политичку реакцију покрајинског руководства&qуот;, присећа се данас 77-годишњи Панков.

„Они су тражили нашу одговорност, али долазимо на посао пар дана касније и зову ме људи, кажу чули смо да хоће да вас смене, долазимо да вам пружимо подршку.

„Неколико хиљада људи је било испред комитета и доноси се одлука да се иде за Нови Сад, да ми тражимо њихову одговорност.&qуот;

И колона из Бачке Паланке кренула је ка Новом Саду.

У граду, присећа се Земуровић, демонстранти су из више праваца и градова ишли ка центру, тражећи оставке покрајинских функционера.

Марељ је у том тренутку у покрајинској скупштини.

„Неколико стотина аутобуса је дошло из целе Србије, зграда је била потпуно окружена, полиција је бранила објекат.

„Хтели су из општина и мене да смене као 'аутономаша', али главни удар је био на партијско руководство Војводине, јер да би срушили Војводину прво су морали срушити партију.&qуот;

Живан Берисављевић, тада један од покрајинских лидера, о томе је причао у интервјуу Адаму Лебору, аутору Милошевићеве биографије.

Каже да је његовој супрузи уништена каријера, добијали су претње смрћу, а против њега је у медијима „системски објављен низ текстова&qуот;, само зато што је „одбио Милошевићеву понуду да буде његов човек у Војводини&qуот;.

„Нисмо могли да се бранимо - нико не би објавио наше одговоре, ниједан судија не би прихватио тужбу за клевету, чак су се и угледни адвокати плашили да ме бране.&qуот;

Берисављевић није пристао на интервју за ББЦ на српском о „Јогурт револуцији&qуот; у оквиру текста у коме би били други саговорници.

Како је време пролазило, у центру Новог Сада је било све више људи.

Замуровић је био између полиције и демонстраната и све фотографисао.

„Није пре тога било таквих скупова, полиција је била прилично збуњена&qуот;, присећа се.

„Једни су били за Милошевића, против 'црвених буржуја', али и они су наши људи, тако да се сећам да неки полицајци нису знали шта да раде - да ли да ударају ове или да их пусте.&qуот;

У једном тренутку, јогурти су полетели ка згради, праћени и по којом каменицом.

„Били смо на удару да се изврши линч&qуот;, присећа се Марељ.

Све је, како каже, посматрао у друштву Петра Палковљевића Пинкија, тада министра полиције, иначе брата народног хероја Бошка Палковљевића Пинкија.

„Њега обавештавају да полиција више неће издржати, морају да употребе водене топове.

„'Перо, шта да радимо', питам га.

„'Можемо ми њих растерати, али онда ће бити још горе', каже он.&qуот;

Више од 100 прозора је поломљено, пише Лебор, додајући да су се људи из скупштине „сакрили у подруму, страхујући да ће маса да јурне у зграду&qуот;.

На питање да ли се плашио, Марељ одговара да није.

„Био сам забринут, али уплашен нисам&qуот;, каже кратко.

Милован Шогоров, један од покрајинских лидера, очајнички је од Милошевића тражио помоћ.

„У реду, спасићу те, али под једним условом - морате сви да поднесете оставке&qуот;, рекао му је Милошевић, пише Литл.

„Ако поднесеш оставку, спасићу те.&qуот;

Оставке и Србославија

Покрајински лидери на крају подносе оставке, као и руководства војвођанских општина.

„Неки људи у Војводини су се противили томе, знали су да Милошевић све организује и да то није разлог да буду смењени&qуот;, навео је Крунић у интервјуу Лебору.

„Желели су прави састанак, са политичком дебатом, не да све одлучи маса на улици.&qуот;

На места смењених људи, истиче Марељ, доведени су послушници и свака општина је у Скупштину покрајине послала делегате који ће гласати за укидање аутономије.

Та седница заказана одржана је у фебруару 1989. године.

„Ја кажем 'поднећу оставку, нећу то потписати', тако да су сви осим мене гласали за то и предато је право Милошевићу да одлучује о свему.

„Нисмо имали куд, могли смо само да посматрамо то... Били смо жртве разарајућег оркана који је тада направљен&qуот;, наводи Марељ.

• Девети март 1991. године - јуриш на „Бастиљу&qуот; и крв на улицама Београда
• Како су се интелектуалци Београдског круга борили за другачију Србију деведесетих
• Празне продавнице, инфлација и уништена привреда: три деценије од санкција Југославији
• Када су становници Србије били милионери
• Дан када је Србија била на ивици грађанског рата

У даху наставља.

„Неки кажу 'што нисте пружили отпор'. Како? Чиме? Не би ни дошло до рата, далеко би ефикасније све завршили са нама - побили би нас, нико заплакао не би.

„И што је најгоре, када су наши људи подносили оставке, нико их није бранио, чак је Реиф Диздаревић тражио од нас да се покоримо Милошевићу.&qуот;

Реиф Диздаревић је током седамдесетих и осамдесетих обављао низ функција у СФРЈ и СР Босне и Херцеговине, а током 1988. и 1989. био је председник Председништва СФРЈ.

„Дакле, југословенско државно партијско руководство је жртвовало Војводину да се заустави велико државни национализам Милошевићевог режима у Србији, што је уместо раздруживања довело до ратног разбијања Југославије&qуот;, сматра Марељ.

„Одговорност за то сноси сво тадашње руководство република.&qуот;

После Антибирократске револуције, председник Савеза комуниста Црне Горе постаје Момир Булатовић, од 1990. до 1998. године председник Црне Горе и Милошевићев близак сарадник.

Покушај смене власти на Косову прошао је доста бурније - уз велике протесте Албанаца и хапшења косовских званичника - али је 1989. и аутономија Косова укинута.

Новим Уставом Србије из 1990. године те одлуке су потврђене, али Владисављевић ипак сматра да је „значај октобарских демонстрација у Новом Саду за уставне промене често преувеличан&qуот;.

Милан Кучан, бивши лидер Савеза комуниста Словеније и касније њен први председник после независности, Милошевићево преузимање гласова Војводине и Косова у Председништву СФРЈ касније је назвао „претварањем Југославије у Србославију&qуот;.

Ниједна одлука на савезном нивоу није могла бити донета без сагласности Србије, чему се Словенија посебно противила и прва најавила напуштање Југославије.

После ње то је учинила и Хрватска, када на простору СФРЈ почиње рат, који се убрзо шири на мултинационалну Босну и Херцеговину, где добија најстрашније замахе.

„Велико је питање било шта би се десило да је Србија остала уставно неуређена држава, са две јаке покрајине - Косовом и Војводином.

„Политички би ушла у врло нестабилно политичку ситуацију што се тиче Војводине, а питање је и како би остали политички процеси текли у бившој Југославији, посебно у Србији&qуот;, пита се Радован Панков.

Бивши посланик Социјалистичке партије Србије и министар дијаспоре у Влади Србије од 1994. до 1998. то доба назива „интересантним временом&qуот;.

Двадесет година касније

Момчило Трајковић, некадашњи политички лидер Срба са Косова

Био сам гост на 20 година „Јогурт револуције&qуот; у Новом Саду, на великом скупу који је тада организовао Ненад Чанак (бивши лидер Лиге социјалдемократа Војводине).

Долазим ја у Српско народно позориште, седам, кад око мене само аутономаши, до мене био Бошко Крунић.

Почне скуп неким филмом, излазе говорници, један, други, трећи и у једном тренутку кажу 'молим вас, да не причамо само ми, међу нама је и господин Мома Трајковић, који је био на супротној страни'.

И ја се подигнем. Неколико звиждука је било, никада их нећу заборавити.

Устане Чанак са оним његовим штапом, окрене се - мир, нема звиждука.

Изађем на бину и кажем „каква је то власт ако су је косовски Срби срушили јогуртом&qуот;.

И објасним моје ставове, да није тачно да су косовски Срби довели Милошевића на власт, већ га је довео косовски проблем.

А довели смо га сви ми.

Нас Срба на Косову је било 200.000, а добио је три милиона гласова.

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.05.2023)