Бранко Миљковић: Одбацивање сумње

Некога света тешке сене пале Робе напорног брега и злих вести Доцкан је да посумњамо у оно што је у нашој свести Целога живота речи су нас крале. Неуспела љубави ока и варке уздрхтале У један крај много приснији ме смести Где реч има вредност судбине и подсвести Где су величанствене сенке а ствари мале. Кад ослепим све појаве воде куда воде? Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду сније. Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце