Први и последњи пут о Жарку Лаушевићу, мом Тупчу
Велике приче 26.11.2023 | Пише Мерима Исаковић
О пријатељству, одласцима, љубави и двема каријерама које су могле и морале да буду другачије
Корачам тамним ходницима Позоришне академије. Јесен 1979. Све дубље. Још увек чујем гласове колега који уче улоге понављајући текст. Не могу. Мени треба тишина. Идем дубље у таму. “Коначно”, помислих с олакшањем: “Тишина” “Ох”, рекох и угледах осмех па шиљати нос, плаве очи, па лице којем све припада. Вижљасти младић дугог лица. Препознала сам га: Жарко, из нове глумачке класе. Ја: “Ох, извини. Ја тражим тишину.” Жарко: “Јеси ли је нашла?” Ја: “Мислила сам да
