Први и последњи пут о Жарку Лаушевићу, мом Тупчу

Корачам тамним ходницима Позоришне академије. Јесен 1979. Све дубље. Још увек чујем гласове колега који уче улоге понављајући текст. Не могу. Мени треба тишина. Идем дубље у таму. “Коначно”, помислих с олакшањем: “Тишина” “Ох”, рекох и угледах осмех па шиљати нос, плаве очи, па лице којем све припада. Вижљасти младић дугог лица. Препознала сам га: Жарко, из нове глумачке класе. Ја: “Ох, извини. Ја тражим тишину.” Жарко: “Јеси ли је нашла?” Ја: “Мислила сам да