Психологија: Због чега после разговора са незнанцима можемо постати паметнији
Разговор са људима које нисмо срели никад пре, чак и у летимичним контактима, може нас учинити паметнијим и срећнијим.
У сумњичавом свету, многи од нас се нерадо одлучују на интеракцију са непознатима. Али разговор са људима које нисмо срели никад пре, чак и у летимичним контактима, може нас учинити паметнијим и срећнијим.
Као и многи други који су одрасли у Америци осамдесетих, васпитали су ме тако да се плашим незнанаца.
„Незнанац значи опасност&qуот; била је главна максима тих дана.
Родитељска забринутост и природна неповерљивост човечанства према незнанцима били су подгревани сензационалистичким извештавањем медија и стрмоглавим падом друштвеног поверења, које је процветало у праву правцату моралну панику.
Полицајци, наставници, родитељи, верске вође, политичари, медијске личности и организације за социјалну помоћ деци превазишли су разлике и радили заједничким снагама на ширењу поруке - контакт са незнанцем може да вас доведе у опасност.
Иако нема сумње да неки људи заиста имају трауматична искуства са незнанцима, „незнанац једнако опасност&qуот; није имало никакву статистичку основу.
Тада, као и сада, већина сексуалних и насилних злочина над децом (па и одраслима, ако ћемо право) чине људи које жртва познаје: рођаци, комшије и породични пријатељи.
Отмице које су извели нечланови породице - међу које спадају и оне када је дете отео неко ко му је потпуно непознат - чине свега један одсто случајева све нестале деце пријављене Националном центру за несталу и искоришћену децу у Сједињеним Државама.
Али деловало је стварно и стога је постало стварно.
Незнанац се повезао са опасношћу и остао од ње неодвојив.
Да ли је овај начин размишљања, међутим, могао код многих од нас да утиче на наше касније интеракције у животу?
Да ли смо пропустили нешто вредно?
- Зашто су нам неки људи на први поглед досадни
- Мисао која нас плаши: Зашто умиремо
- Месечева моћ која мења расположење
Неки друштвени научници верују да је учење деце да је буквално свако на свету ког не познају опасан могло да буде активно штетно.
Политички научник Дитлинд Столе, са Универзитета Мекгил у Канади, тврдио је да су деценије слања ове поруке могле да нашкоде способности једне читаве генерације да верује другим људима.
То је проблематично - поверење је кључно за функционисање многих друштава.
„Колико друштвених или економских прилика пропуштамо просто зато што се плашимо да причамо са непознатима?&qуот;, запитао се Столе.
Иако не заговарам идеју да непознати људи прилазе деци, или обрнуто, заиста верујем да, као одрасли, треба да поразмислимо о предностима безбедног разговора са непознатима.
Неколико година сам истраживао зашто не разговарамо са непознатима и шта се дешава кад то учинимо за своју књигу Моћ незнанаца: Предности повезивања у сумњичавом свету.
Тај труд ме је одвео у друштво антрополога, психолога, социолога, политичких научника, археолога, урбаних дизајнера, активиста, филозофа и теолога, плус стотине насумичних незнанаца са којима сам разговарао где год сам ишао.
Открио сам следеће: пропуштамо много плашећи се незнанаца.
Разговор са непознатима - у правим условима - добар је за нас, добар је за наше заједнице, места и градове, наше државе и наш свет.
Разговор са непознатима може да вас научи разним стварима, да вас продухови, учини бољим грађанима, бољим мислиоцима и бољим особама.
То је добар начин живота.
Али је и више од тога.
У свету који се рапидно мења, постаје бескрајно сложен и бесно поларизован, то је и начин преживљавања.
- Зашто критика траје дуже од похвале
- Изненађујуће позитивне стране нерасположења
- Хепихондри: „Морамо престати да будемо опседнути срећом“
Више од 6.000 година, људи су живели у градовима - облику друштвене организације који карактерише преобиље непознатих људи.
Али тек су недавно психолози почели да проучавају шта се деси кад разговарамо са свим тим безличним незнанцима којима смо окружени сваки дан.
Психолошкиње Гилијан Сандстром, са Универзитета у Сасексу у Великој Британији, и Елизабет Дан са Универзитета у Британској Колумбији, 2013. године су објавиле резултате експеримента, у ком се 30 одраслих људи смешкало и ћаскало са својим баристом у кафетерији у Торонту, а других 30 се трудило да њихова трансакција буде колико год је могуће кратка и ефикасна.
„Људи су невероватно песимистични у вези са скоро сваким аспектом разговора са непознатима&qуот;, написала је Сандстром, али тај песимизам делује неосновано.
Ауторке су закључиле: „Следећи пут кад вам је потребан мали подстрек, могли бисте да размислите о разговору са баристом Старбакса… стога искористите овај већ унапред доступан извор среће.&qуот;
Сакупљање храбрости да поведете разговор са незнанцем можда делује тешко, имајући у виду да се то не узима здраво за готово у случају већине нас.
Погледајте и овај видео:
Бихевиорални научници Николас Епли и Џулијана Шредер са Универзитета у Чикагу замолили су свакодневне путнике до посла да причају са незнанцима у јавном превозу, таксијима, чекаоницама - местима на којима друштвена норма у Чикагу није разговор.
Разумљиво, већина учесника је предвидела да ове интеракције неће проћи добро.
Не желећи да прекрше друштвену норму, бринули су се да се незнанцу неће допасти упадица и да ће их одбацити, и да ће њихова путовања до посла тада бити још непријатнија него што већ јесу.
Кад су учесници изашли у свет и заправо отпочели интеракцију са другим људима, међутим, открили су да су незнанци изненађујуће предусретљиви, радознали и пријатни.
„Путници до посла изгледа да су мислили да разговор са незнанцем представља значајан ризик од друштвеног одбијања&qуот;, написали су Епли и Шредер.
„Колико смо ми могли да приметимо, то није представљало никакав ризик.&qуот;
Управо супротно, учесници који су разговарали са незнанцима пренели су да су ти разговори били пријатни, занимљиви и трајали дуже него што су предвидели, и да су учинили њихов пут до посла много пријатнијим.
Епли и Шредер додају да ово указује на „дубоки неспоразум у вези са друштвеним интеракцијама&qуот;, закључивши да су „људи можда друштвена бића, али да можда нису увек довољно друштвени за властито добро&qуот;.
- Зашто остављате бољи први утисак него што мислите
- „Нек се нађе, некад ће затребати&qуот;: Шта је поремећај гомилања ствари
- На колико начина тугујемо
Да ови резултати не би били приписани пословичној срдачности Американаца са Средњег запада, Епли и Шредер су спровели исти експеримент у историјски мање пријатељски настројеном окружењу и тражили од путника да ћаскају са непознатима у јавном превозу у Лондону - што је могућност на коју многи Лондонци гледају са мешавином презира и ужаса (место где се чак и контакт очима избегава).
А опет су Епли и Шредер добили исте резултате.
Разговори су прошли изузетно добро.
У међувремену је резултат поновљен и у другим земљама уз учешће разноврсних учесника.
Налази тих студија изузетно су уједначени: многи људи се плаше разговара са незнанцима, али кад то учине, на крају се обично осећају добро: срећније, мање усамљено, оптимистичније,, саосећајније и са јачим осећајем припадања властитој заједници.
Неколико експерата, као и припадника јавности који разговарају са незнанцима, рекло ми је да кад то раде заправо се осећају безбедније, зато што им то пружа афирмацију да су људи око њих добронамерни.
Ипак, и даље има много разлога због којих људима није пријатно да причају са незнанцима.
Људи пријављују да се брину да ће прекршити друштвене норме, страхују да ће бити лоши у разговору или да неће имати шта да кажу, или их хвата нервоза од разговора са неком другом групом и могућности да ће бити нападнути или да ће рећи нешто погрешно.
Многи фактори су се заверили да нас спрече да причамо једни са другима.
Паметни телефони су нам свакако олакшали више него икад да избегнемо интеракцију са људима у нашем непосредном окружењу.
А могли бисмо да будемо и природно неспремни да приђемо неком ко нам не делује од поверења, чак и ако га никад нисмо срели.
Више волимо да сарађујемо с неким ко личи на некога коме смо веровали у прошлости него некоме ко изгледа као непоуздани бивши познаник.
И зато не представља велико изненађење што кад се ти страхови покажу неоснованима, људи осете олакшање.
И сам сам га осетио кад сам имао позитивне интеракције са непознатима.
„Мислим да осетите олакшање само због осећања да су нам продали причу да је свет застрашујуће место&qуот;, каже Сандстром.
„И онда проћаскате са неком насумичном особом, то добро прође и ви помислите: 'Можда свет на крају и није толико лош'.&qуот;
То није мала ствар.
- Када сме да се верује инстинкту
- Како негативно размишљање може да нашкоди
- Зашто нас хватају напади смеха
У време кад се толико много људи осећа усамљено, отуђено, искључено, неповезано, песимистично, ови резултати су истовремено корисни и умирујући.
Интеракција са незнанцима, чак и у пролазу, може нам помоћи да изградимо или обновимо социјалне мреже, поново нас повеже са нашим заједницама и појача поверење у људе око нас.
Као што је изјавио један од студената који је учествовао у једном од скоријих експеримената Гилијан Сандстром:
„Осећао сам се као да сам заборавио како да се спријатељим с људима, али ова студија ме је подсетила да је већина људи срдачна, а ви само треба да им се отворите.&qуот;
Као бели стрејт мушкарац, био сам од старта свестан да би моје интеракције са незнанцима могле бити мање оптерећене него што су за људе који нису бели стрејт мушкарци.
И зато, док сам радио истраживање за своју књигу, пазио сам да причам са што разноврснијом групом људи који имају обичај да причају са незнанцима.
Упркос њиховом разноврсном пореклу и искуствима, они углавном могу да кажу да су имали исте позитивне ефекте који могу да се нађу у истраживачкој литератури.
Али никако не желим да тврдим да су те интеракције исте за свакога, и ни на који начин не отписујем страхове људи који су имали трауматична искуства са незнанцима.
Уз то, категорички саветујем мушкарце у мом положају да поводу рачуна о овоме док и сами покушавају да ћаскају са незнанцима.
Сандстром даје још неке савете у вези са разговорима са неким кога не познајете; прво им поставите отворено питање да их наведете на разговор а онда им одговорите нечим што вам је заједничко - постоји разлог зашто се обично разговара о времену.
Али ако сте у прилици, вреди испробати.
Разговор са незнанцима може да утиче на вас на дубље начине него што можете да замислите и да донесе многе здравствене предности.
После разговора са незнанцима можемо постати паметнији, упућенији и саосећајнији, каже професорка са Харвардског универзитета и добитница „гранта за геније&qуот; Мекартур Данијела Ален.
Кад је предавала на Универзитету у Чикагу, Ален су колеге изнова упозоравале да се клони сиромашних градских четврти.
Она верује да је тај „страх од непознатих лоше утуцао на интелектуалне и социјалне способности великог броја њених колега&qуот;.
Она је одбила да остане по страни и постигла је неке од својих најцењенијих достигнућа управо у тим деловима града.
У међувремену је посветила каријеру стварању веза између људи и група који иначе немају интеракције међу собом.
„Право сазнање о томе шта се крије изван нечије баште лечи од страха&qуот;, пише Ален, „али само ако разговарамо са непознатима можемо да дођемо до таквог сазнања.&qуот;
Ако разговарате са непознатима, добијате увид у запањујућу сложеност људске врсте и безброј варијација људског искуства.
То је клише, али долазите у прилику да свет посматрате туђим очима, а без тога је мудрост немогућа.
Али, није лако.
Затећи ћете се како непрестано морате да преиспитујете властите претпоставке о свету и вашем месту у њему, што уме да буде тешко и да дезоријентише, али и да усхити, па чак и да вам буде забавно.
Тако и напредујемо као појединци и остајемо на окупу као друштва.
Тако се упознајемо, а само познајући једни друге можемо да се надамо да ћемо живети заједно.
- Како име утиче на вашу личност
- Како изгледа живот жене кад има психопатију
- Изненађујуће користи од игара решавања убиства
Иронично је да након што сам одгојен да се плашим непознатих, сада налазим да су управо они извор наде.
Кад ове интеракције добро прођу - а углавном је тако - позитивна перцепција незнанца може да прерасте у бољи утисак о људима уопште.
За мене - и за многе цењене експерте и потпуне незнанце са којима сам причао - све се своди на питање података.
Кад бих све своје перцепције о човечанству заснивао на ономе што је доступно преко мог телефона или лаптопа, имао бих фантастично негативан поглед на већину људи.
Био бих паралисан од могућности да је „незнанац једнако опасност&qуот; и осећао бих да је потпуно оправдано што избегавам те простаке, параноике, хистерике, криминалце, шарлатане, дивљаке и демагоге.
Уместо тога, међутим, изашао сам у свет и разговарао са људима.
Свој доживљај света у великој мери заснивам на њима, а као последица разговора са незнанцима, мој поглед на свет постао је мало оптимистичнији.
„Човечанство ми се у целости више допада због тога што причам са незнанцима&qуот;, каже ми Ален.
Као црнкињи у Америци, њене интеракције умеју да буду много компликованије од мојих.
Али, ипак, кад је у питању разговор са непознатима, она каже да „позитивне стране у огромној мери надмашују негативне&qуот;.
Центар за несталу и искоришћену децу у Вирџинији, у САД - историјски једном од водећих експонената поруке о томе да су „незнанци једнако опасност&qуот; - 2018. године је коначно пензионисао тај израз.
Као што ми је Кал Волш, руководилац центра, објаснио у то време: „Покушавамо да оснажимо децу да доносе безбедне и паметне одлуке, а не да их оштетимо за читав живот.&qуот;
Њихову одлуку следиле су друге добротворне организације које се боре за безбедност деце широм света.
Шта могу да кажем?
То је добар почетак.
Погледајте и овај видео:
Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 12.06.2023)
