Израел и Палестинци: 'Рањено дете без преживелих чланова породице' у Гази

Лекари који раде у Појасу Газе користе посебан израз за одређене жртве рата.

„Постоји скраћеница, јединствена за Појас Газе - рањено дете без преживелих чланова породице - и користи се неретко&qуот;, каже Тања хаџи-Хасан, докторка која ради за међународну хуманитарну организацију Лекари без граница, за ББЦ.

Израз осликава ужасе које проживљавају многа деца у Гази.

Животи им се мењају у трену.

Њихови родитељи, рођаци и бабе и деде су страдали и ништа више није исто као пре.

Рат је почео после напада Хамаса на Израел 7. октобра, у којем је убијено 1.200 људи, а око 240 узето за таоце.

Уследила је одмазда Израела - масовни ваздушни удари и копнена офанзива.

Према подацима Министарства здравља у Гази којим управља Хамас, у сукобу је убијено више од 16.000 људи, међу којима 7.000 деце.

• „Хамас је рекао да неће пуцати, а онда су ми убили ћерку“
• Израелска и палестинска деца која су држана као таоци и заробљеници
• Омер и Омар: Четворогодишњаци жртве рата у Израелу и Гази, а потом и жртве друштвених мрежа

Једно од деце којима је додељена ознака „рањено дете без преживелих чланова породице&qуот; је Ахмед Шабат, који је рањен, сав у сузама, примљен у Индонежанску болницу у северном делу Појаса Газе.

Трогодишњак је преживео ваздушни удар на његов дом у граду Беит Хануну средином новембра.

Његови отац, мајка и старији брат нису.

Он је неким чудом задобио само лакше повреде.

Касније је установљено да је његов млађи брат, двогодишњи Омар, такође преживео напад.

Када је пронађен пунолетни члан њихове шире породице, два брата су поново били заједно.

„После бомбардовања, сазнали смо да је у Индонежанску болницу примљено дете, само, без пратње старије особе, тако да смо одмах отишли тамо&qуот;, објаснио је Ахмедов ујак Ибрахим Абу Амша.

„Ахмед је био са неким незнанцем.

„Рекао је да је Ахмед услед експлозије одлетео у ваздух и да је пронађен око 20 метара од њиховог дома.

„Био је рањен&qуот;.

Погледајте и ову причу

Ахмед и Омар су сада сирочићи, без крова над главом и било ког другог склоништа да их заштити од непрестаног бомбардовања.

Ибрахим је одлучио да се о њима стара као о сопственој породици.

Прво их је одвео у насеље Шеик Радвану, које су убрзо напустили пошто је „Ахмед задобио повреде од срче стакла&qуот; током експлозије.

Затим су отишли у камп Нусеират да заштиту потраже у школи под управом Уједињених нација (УН).

Но, и то место је било мета бомбардовања, које је оставило стравичне последице по Ахмеда.

„Истрчао сам кроз врата школе и видео сам Ахмеда како лежи на земљи, без обе ноге.

„Пузао је ка мени, ширећи руке. Тражио је помоћ&qуот;.

Члан породице који је у тренутку напада био са Ахмедом је погинуо.

Ибрахим, чија су породица и деца његове сестре и даље расељени, каже да сања да Ахмеду омогући лечење изван Газе.

„Имао је много жеља за будућност&qуот;, тужно прича Ахмедов ујак.

„Када смо заједно одлазили на утакмице, говорио је да жели да постане познати фудбалер&qуот;, додаје.

Сузе за мајком

Као и Ахмед, Муна Алван је ратно сироче.

Приликом пријема у Индонежанску болницу, означена је као „рањено дете без преживелих чланова породице&qуот;.

Двогодишња девојчица не престаје да дозива маму, али њена мајка је мртва.

Муна је извучена испод рушевина пошто је комшијска кућа погођена у ваздушном нападу, у области Џабал ал-Рајсу, у северном делу Газе.

Мунини родитељи, брат и дека су погинули.

Муна је задобила тешку повреду ока и сломљена јој је вилица.

Муна је пребачена у другу болницу где ју је пронашла њена тетка Хана.

„Преко интернета смо сазнали да је Муна у болници Насеру.

„Дошли смо и препознали смо је&qуот;, објашњава Хана.

Али, њена сестричина, како каже, страшно пати.

„Само вришти, стално је у страху, нарочито када неко покуша да јој приђе&qуот;, додаје.

Муна има старије сестре које су живе, али су у граду Гази.

„Оне су тамо заглављене и не постоји начин да их доведемо на југ.

„Стално се питам шта ћемо да радимо? Како ћемо јој надоместити мајку?&qуот;, каже Хана.

• „Страх, глад и ућуткивање&qуот;: Ослобођени Израелци о данима док су били таоци Хамаса
• Ослобођени Палестинци: „Тукли су нас, пуштали псе и уринирали по нама&qуот;
• „Не једем и не спавам“: Новопочени тата коме је Хамас киднаповао жену

'Изгубила сам ногу и моју породицу'

Лежећи на металном кревету у ћошку собе у болници Насеру у граду Кан Јунису, у јужном делу Газе, једанаестогодишња Дуња Абу Месен гледа шта је остало од њене десне ноге умотане белим завојем.

Девојчица дуге коврџаве косе, одевена у баршунасту црвену хаљиницу, седи на крају кревета, дубоко тужна.

Ретко кад проговара.

Дуња, њен брат Јусуф и млађа сестра преживели су бомбе, које су падале док су сви спавали у њиховој кући у насељу Ал-Амалу у граду Кан Јунису, у јужном делу Појаса Газе.

Али, њени родитељи, брат и сестра су погинули.

Она је остала без десне ноге.

„Када сам видела мога оца, уплашила сам се, јер је био прекривен крвљу и камењем.

„Људи су стајали око нас, а моја сестра је вриштала&qуот;, сећа се Дуња.

„Погледала сам се и видела да немам ногу.

„Осећала сам бол и једино о чему сам размишљала било је: 'Како сам изгубила ногу?'&qуот;

Њена стрина Фадва Абу Месен објашњава да се Дуња се не сећа како и када је примљена у болницу, али да памти да је тамо била сама и да јој је медицинско особље стално постављало питања како би сазнали нешто о њеној породици.

„Рекла ми је: 'Чула сам медицинску сестру како говори: 'Нек их господ помилује'. Знала сам да мисли на моје маму и тату'&qуот;, прича Фадва Абу Месен.

Стрина седи поред Дуње у болничкој соби, у којој су инвалидска колица.

Девојчица само у колицима може да изађе напоље и удахне свеж ваздух.

„Била је враголаста, јака и веома активна пре рањавања&qуот;, каже њена стрина.

„Данас сам изгубила ногу и моју породицу, али још имам снове.

„Желим да добијем протезу за ногу, да постанем докторка, да се овај рат заврши и да наша деца живе у миру&qуот;, говори Дуња.

Веома је тешко установити тачан број деце која су остала сирочад у Гази с обзиром на „интензитет непријатељстава и дешавања на терену&qуот;, каже Рикардо Пирес, портпарол УНИЦЕФ-а, агенције УН-а за децу.

Пирес наводи да је његова организација покушала да ступи у везу са болницама и медицинским особљем у Гази како би идентификовала и забележила број деце, „али да је све споро због изразито тешких околности&qуот;.

Објаснио је и да не само да је било „готово немогуће&qуот; пронаћи безбедно, привремено старатељство за децу због „хаотичних и претрпаних&qуот; склоништа и болница, већ и „редовни систем идентификације, проналажења и спајања деце са њиховим рођацима једва да функционише&qуот;.

Погледајте и ову причу: Живот под шаторима у Гази

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.07.2023)