Кавана у Љубљани

(На годишњицу сусрета) . Та кавана мала са штихом Париза, Пукотина зида, рама што се клима. Зубић неке цуре, што у тост загриза, Жамор, окус менте и навиљци дима. Атмосфера то је мало надреална, Али кад изрониш, шансе су ти слабе: Шкргут парадокса и промјена стална, Чекају те вани, да за грло зграбе. Мирно сједиш, премда френд ти мало касни, Носећ под капутом цвијет од крепдешина. У глави су чежње, загрљаји страсни: Целулоид, мирис провинцијског кина. Парабола,