Теткицу не можеш да слажеш

Све је било много мање него у мојим сећањима. Од капије, и даље без једних врата, и даље благо зарђале, до улазних врата са шареним постером који најављује приредбу у славу пролећа, требало ми је свега двадесетак корака. Ех, некада бих трчећи, на малом одмору, с краја на крај дворишта, све тамо до ливаде на којој се игра фудбал са две торбе уместо голова, и не бих се ни задихао. Па и та врата – некада ми се чинило да су импозантна, а сада сам скоро морао да се