Спасавање животиња са Крчединске аде: „Изгладнеле су, немоћне, само леже, тешко ми је да их тако гледам"

На малој површини прекривеној сеном и сламом коју обасјавају зраци јануарског сунца, изнурено лежи сивкаста крава.

Неколико корака даље, у сличном положају је и мршаво јуне.

Труди се да устане, али после неколико безуспешних покушаја, повија главу и рогове, и поново легне.

„Плашим се да ће умрети. Изгубили су снагу, само леже&qуот;, говори тужним гласом Миленко Плавшић, сточар из Ковиља, малог места у близини Новог Сада, другог по величини града у Србији.

Ово су само неке од 200 животиња, углавном крава, говеда и полудивљих коња, које су на прелазу између старе и нове године више од 20 дана због високог водостаја Дунава биле заточене на Крчединској ади, речном острву 60 километара узводно од Београда.

„Тих дана сам желео да умрем&qуот;, додаје Плавшић за ББЦ на српском, бришући сузе рукавом плавог мантила.

• Ко је крив што су животиње остале заробљене на Крчединској ади
• Крчединска ада: Дунавско острво са којег спасавају промрзле животиње
• Живот на минусу: Како помоћи псима и мачкама на леденим улицама Србије

Пре месец дана, цела Србија, али и Европа, помно су пратили драму на Крчединској ади, а Плавшић је један од сточара чија су грла била заробљена.

У акцији спасавања учествовали су мештани, припадници Војске Србије и полиције, Јавног предузећа „Војводинашуме&qуот;, као и удружење грађана Еко стража.

„На острву је још шест или седам крава и неколико коња.

„Око 20 коња је препливало и тренутно су у атару околних села&qуот;, наводе из ЈП „Војводинашуме&qуот; у писаном одговору за ББЦ на српском.

'Тако је то кад вам се нешто увуче под кожу'

Миленко Плавшић је рођен у Ковиљу и читав живот је окружен животињама - тренутно их има око 200.

Живи сам у кући, а ове животиње су му све.

„Много их волим, тако је то када вам се нешто увуче под кожу.

„Вежеш се, па ти после буде тешко да се одвојиш од њих&qуот;, говори ми.

Још не може да преболи Рогуљу, краву која је недавно умрла од старости.

Поред крава, чува и магарце и подолска говеда, аутохтоне врсте у Србији.

Некада је имао и коње, али због година више није могао да се стара о њима, те их је поклонио.

У пространом дворишту паркиран је црвени трактор, на жици се суши неколико његових радних мантила и вунене чарапе без којих нигде не иде.

Ту су и четири црна пса, који лавежом најављују непознатог госта.

Два су везана.

„Још их нисам довољно припитомио, али неће ти ништа, слободно приђи&qуот;, говори ми самоуверено.

У плавом мантилу и блатњавим чизмама спроводи ме узаним путем кроз штале.

На сваком кораку су слама и сено, док се ваздухом шири мирис балеге.

Обори су прекривени дрвним кровом, а од истог материјала направљена је и ограда.

„Касандра, Касандра, ди си?&qуот;, узвикује Плавшић.

„То је најстарија магарица, има 35 година&qуот;, показује ми животињу светло сиве боје, која се на помен њеног имена нагло окренула.

Неколико магараца спорим ходом прилази дрвеној огради.

Имају посебну шару на ногама - црне водоравне штрафте.

Овај 66-годишњи сточар ми их поносно показује.

„Немој много да се приближаваш, не познају те&qуот;, упозорава ме.

Под дрвеним кровом, са друге стране су краве и подолска говеда.

Примећујем да су неке животиње знатно мршавије у односу на друге и да су готово непомичне.

„Изгубиле су 50 килограма за 20 дана, колико су биле тамо. Да су ми само дали да одем по њих, а спремио сам храну, све сам имао.

„Изгладнеле су, немоћне, само леже, тешко ми је да их тако гледам&qуот;, изговара погнуте главе.

Његове две краве су угинуле на Крчединској ади, две по повратку кући, а четири су и даље на речном острву.

Да су евакуисане на време, преживеле би, тврди сточар.

Погледајте како су евакуисане животиње са леденог Дунава

У том тренутку, неколико телади нам се приближава.

„Ајде, назад, ајде&qуот;, изговара Плавшић тихо, милујући их нежно по ситном телу.

Животиње се послушно враћају у обор.

Зашто су животиње биле заточене?

Крчединска ада је од давнина позната по пашњацима за коње, подолска говеда, магарце и овце.

Гардиновачки рукавац води до читаве мреже других рукаваца и бара, и са северне стране окружује ово речно острво.

До Крчединске аде се може се стићи и са сремске стране и из Ковиљског рита, ако водостај није висок.

Миленко Плавшић тим путем деценијама тера стоку на испашу и не сећа се да је до сада било проблема.

Ада, површине 800 хектара, удаљена је свега десет километара од његовог родног места.

Животиње буду на острву од априла до почетка зиме, а он их у том периоду, са другим сточарима, готово свакодневно обилази и односи храну.

Крајем 2023. године, између 150 и 200 грла остало је заточено на овом острву пошто је значајно порастао ниво велике европске реке Дунава.

Плавшић тврди да су за то „криви људи&qуот; који наводно нису дозволили његовом синовцу да још средином децембра оде по стоку.

Као једног од криваца што му је стока остала заробљена, Плавшић помиње политичара Маријана Ристичевића, посланика владајуће Српске напредне странке у досадашњем сазиву Скупштине Србије, иначе пољопривредника.

Ристичевић за ББЦ на српском одбацује било какве оптужбе и каже да његови адвокати већ прикупљају документацију за подизање тужбе против сточара из Ковиља.

Он оптужује Плавшића да је „узурпирао државно земљиште на Крчединској ади&qуот;, јер се његово пољопривредно газдинство налази у Ковиљу у Јужнобачком округу, а острво је у Сремском округу.

Стога, додаје политичар и пољопривредник, Плавшић „нема никакво право&qуот; да води стоку на испашу у други округ.

Из Јавног предузећа „Војводинашуме&qуот; наводе да је на Крчединској ади неколико власника земљишта: Земљорадничка задруга Бешка, Земљорадничка задруга Крчедин, неколико приватних парцела, а да је узани појас према копну у њиховом власништву.

На истом простору је и ловиште, као и заштићено природно добро „Ковиљско-петроварадински рит&qуот;, којим такође они управљају.

Ту гравитирају и, како кажу, грла стоке локалних сточара.

„Власници стоке су недвосмислено и искључиво надлежни да воде бригу о њиховим грлима&qуот;, додају.

Плавшић је, тврди, данима апеловао да се животиње спасу, али из ЈП „Војводинашуме&qуот; кажу да им је прву информацију да треба пружити помоћ упутила невладина организација „Зелена Патрола&qуот;.

Према Закону о добробити животиња и о ветеринарству, без налога инспекције или позива власника они не смеју самоиницијативно да евакуишу грла.

Реаговали су чим су добили први позив сточара, наводе у писаном одговору.

'Гледаш како пропадају, а не можеш ништа да урадиш'

Међу заточеним животињама било је и 15 коња и неколико крава Жељка Капижића.

Три краве су му угинуле, пет коња је и даље на острву.

Још му је тешко да говори о том, како каже, тужном догађају.

„Гледаш како пропадају, а не можеш ништа да урадиш - било је баш мучно.

„Коњи су издржљивији, али краве не могу дуго без хране&qуот;, каже снуждено овај 43-годишњи сточар из Ковиља.

Попут Миленка Плавшића, и он годинама тера стоку на испашу до Крчединске аде.

Не памти да се нешто слично до сада догодило, а било је, сећа се, тежих и оштријих зима.

„Када је велика вода, постављали бисмо скелу, а кад је водостај низак, животиње би саме прелазиле тих неколико километара, колико има до копна.

„Скелу су нам сада одузели. Да смо је имали, ништа од овог не би било&qуот;, додаје љутито за ББЦ на српском.

И он, попут Плавшића, упире прстом у исте кривце - „људе који сарађују са Ристичевићем&qуот;.

'Некада је свака кућа имала бар једну краву'

Некада је у Ковиљу свака кућа имала бар једну краву, а данас се, поред Плавшића, сточарством бави тек неколико породица.

„То вам је најгора грана пољопривреде, цене ниске, нема улагања, људи одустају и одлазе&qуот;, каже овај сточар.

Куће су махом једноспратне, свака друга је оронула.

На равном путу нема ни трунке смећа.

Код аутобуског стајалишта у центру места је велика пекара, школа, неколико кафића и апотека.

Некада су, присећа се Плавшић, имали и биоскоп и банку.

Локални аутобус који полази из Новог Сада, саобраћа на сат времена и тачан је.

Кућа Миленка Плавшића је близу последње аутобуске станице, недалеко од гробља.

На зидовима главне собе је прегршт урамљених фотографија, углавном његових животиња.

У углу је шпорет на дрва, а ту је и сточић на којем је црни телевизор, окружен гомилом лекова.

Годинама га телекомуникациони оператери опседају да уведе интернет, али он одбија.

Живи од продаје магарећег млека, које ми поносно даје да пробам.

У том тренутку, звони стари телефон.

„Дођите после осам, чека вас флаша&qуот;, одговара Плавшић муштерији.

Сваке вечери, баш у то време завршава многобројне обавезе у штали.

'Оне нису ово заслужиле'

Пре неколико недеља, већина његових животиња безбедно је пребачено са Крчединске аде.

Али, не све.

Плавшић каже да га од тада нико није позвао, нити нудио надокнаду за угинула грла.

Најављује тужбу, али чека да доведе и преостале краве.

„Хоћу све да пребројим и видим шта је преживело, а шта није.

„Жао ми је мојих животиња, јер ово нису заслужиле&qуот;, каже одлучно.

Хоће ли у априлу опет да их тера на испашу?

Да, одговара кратко.

„Тамо их терам више од 50 година и наставићу&qуот;, додаје 66-годишњи сточар.

Док ме испраћа, поново навлачи гумене чизме.

Одлазим, али окрећем се ка животињама које сам прве угледала.

Крава сиве боје и изгладнело јуне и даље непомично леже на сунцу.

Погледајте причу о зоо врту Палић, месту где заплењене и повређене дивље животиње проналазе нови дом

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.07.2024)