Пише Енес Халиловић: Људи и "Људи без гробова"
Блиц 14.02.2024
Обронци планине Рогозне. Хотково. Наша стара кућа. Лето 1992. године. Имам 15 година. Почео сам да пишем поезију у априлу. Имам зелену свеску, А 4 формат, тврде корице. Пишем прве стихове.
Код моје тетке Џемке дошла је комшиница. Звала се Ђука. Она прича о одметнику који је побегао из војске и почео да убија. Скривао се данима и ноћима. Волео цуру, а отац њен другом ју дао. Крв је проврела у одметнику. Шкргутао зубима. Док је био у војсци, добијао увредљива писма. Побегао. Узео пушку. Узео живот и смрт у своје руке. Починио дела и недела. Скривао се. Тражили га, јурили га. Једну врло кратку прозу објавио сам у часопису “Мак” кад сам био четврти
