Демостат Шта каже струка о руднику литијума

Какав би био утицај рудника литијума у Јадру на животну околину? Какве би последице ископавање литијума оставило на подземне воде, водотокове, ваздух, земљиште, пољопривреду, колику опасност са собом носе јаловиште и отпад? Може ли се лежиште литијума у Јадру и евенуална експлоатација поредити са било којим другим налазиштем у свету? Какав је потенцијални утицај овог рудника по животну средину у односу на друге руднике у Србији? Шта подразумева Студија за израду процене утицаја на животну средину?

Рудник литијума у оквиру пројекта Јадар не би представљао значајну опасност по животну околину, сагласни су професори Рударско-геолошког факултета, Чедомир Бељић и Никола Лилић, који су радили на Студији процене утицаја на животну околину, уз јасну напомену да тај пројекат, поред дела који се односи на рударске активности, подразумева и технолошку прераду, о чијим ефектима нису говорили, будући да не спада у њихов делокруг рада.

Стучњаци који имају дугогодишња исуства са студијама уверени су да се уз примену највиших стандарда за заштиту животне средине утицајима може безбедно управљати.

Постоји добра основа да се изведе пројекат који, са становишта екологије и заштите животне средине, може да буде коректан, успешан и без инцидената. Али, будимо поштени, рударство утиче на животну средину, у мањој или већој мери, кажу професори, који су у емисији Пола сата Демостата говорили о могућем утицају рудника на воде, ваздух, земљиште, пољопривреду, биодиверзитет…

На питање да ли би по животну околину рудник Јадар, због отпада, био опаснији од других рудника у Србији, одговарају да је свако лежиште јединствено, необновљив ресурс и прича за себе. Исти је одговор и на питање да ли стоје поређења која у српској јавности неретко чујемо - “ако литијум може да се копа у Немачкој, може и у Србији”.

Студије процене утицаја, посебно код комплексних пројеката попут Јадра, раде тимови стручњака који имају потребне компетенције и професионалну одговорност; након објављивања студије предвиђена и јавна расправа, после које техничка комисија ресорног министарства даје предлог влади да ли да је прихвати или не. Професори истичу да је цела процедура дефинисана законом и да јавност није искључена, али подсећају да је рад на Студији процене утицаја обустављен када је пројекат заустављен и да је јавност остала ускраћена за податке из ње.

Од ресорног министарства и Владе Србије се очекивало да организују јавну расправу и укључе све стручне и мериторне институције у земљи из области рударства, инжењерства, природних наука, како би се донели закључци на основу компетентне дебате, из које не би били искључени ни грађани.

Професори наводе да одређена доза скептицизма и неповерења у јавности мора да постоји, али да је управо зато министарство требало да организује стручну расправу, како се не би направила навијачка атмосфера по систему ко јаче викне.

Почетком 2022. године, после масовних протеста, Влада Србије је саопштила да је ставила тачку на пројекат Јадар.

Та тачка се 2024. године изгледа претвара у зарез и, како се најављује, нова Влада Србије одлучиваће о пројекту који подразумева да Рио Тинто експлоатише литијум на западу Србије.

Бура у делу јавности се поново подизе, а Рио Тинто је саопштио да је спреман да јавно објави нацрт Студије процене утицаја на зивотну средину.

О томе шта студија представља, како да будемо сигурни у интегритет и кредибилитет процеса и аутономију одлучивања и колико би рудник утицао на животну околину у емисији “Пола сата Демостата” говорили су професори Рударско-геолошког факултета, Никола Лилић и Чедомир Бељић.

Они су на самом почетку истакли да је пројекат Јадар веома компликован, да се састоји из два дела, рударских активности и производно-индустријских активности, те да ће причати само о рударству и евенуталним последицама по животну средину које рудник може да остави, док о технолошкој преради, кажу, треба да говоре стручњаци из те области.

Када је у питању утицај рудника на воде, професор Лилић каже да је технологија рудника конципирана тако да не дође до ремећења водоносних, односно стенских формација изнад самог лежишта.

“Када је рудник у питању, тако су изабрани технологија експлоатације, метода санирања, односно управљања масивом, што је један од основних процеса код рударења, да се обезбеди и сигурност самог извођења радова и ефикасност и заштита животне средине. Изабрана је технологија откопавања са засипавањем, да не додје до ремећења водоносних односно стенских формација изнад самог лежиста. Лежиште је на дубини између 400 и 600 метара, та доња јадаритска зона која је у фокусу експлатације, тако да не додје до ремећења стенских формација изнад из неколико разлога. И због одређених орудњења који се налазе изнад и због водоносних слојева, такозваних издани подземних вода, које се налазе изнад лежишта”, наводи Лилић.

Истиче да су рудник и технологија конципирани тако да приливи подземних вода задовољавају сервисне потребе за функционисањем рудника.

Додаје да је увек за управљање водама потребна и одређена сигурност у снадбевању и да је за потребе и за процесни део предвиђено да се из алувијона Дрине, односно најплићих издани из девастираног дела, узима одређена количина вода.

На питање колика је могућност да дође до загађања подземних вода, као и река у том крају, професор Чедомир Бељић каже да нема рударства које не утиче на животну средину и да ће и рудник утицати у одређеној мери на резиме подземних вода, али да је чињеница да је изабрана таква метода откопавања и мониторинг да се предупреде сви евентуални ризици од акцидената.

Он подсећа да за одређене подземне експлоатације нису ни потребне процене утицаја на животну околину јер такви процеси не могу у великој мери да утичу на њу.

“Сама чињеница да делови тог подземног процеса не морају обавезно да буду третирани на тај начин, говори да је то нису толико опасни поступци по животну средину колико су неки други видови експлоатације”, наводи он.

Професор Бељић подсећа да се на пројекту могуће експлоатације литијума ради од 2004. године, да је до пре пар година тај пројекат био развојна шанса, али да се то последњих година променило.

“Постоји добра основа да се изведе пројекат који може, са становишта екологије и заштите животне средине, да буде коректан и успешан и да не дође до инцидената. Али, будимо поштени, рударство утиче на животну средину, нема приче да не утиче, у већој или мањој мери”, сматра професор Бељић.

Професор Лилић каже да постоји низ издани на локацији где се налази лежиште и да су се током дужег низа година радила и хидрогеолошка истраживања, подсетивши да је један од основних делова поступка процене утицаја и сагледавање квалитета животне средине пре реализације пројекта.

У том смислу каже да је, након низа кампања и испитивања подземних вода, закључено да је добар квалитет подземних вода само у најплићој издани, а да, како се иде ближе орудњењима, квалитет подземних вода све лошији.

На питање да ли ће мештани и ако се отвори рудник моћи да пију воду из својих бунара, професор Лилић одговора: технологија је предвидела све мере заштите да до загађења не дође.

“Поменуо сам експлоатацију на 400 до 600 метара дубине. Наравно да те подземне воде у тој зони садрже и литијум и бор и свашта нешто и да би ви могли да откопавате морате да примените одводњавање и да ту воду испумпате на површину. Предвиђени су базени, лагуне, водосабирници, који су потпуно изоловани и фолијама и глиненим слојевима и са тим водама и водама из процесних постројења се управља и предвиђено је постројење за пречишћавање тих вода. То је законска обавеза пројектанта да морају да обезбеде сигурност у управљању процесима”, наводи он.

На питање да ли ће се део воде из рудника враћати у реке, Бељић понавља да је, када је у питању рудник, то затворен систем и да вода из рудника, кишница и издани, задовољавају потребе, те да по његовој процени, велике бојазни од загађења нема.

Када је реч о ваздуху, Лилић каже да су обављена моделирања и процене, модели за укупне суспендоване честице, као и за ПМ 10 честице, да су планиране мере и мониторинг како би се проактивно реаговало и кориговало евентуално загађење и прекорачења.

Упитан какав би био утицај рудника на земљиште и на пољопривреду, професор Бељић каже да су рударске активности планиране да се изводе у највећој мери испод површине земље и да непосредно загађење тла не би било случај.

Он каже да су прелиминарне процене показале да би спуштање тла због рударских радова било пола метра, односно 50 центиметара, у периоду од 60 година.

“Можемо да закључимо да то на пољопривреду на том простору не би имало велики значај и утицај. Такав је начин откопавања предвиђен. Не би дошло до загађења од самог рудника”, наводи професор Бељић, али подвлачи разлику између рударства и технолошке прераде, о којој, како каже, треба да говоре стручњаци за ту област.

Када је реч о заштити биодиверзитета, професор Бељић каже да постоји пракса да се, када се отварају нови рудници, води рачуна о биљном и животињском свету, те да су се поједине компаније које послују у окружењу заиста изузетно коректно и одговорно односиле према том питању, пресељавале заштићене и угрожене врсте и водиле рачуна да се испуне захтеви који се пред компаније сасвим оправдано постављају.

“Ми јесмо рударски инжењери и људи који се овим послом баве, али и наша деца живе у овој земљи и ми нисмо расположени за било какво тровање, нарушавање животне средине у мери која је неподношљива, не само на овом пројекту, већ на било ком другом. С друге стране, ако погледате питање развоја земље, економска питања, то су врло деликатне ствари и о њима треба разговарати, да ли има смисла радити и бавити се рударством или не. Ја мислим да треба. Морамо да усвојимо да не смемо неодговорно да се односимо према животној средини и да морамо да будемо максимално проактивни, ангажовани, да поштујемо оно сто је законом прописано и да контрола од стране надлежних органа буде на том нивоу да не дозволи да се деси било какав инцидент”, навео је Бељић.

Професор Лилић каже да је еколошки статус реке Јадар тренутно слаб у горњем и доњем току реке, док је умерен на локацији испод, односно низводно од самог лежишта, али да то не значи да би требало дозволити да постане лошији.

Он наводи да зато постоје органи који би требало да прате реализацију пројекта, те локална самоуправа, која такође има своје инструменте.

“Уосталом, концепт одрживог рударства који је у свету афирмисан последњих 25 година подразумева активну комуникацију пре свега са локалним становништвом, свим инвеститорима или носиоцима пројекта, инсистирање на извору одрживих технилогија, одрживе експлоатације ресурса који је на располагању и уз активну сарадњу са различитим партнерима. Тако је при реализацији било ког рударског пројекта локална заједница основни партнер, са друге стране држава, са треће стране академска заједница и институције система”, рекао је Лилић.

Упитан о одлагању отпада и јаловишту, професор Бељић наводи да је сам продукт рударства врло лако контролисати и њиме манипулисати.

“Рударство се завршава млевењем и ту је крај приче о рударству. Процесна индустрија иде после, али до тог тренутка није ништа толико опасно ни компликовано да се надзире и контролише и да се тим манипулише на одговарајући начин”, рекао је Бељић.

Лилић објашњава да је отпад из рудника јалов стенски материјал при изради просторија и да је предвиђено да се одлаже на депонији која је у оквиру зоне приступа руднику.

Како каже, реч је о 20 хектара на којима је предвиђено да се депонује између девет и десет милиона тона јаловог стенског материјала и слабо минерализоване јаловине или руде, која би се даље мешала у процесу прераде.

“Наравно да је та депонија посебно припремљена, постоје такозвана упутства или батови, и пројектована је у складу са најбољим могућим техникама и искуствима. Изолује се дно депоније, врше се дренирање и све воде и од атмосфере и од процедне воде се воде у систем за управљање водама на целом пројекту”, рекао је Бељић.

Упитан да ли би по животну околину рудник Јадар, због отпада, био опаснији од других рудника у Србији, Бељић каже да је сваки рудник прича за себе и да је свако лежиште јединствено и необновљив ресурс.

“Постоје наравно увек могућности да дође до неког инцидента, не можемо рећи да не, али уз коректан рад, уз добар пројекат, а верујте да се овде заиста проводи на највишем могућем нивоу уз надзор, мислим да то не представља тако велику опасност”, тврди професор Бељић.

На питање да ли су на месту поређења “ако литијум може да се копа у Немачкој, може и у Србији” и која је разлика између копања литијума у Србији и на другим местима, Бељић каже да има неколико начина да се корисна компонента добије из земљине коре – подземним методама, површински, бушотински, из раствора.

Он каже да у Европи постоји више пројеката и истражних поља литијума, да је литијум стављен на листу критичних материјала у ЕУ и да је стога однос према тој сировини посебан.

У Немачкој би се литијум добијао из раствора, али је рудник Волфсберг у Аустрији, који је, како Бељић каже, добио чак и одобрење за експлоатацију, такође подземни, као у Јадру.

Он каже да је рудник Барозо у Португалији интересантан због поређења са Србијом због проблема који се јављају и корупционашке афере у тој земљи, али истиче да се ни ту ситуације не могу поредити, будући да је Барозо требало да буде површинска експлоатација, те да људи тамо нису продали земљу, за разлику од Јадра.

“Не може се стављати знак једнакости, не само по питању квалитета сировине која се откопава, него и саме ситуације, јер је сваки рудник прича за себе… Начин настанка, морфологија, начин појављивања, откопавања, увек је специфичан за сваки локалитет”, рекао је професор Бељић.

Студија процене утицаја

Компанија Рио Сава саопштила је да је спремна да објави нацрт Студије процене утицаја на животну средину.

Професори Рударско – геолошког факултета, који су радили на деловима те студије, за Демостат објашњавају шта та Студија представља.

Професор Лилић каже да се, у складу са Законом о процени утицаја на животну средину, студије процене утицаја раде у фази између добијања одобрења за експлоатационо поље и одобрења за извођење рударских радова.

За одобрење за извођење рударских радова је, поред главног пројекта као основне техничке документације, потребна и сагласност Министарства заштите животне средине на Студију о процени утицаја.

Лилић наводи да је инвеститор, односно Рио Тинто, поднео захтев за одобрење за експлоатационо поље, након чега је, у складу са Законом о рударству, потребно израдити студију изводљивости и, поред осталих докумената и дозвола, прибавити и решење о обиму и садржају Студије процене утицаја.

“Инвеститор је поднео захтев и добио (решење о обиму и садржају Студије) и тада је прекинуто, односно повучен је Просторни план посебне намене, који је један од основних докумената на основу којих се добијају локацијски услови за све пројекте. Тада је процес обустављен”, рекао је Лилић.

Законом о процени утицаја предвиђено да студију утицаја могу да раде физичка лица, предузетници, који су регистровани за обављање одређене делатности, пројектовања, инжењеринга, израде студија, објашњава даље професор Лилић.

Студије процене утицаја, посебно код комплексних пројеката попут Јадра, морају да раде тимови, низ стручњака који имају потребне компетенције.

Сваки учесник који ради на студији процене утицаја, члан тима, мора да има високо образовање из одређене области која је доменска и најмање пет година искуства или звање одговорног пројектанта, што повлачи одређену професионалну одговорност.

Када студија угледа светлост дана, предвиђен је јавни увид, односно јавне расправе и консултације са јавношћу која поставља питања и примедбе у вези са студијом.

Додатно, према закону, Министарство ангажује техничку комисију, састављену од стручних лица, експерата министарства и екстерних експерата, који дају своје мишљење и предлог на основу примедби локалне заједнице, еколошких друштава, невладиних организација, на бази својих компетенција и своје анализе о томе шта се пројектом планира, како је урађена процена, које су мере заштите предвиђене и шта може да се очекује, те даје мишљење и предлог влади да ли ће прихватити или не студију процене утицаја.

Професор Лилић истиче и да су нацрти студије резултат дугогодишњег истраживања, праћења и анализе квалитета животне средине.

На питање како грађани да буду сигурни у кредибилитет тог процеса и аутономију одлучивања, Бељић каже да је цео процес доношења одлука дефинисан законима и подзаконским актима, да постоји јасна процедура из које ни грађани нису искључени, те да је проблем што је цео процес стао.

“Да бисте ви имали добар, прави, коректан однос према томе, морате пустити да и једна и друга страна раде свој посао - да компанија изађе са решењима, да јавност види та решења, да се чује. Овако се направила навијачка атмосфера по систему ко јаче викне и даље пљуне. Процедура је јасна, ту нема никаквих непознаница, нигде и словима нигде јавност није искључена, никакве тајне одлуке се не доносе, не могу да се донесу, то можемо да посведочимо бројним рударским пројектима који се раде”, тврди професор Бељић.

Лилић наводи да је најлошије доносити екстремне закључке без озбиљне стручне расправе, те да одлуке морају да се донесу на добробит целог друштва.

“Сви се позивају на догађај у САНУ који се користи и злоупотребљава у разне сврхе. Не бих никога да увредим, тај догађај у САНУ је био почетак разговора, ви сте тамо имали од свих излагања и казивања три која су уопште знала шта се дешава на пројекту, остали нису имали појма како је замишљена концепција рударских активности. На том догађају у Академији, то су све наши изузетни стручњаци, али ако немате информацију, можете да будете врло стручни, али може доћи до врло погрешних закључака и покушаја анализа”, рекао је Лилић и додао да је, када је рударство у питању, било врло озбиљних промашаја и замена теза.

Он истиче да је од ресорног министарства и Владе Србије очекивао да се покрене то питање и да се укључе све стручне и мериторне институције у земљи из области рударства, инжењерства, природних наука, како би се мериторно разговарало о пројекту и донели закључци.

Професор Бељић наводи и да се превиђа битна чињеница да је компанија Рио Тинто у Србији од 2004. године и да је уложила велики новац, те да има одређена права, сходно српским законима који су усаглашени са актима који важе у високо развијеним земљама.

“Може да се постави питање шта сте чекали, господо, 20 година да реагујете, што је то било добро пре 15 година, а сад није добро, где сте били пре тог времена”, питао је Бељић.

Он објашњава да када компанија добије одобрење за истраживање стиче право да добије одобрење за експлоатацију уколико не прекрши законске обавезе у току рада, те да Рио Тинто може да постави питање шта то нису радили по српским законима.

Професор Бељић каже да се користи чињеница да је рударство агресивно према животној средини, али да се не помиње чињеница да се 70 одсто струје добија из угља, да сви користимо телефоне и да је то просто данак цивилизације и технолошког напретка који неће ићи уназад.

Професор Лилић наводи да је релативизација веома присутна у српском друштву у турбулентној политичкој ситуацији и да је најгоре немати поверења ни у кога.

“Не смемо да не верујемо. Одређена доза скептицизма и неповерења мора да постоји, али ми смо зато очекивали да министарство организује стручну расправу, кад се већ видело у ком правцу све иде”, наводи он.

Лилић каже да је просторни план посебне намене, који је касније укинут, демократски усвојен, а да је то минорно испраћено у јавности, као и стратешка студија процене утицаја.

“Људи морају да схвате да морају да узму своје учешће ако желе да остваре права и своје сумње да потврде, морају да узму учешће кроз институције система, не знам како би другачије”, рекао је он.

(Бета, 05.03.2024)