Завада: Како је скандалозна прича о Труману Капотеу разоткрила тајне америчког високог друштва

Нова мини-серија Рајана Марфија препуна звучних глумачких имена бави се тиме како је писац изневерио поверење неких од најелитнијих америчких жена - и успут уништио каријеру.

Карикатура на насловници часописа Њујорк 1975. године приказивала је писца Трумана Капотеа као кевћећу малу француску пудлицу, која грицка прсте шокиране жене на формалном пријему.

Наслов је гласио: „Капоте угризао руку која га је хранила.&qуот;

Чланак колумнисткиње трач рубрике Лиз Смит развукао је завесу пред правим идентитетима жена из високог друштва које је Капоте недуго пре тога изневерио у штампи.

• „Доручак код Тифанија&qуот;: Како је Холивуд изменио књигу и направио класик
• Тајни дневник Мерилин Монро: „Некад стварно не могу да поднесем људска бића&qуот;
• О крају света и апсурду: Колико је „Доктор Стрејнџлав“ актуелан и данас

Бејб Пејли и Слим Кит - које су у оно време биле редовне гошће рубрика о дешавањима у високом друштву и листа најбоље одевених жена - повериле су му се о аферама, неверним мужевима и несигурностима, само да би им се њихов блиски пријатељ подсмехнуо и открио њихове најинтимније тајне.

Његово благо прикривено прозно дело - прича названа „Ла Цôте Басqуе&qуот; из 1965. године - појавила се у читаном часопису Есквајер.

Ова издаја допринела је краху његовог живота.

Та истинита прича о давно изгубљеној ери гибања у високом друштву и пријатељству које је неконтролисано пошло по злу са ужитком је испричана у мини-серији Завада: Капоте против лабудица, живописној звездама пуној другој сезони франшизе Рајана Марфија која је започела са Бет и Џоан, о холивудском ривалитету Бет Дејвис и Џоан Крафорд.

Капоте, кога игра Том Холандер, славан је ако не по књигама (највише Доручак код Тифанија и Хладнокрвно), онда по филму из 2005. године Капоте са Филипом Сејмуром Хофманом у насловној улози.

Али ко су биле те жене које је називао својим лабудицама и зашто се толико брутално окренуо против њих?

„Оне су биле као претече Правих домаћица&qуот;, рекао је Марфи за часопис Таун енд кантри, али то звучи више као маркетиншки трик.

Ниједна од Капотеових рафинираних лабудица није вриштала и рушила столове у Ла Цôте Басqуе, ресторану у ком су редовно заједно ишли на ручак, онако као што су то радиле жене у дотичном ријалитију.

Али јесу на сличан начин узбудиле машту јавности.

Оне су биле елегантне инфлуенсерке.

Ниједна се није удала за сиромашног мушкарца нити сањала о томе да има праву каријеру.

Пиле су, пушиле и носиле екстравагантни али укусни накит.

И иако би њихов стил могао да делује уштогљено данас - Пејлина коса у облику шлема никад се не помера - биле су модне предводнице оног времена.

Пејли је редовно боравила на листама најбоље одевених жена.

Завада се игра мало са хронологијом догађаја и чињеницама, али углавном пролази на тесту истинитости.

Капоте је 1975. године био у другачијој фази живота од оне описане у филму Капоте.

Ове две фиктивне верзије добро се надопуњују.

Хофманов Капоте је озбиљан писац који ради истраживање за Хладнокрвно, књигу из 1965. године о истинитом злочину која га је учинила богатим и славним.

Завада представља Капотеа на врхунцу те славе.

Холандер добро дочарава кемп и дух, али и трагедију бриљантног, несређеног човека.

Остварио је животни сан да га прихвати високо друштво, али је такође био саможив и алкохоличар.

Непрестано је био у вези и раскидао са Џоном О'Шејем (Расел Тоуви), ожењеним средњекласним банкаром кога су лабудице једва трпеле.

И био је у озбиљној блокади као писац.

„Ла Цôте Басqуе&qуот;, заједно са две мање експлозивне приче објављене у Есквајеру, требало је да буду део Услишених молитви, романа за који је говорио пријатељима и уредницима да је његова верзија Прустовог У потрази за изгубљеним временом, дефинитивно сведочанство о вишој класи његовог времена.

Нико га никада није оптужио за мали его.

Али изгледало је да није способан да заврши роман.

Ко су биле „лабудице&qуот;

Капотеова омиљена лабудица и најбоља пријатељица, савршени прустовски примерак, била је Пејли (Наоми Вотс), спокојно савршена по држању и укусу.

Њен муж Бил Пејли (ког игра покојни Трит Вилијамс) био је моћни главешина телевизијске мреже ЦБС и, као што је она врло добро знала, женскарош.

Вотс одлично дочарава крхкост некога ко је приморан да буде савршен и усамљеност због које је имала потребу за саосећајним раменом као што је Труманово.

У првој епизоди Заваде, Труман успева да је убеди да се не разведе од Била након што је спавао са Хепи Рокфелер, женом гувернера Њујорка.

Пејли га је затекла како риба Хепину менструалну крв са тепиха њихове спаваће собе и било јој је свега доста.

Са јасноћом оштром као жилет, Труман је саветује да остане у браку, сачува угодан живот и натера Била да јој уместо тога купи слику Гогена и Матиса.

Али та епизода такође представља увод у сукоб из стварног живота, са Пејлином шокантном реакцијом на причу „Ла Цôте Басqуе&qуот;.

У Капотеовој причи, богати бизнисмен по имену Дилон - врло брзо скраћен на Дил, веома слично као Бил - спава са гувернеровом теткастом женом и касније покушава да ориба њену флеку од крви „величине Бразила&qуот;.

Капотеова мета је био Бил, али се Бејб осетила пониженом што је варање њеног мужа обелодањено пред читавим светом.

Ебс Бурноу, режисер Капотеових трака, документарца из 2022. године о писцу који користи претходно необјављене аудио интервјуе са особама које су му биле блиске, рекао је за британски Вог: „Била је то ера кад нико није помињао чак ни чињеницу да је Френклин Рузвелт у инвалидским колицима, а камоли афере које су људи имали, а камоли тако експлицитно као што је то урадио Труман.&qуот;

Пејли више никада није говорила са Капотеом.

Иако је Пејли била највише повређена причом, главни лик у „Ла Цôте Басqуе&qуот; је фиктивна верзија Слим Кит.

Од свих глумица које играју лабудице, Дајен Лејн је можда најзабавнија за гледање, будући да је свом лику подарила дрчну отвореност.

Први муж Кит био је филмски режисер Хауард Хокс, који ју је, према легенди, искористио као модел за тврдокорни, заводнички лик у тумачењу Лорин Бекол у Имати и немати, који се такође зове Слим.

Њен други муж био је продуцент Лиланд Хејвуд, а трећи британски бизнисмен Кенет Кит, чија титула витеза ју је начинила леди Кит.

Кларк, Капотеов пријатељ и биограф, наводно га је упозорио да његове пријатељице из високог друштва неће добро реаговати на причу. Капотеов одговор је био: „Ма јок, сувише су глупе. Неће се ни препознати.&qуот;

„Ла Цôте Басqуе&qуот; је претвара у леди Ину Кулберт, „крупну, срдачну, живахну женску&qуот; која одлази на ручкове са Капотеовим алтер-егом, П.Б. Џонсом, писцем и повременим преварантом.

Ина је та која открива тајне своје пријатељице, успут поменувши Ернеста Хемингвеја (стварног Слиминог пријатеља) и присетивши се времена кад ју је Џозеф П. Кенеди, отац ЏФК-а, силовао (Кенеди старији је тада већ био покојни па није могао да тужи Капотеа за клевету).

У Завади, Кит инсистира да лабудице прокажу Трумана из високог друштва због његове издаје, што је за њега судбина малтене гора од смрти.

„Уништићемо га&qуот;, каже она.

Годинама касније, права Слим Кит је испричала Капотеовом биографу Џералду Кларку све о њеној ужаснутој реакцији на леди Ину.

„Она изгледа као ја, говори као ја, она је ја!&qуот;, казала је.

За Капотеа је рекла: „Обожавала сам га и била сам забезекнута злоупотребом пријатељства и властитом лошом проценом.&qуот;

Ц.З. Гест (Клои Севињи, хладно суздржана у великој улози) такође је била блиска чланица њихове дружине, елитна жена и истакнута баштованка, која се појавила на насловници часописа Тајм 1962. године под насловом „Како изгледа бити у високом друштву данас&qуот;.

Можда зато што се није појавила у „Ла Цôте Басqуе&qуот;, она је наставила да се виђа са Капотеом и после објављивања приче.

Она и њен муж су га чак водили на одвикавање од алкохола кад му је било најгоре, док је пијано фрфљао током гостовања у телевизијским емисијама.

Његов опоравак није потрајао.

Ли Радзивил (Калиста Флокхарт) јесте у „Ла Цôте Басqуе&qуот;, нескривена и како руча са сестром Жаклином Кенеди.

У серији се придружује другим лабудицама у проказивању Капотеа, иако су у животу они остали пријатељи још годинама касније.

Вероватно је помогло то што се, у његовој прози, Ина и П.Б. слажу да је Ли много лепша и елегантнија од Џеки. Џон Робин Баиц, који је написао сценарио за серију, рекао је за ЕВ: „Ова прича се дешава у време кад свет елеганције, ритуала и класе почиње да замењује младалачки жар: диско, Студио 54, дроге.&qуот;

Кад је средовечни Капоте, одбачен од лабудица, пригрлио тај диско свет пун дрога, то је изгледало пре очајнички и тужно него узбудљиво.

Највећа мистерија

Зашто је уопште објавио „Ла Цôте Басqуе&qуот; предмет је многих теорија.

Кларк, Капотеов пријатељ и биограф, написао је да га је упозорио да његове пријатељице из високог друштва неће добро реаговати на причу.

Капотеов одговор, рекао је он, био је: „Ма јок, оне су сувише глупе. Неће се ни препознати.&qуот;

Лиз Смит је написала у том чланку из 1975. године да су га његове лабудице сматрале „омиљеним кућним љубимцем&qуот;, ког су држале уз себе забаве ради.

Да ли је „Ла Цôте Басqуе&qуот; била његова освета?

Капоте је имао стандардни одговор на овај дебакл, који може да се чује његовим властитим гласом у Капотеовим тракама: „Шта су очекивале? Ја сам писац. Ја користим све.&qуот;

То је могло бити разметање.

Џозеф М. Фокс, у уредничком предговору у књизи објављеној постхумно 1986. године као Услишене молитве - која напросто само сакупља три приче из Есквајера - рекао је о прашини која се подигла: „Нема никакве сумње да га је потресла њихова реакција.&qуот;

Фокс верује да је то био разлог зашто је прекинуо рад на роману.

Капоте је наставио да говори пријатељима да је написао његов највећи део и чак им гласно читао одломке или макар лажне одломке.

Али након што је умро 1984. године, никада није испливало ништа од тог рукописа.

Бејб Пејли је умрла од рака 1978. године.

Једно од највећих Капотеових жаљења било је што му никада није опростила.

Лабудице сада доживљавају тренутак славе и не само због серије. Виминс вер дејли недавно их је назвао „модним иконама чији се утицај осети и дан-данас&qуот;, истакавши да су Радзивил и Пејли инспирисали Ланвинову колекцију пролеће/лето 2020. године. Вашингтон пост је поменуо серију у чланку насловљеном, „Даме које ручавају постају неочекиване модне иконе 2024. године&qуот;.

Али драма из стварног живота оно је што ипак највише узбуђује машту.

У властитом предговору за Музику за камелеоне, збирку краћих радова из 1980. године, Капоте помиње мучни, неуспешни процес рада на Услишеним молитвама и објашњава - можда са прстохватом фабулизма - зашто никад није имао проблема са памћењем детаља.

„Сви ликови су стварни&qуот;, написао је он. „Ништа нисам измислио.&qуот;

---

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.15.2024)