Србија и породица: Да ли је бити родитељ ново занимање мушкараца - приче три генерације очева

Милош Радовановић је одувек желео да буде тата који не иде на посао, већ остаје код куће и брине о детету.

„Не желим да пропустим ниједну фазу у њеном одрастању&qуот;, прича Радовановић за ББЦ на српском док се из суседне собе чује весело кикотање његове једногодишње ћерке.

За разлику од уврежених мишљења па и понашања на Балкану, да су жене те које треба да се више посвете одгајању деце, у последње две деценије долази до промена у овим обрасцима, објашњава социолог Драган Станојевић са Филозофског факултета у Београду.

Сада је много више очева који имају већу потребу да се укључе у одрастање њихове деце, каже Станојевић за ББЦ.

• Четири типа емоционално незрелих родитеља, да ли су ваши међу њима
• Детињство без родитеља: „Прерано одрастеш, али некако пребродиш тај губитак&qуот;
• Зашто очеви у Србији проводе само 11 минута дневно са децом

Прича прва: 'Не верујем да мајка васпитава дете, а да је отац само подршка'

Милоша је током одрастања нервирало питање родбине: „Је л' тата помаже нешто мами?&qуот;.

„Не верујем у то да мајка васпитава децу и брине о њима, а да је отац само нека подршка у том процесу и желео сам да разбијем ту предрасуду&qуот;, каже.

У њиховој породици су подељене обавезе око детета, па свако има „задатке&qуот;.

„Иако је моја супруга мајка која брине о детету, ја нисам одсутни отац који дете виђа када дође са посла&qуот;, каже Милош који има могућност рада од куће.

Погледајте видео: Постати супертата је лако

Кад ујутру зачује ћеркин плач, он устаје, припрема јој доручак, а потом се заједно играју или шетају.

„Ја проводим највише времена са бебом током јутра, пресвлачим је, играм се са њом.

„У одређеном делу дана моја супруга преузме обавезе, али смо обоје присутни у сваком моменту одрастања нашег детета&qуот;, каже овај риђокоси миленијалац уз осмех.

Новија истраживања показују да миленијалци, генерације рођене између 1981. и 1996. године, проводе три пута више времена са децом него родитељи пре њих.

Они су „одрастали без снажне очинске улоге&qуот;, каже психолог Урош Рајаковић.

„Њихови очеви су били одсутни, па су зато преузели на себе одговорност и не иду путем простог копирања старих модела, већ се труде да пронађу нове&qуот;, објашњава.

Прича 2: Отац из генерације Икс

Време које Оливер Живковић проводи са децом зависи од обавеза које има на послу.

Кад ради из канцеларије, кући се враћа после 15 сати.

Тамо га чекају две ћерке са спремним играчкама, бојанкама и књигама.

„Цело поподне цртамо заједно или правимо луткице и украсе и тада сам врло посвећен&qуот;, каже Живковић за ББЦ на српском.

Међутим, није увек тако.

„Пошто радим као инжењер у приватној фирми, трећину укупног радног времена проводим на терену&qуот; и кући се враћа касно, објашњава.

Труди се да стигне пре него што ћерке оду на спавање, да би могао да им прочита причу за лаку ноћ или поразговара са њима.

„Тада сам максимално два сата са њима&qуот;, каже Живковић.

Оливер припада генерацији Икс, рођенима од 1965. до 1980. године, првој суоченој са повећаним бројем развода.

Њихови очеви су тада имали три улоге: да штите, васпитавају и обезбеђују породицу, указује Рајаковић.

Оливеров отац је радио два посла, мајка један, и у детињству је највише времена провео са бабом и са дедом који су га чували.

„Најмање проведених тренутака имам са оцем, и то ме је натерало да будем присутнији и трудим се да учествујем у животу моје деце, колико год могу&qуот;, каже.

Оливерова генерација је направила „измене које су помогле миленијалцима да буду присутнији очеви&qуот;, и „млађи данас не гледају на родне улоге као на нешто искључиво&qуот;, каже Рајаковић.

Промене које се догађају социолог Драган Станојевић сматра „епохалним&qуот; у идентитетима мушкараца.

„Ово је први пут у историји да су мушкарци усредсређени на приватну сферу, па свака следећа генерација очева више времена проводи са децом него претходна&qуот;, оцењује он.

Погледајте видео: Посвећени тата фотографисао сина сваког дана више од две деценије

Прича 3: Отац из генерације бумера

Ернест Лацко је током 1980-их са породицом живео у једном панчевачком насељу.

Деца су се већи део дана играла напољу, а једна од мајки из насеља би „повремено погледала шта раде&qуот;.

„Уобичајен живот тог времена&qуот;, каже Лацко, - мајке су више бринуле о деци, док су очеви били посвећени привређивању за живот породице.

Ернест је 'бејби бумер', припадник генерација рођених између 1946. и 1964. године.

И он и супруга су били запослени, али је она радила у школи, па је током летњих и зимских распуста више времена проводила са ћеркама.

„Водили смо децу у вртић и код наших родитеља, али су некада биле и саме, јер је град био безбеднији&qуот;, каже Лацко за ББЦ на српском.

„Повремено сам ишао са децом на пецање или у парк&qуот;, прича.

У традиционалним породицама су улоге биле препознате и границе јасно постављене, каже Рајаковић.

Међутим, у овако уређеним породицама није било слободе, па су често они који би изашли из наметнутих оквира били суочени са осудом околине, објашњава.

„Иако су промене које су се догодиле омогућиле флексибилност, створиле су и терет младим родитељима, сада потпуно самим, без помоћи шире породице.

„Једина подршка им је просветни систем, попут вртића и продуженог боравка&qуот;, указује он.

• Први кораци с татом
• Породиљско одсуство за очеве - зашто га више мушкараца не користи
• Зашто мушкарци не траже помоћ током постпорођајне депресије

Од одсутног ауторитета до присутног родитеља

Улога оца се мењала како и само друштво - заједно са променама у друштву.

Некада су очеви били морални ауторитет у породици, више симболички него стварно присутан у васпитању и одрастању деце, указује социолог Станојевић.

„Преласком из традиционалне у грађанску породицу, дошло је до измена у њеној структури коју су чинили родитељи и дете издвојени из круга ширих сродника.

„Мушкарци су почели да раде у фабрикама, а жене остајале код куће, па се тако јавила подела на приватну и јавну сферу&qуот;, каже.

После Другог светског рата, жене у су у Југославији све више радиле, али је подела послова у породици остала је иста.

„Иако је социјализам подразумевао еманципацију жена, то се догодило само у јавном животу.

„И даље је 'добрим оцем' сматран онај који је материјално обезбеђивао породицу, док је 'добра мајка' проводила време са децом и обављала кућне послове&qуот;, каже Станојевић.

У првим деценијама 21. века појављују се, међутим, нови обрасци очинства.

„Има очева који имају већу потребу да се укључе у одрастање деце, па сада мушкарци преузимају део бриге о њима, а и у кућним пословима&qуот;, указује Станојевић.

Већа је, међутим, нестабилност у породичном животу и браку, каже.

Бракови се све чешће завршавају разводом, па се однос са децом перципира као најтрајнија и најстабилнија веза око које се највише и труди, закључује социолог.

• Долазак бебе може да пољуља брак, а живот након рођења деце може да буде изазов
• Самохрани родитељи у Србији: Како до алиментације
• Зашто мајке морају „на све да мисле“

Блискост у природи

За Милоша Радовановића омиљени део дана је одлазак у природу са ћерком.

После доручка и игре, бебу ставља у носиљку, па неколико сати проводе шетајући кроз шуме и ливаде на Космају.

Радовановићи су се преселили у насеље надомак Београда пре рођења ћерке, јер су желели да одгајају дете ван градске гужве.

Психолог Урош Рајаковић сматра да боравак ван града утиче на квалитет времена проведеног са децом.

„Очеви у градским срединама падају у замку у којој постају возачи, учитељи за градиво које деца нису успела да савладају, и уопште, лица која само испуњавају неке задатке, али не учествују свесно у родитељству&qуот;, каже он.

Удаљеност деце и очева у градским условима инспирисало је Мирка Митровића да 2010. године покрене Удружење „Први пут са оцем&qуот; које организује кампове и активности у природи за родитеље и децу .

Циљ овог удружења је „провођење више времена у околностима у којима влада принцип заједништва, а не строга правила&qуот;, објашњава Митровић.

„Увидели смо сопствене недостатке у родитељству због одсутне фигуре оца, па смо желели да се боље повежемо са децом, јер у градским условима немају шансе да нас виде како обављамо послове у природи&qуот;, објашњава.

'Блискост произилази из присутности'

За разлику од очева из претходних генерација, Милош Радовановић каже да је свака његова „лична обавеза подређена потребама&qуот; његове ћерке.

„И када радим, правим чешће паузе да бих видео да ли јој је нешто потребно&qуот;, каже.

Психолог Рајаковић каже да је „потребно да очеви буду ту током одрастања детета&qуот; и саветује да упознају децу са њиховим хобијима.

„Блискост произилази из присутности и то је шанса да упознамо дете и дамо му прилику да оно упозна нас.

„Битно је и да нас дете перципира као људско биће, ако смо тужни и љути да не кријемо то, већ да покажемо да и очеви имају осећања&qуот;, каже Рајаковић.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.16.2024)