Америка и расизам: Црни револуционар који је судски оспорио сегрегацију - пре скоро два века

Био је хладан, кишни дан у новембру 1832. године кад се бразилски имигрант Емилијано Мундруку укрцао у пароброд - „Телеграф&qуот; - са женом Харијет и њиховом једногодишњом ћерком Емилијаном.

Пошли су на пословни пут с обале Масачусетса до острва Нантакет, на североистоку Сједињених Америчких Држава.

Током пловидбе, Харијет, која се није осећала добро, покушала је са ћерком да пронађе уточиште у делу брода издвојеном за жене, али јој је пут био блокиран.

Разлог?

Њих две су биле црне, а у кабини за даме, удобном смештају са приватним лежајевима, улаз је био дозвољен само белкињама.

• Реч коју више нико не треба да изговара
• Шта ћерке легендарних бораца за грађанска права мисле о свету данас
• Како бити антирасиста
• Чак Ди - зашто је песма „Фигхт тхе Повер&qуот; и даље важна

У оно време, ропство више није било дозвољено у северним државама (на југу се одржало до Грађанског рата), али сегрегациона пракса која одваја белце од „обојених&qуот; постајала је све чешћа.

Међутим, породица Мундруку смеђе боје коже није прихватила да буде изопштена и епизода је довела до пионирске тужбе против расне сегрегације у САД.

Тај поступак је био велика вест у оно време, али је касније заборављен и тек су га недавно поново открили историчари.

Случај је завршио на суду пошто је Харијет инсистирала да уђе у кабину за даме са дететом, док се капетан брода Едвард Баркер посвађао са Мундрукуом - бразилским револуционарем који се склонио у Бостон.

Мундруку је код куће осуђен на смрт због улоге у покушају стварања републике на североистоку Бразила 1824. године.

„Ваша жена није дама. Она је ча..га&qуот;, рекао је Баркер Мундрукуу.

Ова пат-позиција морала је хитно да буде заборављена зато што је олуја приморала брод да се врати до обале.

Следећег дана, међутим, пар је поново покушао да се осигура да ће Харијет и Емилијана путовати безбедно, уместо у лошијој кабини, у којој није било лежајева и где су мушкарци и жене морали да спавају на душецима на влажном поду.

Мундруку је тврдио да је платио најскупљу карту за путовање, али је капетан наредио да се породица изведе са брода.

Бразилац се зарекао да ће га тужити, обећавши да ће „отићи сместа да поднесе пријаву&qуот;.

То је био почетак тужбе коју је поднео Емилијано Мундруку против капетана Едварда Баркера за непоштовање уговора, у случају о ком се навелико писало на насловним странама дневних листова широм САД, а који је узбуркао јавност чак и у Европи.

Ову мало познату причу детаљно је описао у чланку објављеном у децембру јужноафрички историчар Лојд Белтон у академском часопису Ропство и аболиција.

Белтон је проучавао Мундрукуов живот за мастер на Универзитету Колумбија (САД), док тренутно наставља истраживање учећи за докторат на Универзитету у Лидсу (Велика Британија).

Он каже да је ова тужба најстарији познати правни процес против расне сегрегације у САД.

Пре открића овог случаја, историчари су сматрали да су сличне тужбе почеле да се подносе тек деценију касније.

„Невероватно је да је црни бразилски имигрант био прва особа у америчкој историји која је оспорила сегрегацију на суду.&qуот;

„А још је невероватније да данас нико не зна за њега. У Бостону 1830-их, људи су знали ко је он. У Бразилу 1830-их, људи су знали ко је он&qуот;, каже Белтон за ББЦ из Бразила.

Још једна истраживачица живота Емилијана Мундрукуа, америчка историчарка Кејтлин Фиц, професорка са Универзитета Нортвестерн, каже да пионирска није била само тужба, већ и понашање брачног пара на броду.

Добро познат случај у ком је бивши роб Фредерик Даглас, један од најважнијих црних активиста у америчкој историји, ушао у вагон воза резервисан за белце у Масачусетсу (силом је избачен из њега) десио се 1841, скоро читаву деценију касније.

„То није само први познати случај судске тужбе против сегрегације у саобраћају, већ и веома храбар радикалан корак да ставите властито тело на црту, и то док путујете бродом&qуот;, истиче она.

• Моја мајка је дата на усвајање јер је изгледала као белкиња
• Како се расправљати са расистом: Пет оборених митова
• Метју Хенсон: Запостављени црни амерички истраживач

Револуционар са добрим везама у Бостону

Али како су Бразилац и његова жена Американка афричког порекла постали пионири у борби против сегрегације у САД?

За историчаре, одговор на то може се пронаћи у Мундрукуовој необичној животној причи.

Био је војник и револуционар који је провео неко време на Хаитију и у Великој Колумбији (данашњој Венецуели), пре него што се настанио у Бостону, где је изградио важне везе са лидерима аболиционизма.

Према Белтоновим речима, чињеница да је Мундруку потекао из земље у којој је имао више права него слободни Американци афричког порекла у САД, као што су право гласа или служења војске, потпирила је његово незадовољство против сегрегације.

Уз све то, његова прошлост као међународног револуционара била је важна за отварање врата у Бостону пред мрежом важних контаката, као што су били аболиционистичка заједница и Слободни зидари.

Имигранта су против Баркера заступали истакнути адвокати: цењени аболициониста Дејвид Ли Чајлд и сенатор из Масачусетса Данијел Вебстер.

Према професорки Фиц, Мундрукуов случај показао се корисним за антисегрегационе активисте зато што је дао тежину њиховом аргументу да је расна репресија у САД гора него било где другде, мада је та тврдња „веома дискутабилна&qуот; открила је она.

Бразил је била последња земља у Америкама у којој је укинуто ропство 1888. године.

Професорка Фиц сматра да су Мундрукуове везе у Бостону и начин на који се сукоб одвијао на „Телеграфу&qуот; указао на то да је читава акција можда била унапред припремљена.

„Понекад претпостављамо да су ови чинови отпора били спонтани, да су се Емилијано и Харијет само разбеснели.

Они можда јесу били бесни, али су били и стратешки политички мислиоци који су веома пажљиво промишљали најбољи начин да остваре промене&qуот;, каже она.

Емилијано је био тај који је поднео тужбу на суду против капетана, али професорка Фиц истиче важност Харијетине улоге у читавој причи.

„Не знамо много о Харијет. Она је била образована жена обојене коже рођена у Бостону.

Можемо да извучемо закључак да је била прилично авантуристички настројена, јер се удала за бразилског католичког револуционара који је још увек учио енглески.

Била је невероватно храбра и посвећена борби за расну равноправност, будући да је упорно покушавала да уђе у кабину за даме, ставивши своје тело на црту&qуот;, истиче она.

• Лен Џонсон - боксерски ас коме је расизам задао најтежи ударац
• Култура отказивања - ове речи су запалиле Америку
• Зашто роман Чича Томина колиба „белци воле, а црнци презиру&qуот;
• Да ли је „Прохујало с вихором&qуот; најчуднији амерички филм

Утицај тужбе

Централни аргумент случаја био је „непоштовање уговора&qуот;, будући да је Мундруку купио најскупљу карту, али адвокати Бразилца „желели су да разоткрију и нехуманост сегрегационе праксе&qуот;, пише Белтон.

„Ниједна дама на овој Божијој земљи, ниједна образована бела особа, не би била изложена таквом опхођењу.

Једину разлику чинила је боја коже Мундрукуових&qуот;, рекао је Вебстер, према судским списима.

Баркерови адвокати узвратили су рекавши да је сегрегација на паробродима била уобичајена пракса на северноамеричкој обали, што је био аргумент поткрепљен сведочанствима других капетана из Њујорка и са Род Ајленда.

Порота је прогласила Баркера кривим за непоштовање уговора и доделила Мундрукуу 125 долара одштете у октобру 1833. године.

Али је капетан успео да преиначи ту одлуку у јануару 1834. на Масачусетском врховном суду, који је донео одлуку да нема доказа да је Баркер изричито пристао на то да ће породица путовати у најбољим кабинама.

После тога, истиче Белтон, Телеграф је расну сегрегацију увео у своју политику продаје карата, тако да су црнци могли да купе само најјефтиније карте и путују у обичним кабинама, док су белци могли да купе само најскупље.

Али то није окончало протесте.

„Један од других ширих утицаја био је тај да је Мундрукуов пркос из 1833. године директно инспирисао друге црне активисте.

Други веома славан афро-амерички активиста Дејвид Раглс учинио је потпуно исту ствар као и Мундруку на истом броду неколико година касније, 1841. године&qуот;, напомиње он.

Према речима професорке Фиц, овај случај довео је до фундаменталне промене за активисте.

„Ова судска тужба на крају је представљала важан тренутак у развоју правне тактике активиста.

Она је проширила њихове хоризонте и практично утрла пут ширим судским аргументима који нападају саму правну основу сегрегације&qуот;, каже она.

Мундруку је одустао од тога да случај изведе на амерички Врховни суд кад га је помиловала бразилска влада за учешће у неуспелој побуни и могао је да настави војну каријеру у Бразилу 1835.

Он се, међутим, 1841. вратио у Бостон, кад је био спречен да преузме војну командну дужност у североисточном граду Ресифеу, што је Мундруку у једном новинском чланку из 1837. такође приписао расној предрасуди.

Мундруку је имао много утицајних противника у овој области зато што је наводно повео неуспели напад на белачко становништво Ресифеа 1824. године, инспирисан Хаићанском револуцијом.

То је била побуна робова и слободних црнаца којом је Хаити стекао независност од Француске 1791. године.

• Једноставно питање које разоткрива расизам у Америци
• Зашто је 19. јун важан за Афроамериканце
• Убиства под цветним месецом: Како су ликвидације Осејџ Индијанаца замало избрисане из америчке историје

Лидер у бостонској космополитској аболиционистичкој заједници

Током последње две деценије живота у Бостону, Бразилац је наставио да се бори против ропства и за грађанска права.

Мундруку је умро 1863. године, након што је председник Абрахам Линколн потписао Прокламацију о еманципацији, којом су ослобођени робови у јужним савезним америчким државама.

Према Белтону, Мундруку је прославио ову објаву заједно са Фредериком Дагласом, на састанку Удружења прогресивне уније, превасходно црначке аболиционистичке групе којој је Бразилац био потпредседник.

„Мундруку и његова жена су 1863. године већ били увелико поштовани у бостонским круговима, и црначким и белачким.

Обома је указана почаст у њиховим умрлицама, у којима су се људи присетили колико су били великодушни, окренути друштву и напутовани&qуот;, пише историчар.

Мундрукуова прича показује колико су у то доба Америке биле добро повезане.

„Бразил је био повезан са Венецуелом, Венецуела са Хаитијем, Хаити са САД-ом.

„Ови црни активисти били су веома мобилни. Могли су да путују, знали су да говоре многим језицима&qуот;, истиче он.

„И он није био једини. Било је и других црних имиграната из Јужне Америке, са Кариба, који су били у Бостону, Њујорку или Филаделфији, и учествовали у раду активистичких заједница које су биле веома космполитске.&qуот;

Погледајте видео: Зашто црнце кажњавају у Америци због њихове косе

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.21.2024)