Може и овако
Недељник 27.03.2024
Док чекам аутобус који као да никада неће доћи, у крају у ком не живим, спазим пса, матору уличарку која лежи испред зграде.
Испод ње је танки душек прекривен ћебетом, очигледно је домаћа и добродошла. Кучка из краја. Дебела је и седа, изгледа као да има сто година. Мирно спава па јој се не обраћам, иако имам тенденцију да попричам са сваким псом и сваком мачком коју сретнем на улици. Не делује ни гладно ни жедно. Опружена је целим телом на душеку, што значи да је опуштена, што даље значи да је овде нико не дира. Ово је њено место. Данас таквих места нема много. Људи су кивни на свој
