Život je tinjao samo u očima.

„Umorni, promrzli, gladni koračamo. Idemo napred, stalno napred... nekud. Poneko od vojnika je u šinjelu, drugi su opet ogrnuli ćebad, neko šatorsko krilo. Nema glave bez bašlika ili šalčeta, pa se retko kome može videti lice. Svi su prozebli, neispavani, iznureni, poprskani blatom koje nosimo još iz Srbije. Tužna slika vojske koja je krenula preko Čakora, jer su nam rekli da je taj put kraći...”, zapis je Dušana Prodanovića u knjizi „Golgota i vaskrs Srbije”. Ali