Duško Kostić, tajna koja živi: Sećanje na dobricu sa plišanim glasom

"Požutelo lišće ljubavi naše, a jesen rana odnese sreću, u srcima našim nek ostanu tajne, čuvaj svoju, ja svoju poneću. Sačuvaj tajnu, ljubavi moja, nikom ne reci u teškom trenu kako je čovek bez reči pošo, ostavio uplakanu ženu. Ako te sutra upita neko što nisam s tobom, ša je sa nama, peećuti mila istinu pravu, ne reci nikom zašto si sama. Možda me nekad oluja bola donese opet na vrata tvoja, umoran tada pred tobom ću stati, na tvom pragu zauvek ostati." (Mile