Стара шећерана у Београду: Слатка производња, раднички штрајк и позориште

Два фабричка димњака од избледеле опеке на рубу Чукарице додирују небо.

Некада су одводили дим високо, ка ветровима који би их разносили даље од оближњег хиподрома и Аде Циганлије, док сада служе као декор у пејзажу овог дела Београда.

Извиру из објеката прве српске фабрике шећера, места где су тоне репе прерађиване у кристал и коцке, меласа претварана у алкохол и квасац, а радници окупљени у синдикате штрајковали борећи се за властита права.

„Овде су биле руже, па смо прескакали ограду да их уберемо&qуот;, говори Милан Ненадовић, становник оближње зграде, за ББЦ на српском.

„И понесете девојкама?

„Понесемо мами&qуот;, одговара 71-годишњи таксиста који овде живи од рођења, његовој супрузи Славици, уз осмех, док шетају двориштем некадашњег индустријског горостаса, саграђеног крајем 19. века.

Стара шећерана, већ четири деценије под заштитом државе као споменик културе и у стечају од 2007, продата је 11. јуна по цени од 690 милиона динара.

Подаци о новом власнику још нису званично објављени, док медији преносе да је у питању фирма „Врење д.о.о&qуот;, о којој се не зна много.

• Димитрије Туцовић: Утицајни социјалиста који је бранио Албанце и ратовао за Србију
• Крста Цицварић, заборављени отац таблоида у Србији који „није био цвећка&qуот;
• Петар Први Карађорђевић - монденска младост, краљевска старост

Нови власник је купио 18 објеката различите намене, међу којима су и главна хала и коцкара, магацини, управна и породична стамбена зграда, расутих на 11 хектара површине.

„Читав комплекс има несумњив историјски значај, јер представља материјално сведочанство о развоју индустрије на простору Београда&qуот;, наводе у писаном одговору из Републичког завода за заштиту споменика културе за ББЦ на српском.

Фабрика шећера, има и друштвено историјску вредност, „као место настанка синдиката радника и место њихове борбе за боље услове рада и већа права.&qуот;

Горан Весић, министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, који је раније најављивао културни центар на овом простору, рекао је да „држава има право прече куповине које ће, нада се, искористити&qуот;.

„Онда ће држава тражити партнера који би заједно с нама уложио у ревитализацију Старе шећеране, која би постала место за културу, позоришта, галерије, простор на понос Београда, као ново место по којем се Београд препознаје&qуот;, рекао је Весић, преноси Политика.

Део комплекса је и градско позориште КПГТ, чији је директор Љубиша Ристић уверен да ће држава искористити право прече куповине и да ће комплекс бити намењен култури.

„Ми хоћемо да овде направимо културни центар где ће бити атељеи за сликаре, за вајаре, простори за вежбање&qуот;, говори он за ББЦ на српском.

Шећерана је за више од 100 година постојања доживела смену династија, промене државног уређења и друштвено-економског поретка, Први и Други светски рат, а радила је и у Србији и Југославији, као приватно и државно предузеће.

Будућност Старе шећеране

О судбини Старе шећеране се последњих година доста говорило и нагађало - виђена је као културни центар, а помињан је и „Београд на води&qуот; као могући инвеститор.

Из Републичког завода за заштиту споменика културе кажу да се променом власника „статус фабричког комплекса као непокретног културног добра неће мењати&qуот;.

„Као и до сада, примењиваће се Закон о културном наслеђу и Закон о културним добрима.

„За све радове у оквиру Фабрике шећера нови власник је дужан да добије услове о мерама техничке заштите и сагласности надлежног завода за заштиту споменика културе&qуот;, наводе из ове институције.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Градња фабрике немачким капиталом и српским олакшицама

Краљевина Србија је крај 19. века, пар деценија после стицања независности и ослобођења од Османског царства, дочекала као претежно аграрна и слабо индустријализована земља.

Међу потрошном и траженом робом тада је био и шећер који се увозио, пошто производња није постојала, а и главна сировина репа се није сејала.

Проблем је требало да реши Закон о потпомагању домаће радиности (индустрије) из 1898, који је нудио бројне олакшице „индустријским предузетницима&qуот;.

Привреда тадашње државе је била слична данашњој, те је законске повољности убрзо искористила група страних инвеститора из Немачке.

Државне повластице за производњу шећера дате су Алфреду Хакеу, инжењеру из Магдебурга, Јулијусу Голдшмиту, конзулу из Лудвигсхафена, и Максу Вајншеку, банкару и фабриканту из Регензбурга, првим власницима будућег индустијског гиганта.

„Фабрика је била ослобођена пореза и могла је да увози машине и опрему из иностранства&qуот;, говори Ненад Лукић, историчар и кустос Музеја науке и технике у Београду, за ББЦ на српском

Краљевско-српској повлашћеој фабрици шећера у Београду, Хаке, Голдшмит и Вајншенк, како се тада звала, удељено је и је 10 хектара државног земљишта на Чукарици, поред реке Саве, а затим придодато још 2,9. хектара.

Ова локација је одабрана због близине воде, потребне за технолошки процес и транспорт.

До шећеране је спроведена и железничка пруга уског колосека којом је допремана шећерна репа, угаљ и други материјал.

У комплексу је била и машинска хала, сушара, чиновнички станови и зграде за раднике, који „представљају примере индустријске архитектуре са краја 19. века каква је постојала и у северној и средњој Европи тог времена&qуот;, кажу из Републичког завода за заштиту споменика културе.

Фабрика је према појединим наводима почела да ради 1900. године, како је повластицама захтевано.

Међутим, већ марта 1902. престаје са радом, због нерентабилности, да би се четири године касније дошло до обнављања производње.

Штрајк 1907. угушен у крви

Међу зидинама фабрике 13. фебруара 1907. избио је велики раднички штрајк.

„Немачки власници фабрике су 2. фебруара одлучили да једнострано укину дотадашњи договор о условима рада, што је довело до ступања око 500 радника и радница у штрајк&qуот;, каже Реља Кнежевић, социолог, за ББЦ на српском.

„Штрајк у Шећерани је кључни догађај радничког покрета Србије на почетку 20. века&qуот;, додаје.

Истог дана су у штрајк ступили и радници још две оближње фабрике - коже и обуће, а сам догађај је привукао још хиљаде радника из читавог Београда.

Током штрајка су организоване даноноћне наоружане страже око фабрике које су спречавале упад полиције и управу фабрике да убаци штрајкбрехере (штрајколомце), а у њима су равноправно учествовале и раднице.

„И ми ћемо у патролу, јер смо за ствар пролетерске борбе исто толико заинтересоване колико и мушки&qуот;, говориле су раднице.

Чукарица је тих дана изгледала као „жандармеријски логор&qуот;, а полиција је у више наврата силом покушавала да уведе штрајкбрехере у фабрички погон.

Фабрика је успешно брањена све до 1. марта када се жандармерија са 207 штрајкбрехера око пет ујутру сукобила са 250 присутних радника.

Штрајк је угушен у крви.

Погинула су четири радника, а најмање петорица повређена.

Од државног власништа преко самоуправе до стечаја

Фабрика је претрпела знатна оштећења током Првог и Другог светског рата.

После Првог светског рата, Министарство правде новоформиране Краљевине Срба Хрвата и Словенаца 1920. године привремено одузима управу над индустријским комплексом од страних власника.

Пет година касније фабрика прелази у руке државе, пошто ју је откупила за 14 милиона динара.

Почетком 1940, отворена је и фабрика шпиритуса и квасца, захваљујућу повећаној производњи меласе од које се праве.

У новоформираној Југославији, оштећена Шећерана постаје друштвено власништво и улази у систем радничког самоуправљања и наставља производњу.

„У међуратном и послератном периоду уграђене су нове машине и дограђен је известан број објеката чиме је постала највећа фабрика шећера у Југославији&qуот;, пишу из Републичког завода за заштиту споменика културе.

Фабрика крајем 1960-их постаје део Пољопривредног комбината Београд (ПКБ).

Престала је да ради 1983, после 85 година постојања, пошто је производња шећера пребачена у Падинску скелу.

Погони су испражњени, машине и уређаји пренети или распродати, део простора је дат у закуп, а бројни објекти препуштени зубу времена.

Стара шећерана је „утврђена као појединачно непокретно културно добро - споменик културе&qуот;, одлуком скупштине Београда децембра 1984.

А налази се и у оквиру шире просторно културно-историјске целине Топчидер - непокретног културног добра од изузетног значаја проглашеног јула 1987.

Тако је и институционално утврђено да Шећерана има „споменичку вредност&qуот;, те се на њу примењују Закон о културном наслеђу и Закон о културним добрима.

Прва српска фабрика шећера Димитрије Туцовић, како се данас зове, отишла је у стечај 2007.

• Сава центар: Зашто је важно сачувати „стаклену палату на обали Саве“
• Како је Београђанка постала терет Београда
• У једном хотелском лустеру се крије судбина целе Југославије

Радничке спаваонице и црни мерцедес пред управном зградом

Милан Ненадовић од рођења живи у Радничкој 5, згради у фабричком кругу, покрај трамвајске пруге.

Његов отац је седам година радио као возач у Шећерани, од које је добио стан.

„Било је нас стамбених породица, а у другим собама, у креветима на спратове, били су радници који су долазили из Ужица, Крушевца и кад је сезона репе, ту су радили&qуот;, присећа се 71-годишњи таксиста.

Каже да је у једној радничкој соби 1974. организовао испраћај у војску, да би их десетак година касније, по затварању фабрике, адаптирали у станове за више породица.

Његова супруга Славица је у крај стигла када су се венчали, 1980.

„Све је било крцато шећерном репом&qуот;, говори она за ББЦ на српском.

Ово индустријско биље, главна сировина за производњу шећера, до фабрике је, између осталог, стизала у вагонима о чему сведоче остаци шина унутар комплекса.

„Ту је био велики шмрк и на лицу места су прали репу пре него што оде на прераду&qуот;, показује Ненадовић на део дворишта.

Некада је, каже, све изгледало другачије - река људи се сливала у Шећерану, а околином се ширио мирис из фабричких погона.

„Испред управне зграде је стајао црни мерцедес и мој кум је возио директора, а сада је у фази распадања&qуот;, каже Ненадовић.

Супруга и он годинама чекају на даље разрешење судбине Шећеране, али нису сигурни шта би била најбоља опција за њих.

„Одговарало би нам да се купи и рашчисти, да добијемо стан, али то је питање&qуот;, прича Славица Ненадовић.

Милан је мало скептичан и мисли да би евентуалним рушењем њима вероватно запао неки стан на периферији.

„Зато бих више волео да ме не дирају, да будем ту, кад сам био 70 да будем још 70&qуот;, каже уз осмех.

Њихова зграда није део продатих објеката Старе шећеране.

КПГТ

У једном делу оронулог здања Шећеране средином 1990-их уселила се позоришна трупа КПГТ (Казалиште, позориште, гледалишче, театар) предвођена редитељем Љубишом Ристићем.

Септембра 1994. у оквиру позоришног фестивала БИТЕФ, у рушевинама фабрике изведена је представа „Антигона&qуот; Душана Јовановића, прилагођена актуелним дешавањима у ратом погођеном Сарајеву.

„Разговарао сам са директором фабрике који је рекао: 'Молим те дођи, треба нам неко да скрене пажњу, имамо проблеме, нико нас не констатује'&qуот;, говори Љубиша Ристић.

Ристић је наредне године постао председник Југословенске левице (ЈУЛ), странке Мире Марковић, супруге Слободана Милошевића, тадашњег председника Србије.

Већ на јесен 1995. одиграна је прва представа КПГТ-а у Шећерани, на отвореном - Шекспиров „Сан летње ноћи&qуот;, у коме су играли, између осталих, и Неда Арнерић и Миодраг Кривокапић.

Уочи зиме прешли су „у зграду, у рушевине, без струје и воде&qуот;.

„Зовем Небојшу Човића и тражим бурад да направимо бубњаре да се грејемо, а он ми каже да нема старе, већ само нове.

„Рекох: 'Дај ми нове', и он стварно пошаље 15 бурета&qуот;, присећа се Ристић како му је бивши градоначелник Београд помогао.

Ту зиму су провели у капутима, грејући се на импровизованим пећима.

„Уселили смо се уз велику подршку Шећеране.

„Ја председник ЈУЛ-а, они хоће помоћ, плате не могу да исплаћују, а ја могу да се договорим са (премијером) Мирком Маријановићем, са Фондом за развој, да им дају и помогну. То је била једна симбиоза, што би се рекло&qуот;, сећа се Ристић.

Уређење простора је трајало све до НАТО бомбардовања Југославије 1999. када су усред кампање играли представе.

После смене Милошевићевог режима 2000, позориште је почело да плаћа закуп Шећерани, наводно на инсистирање синдиката запослених у фабрици.

Марта 2021. постали су градска установа културе и користе девет сцена унутар комплекса за 19 представа које се тренутно изводе.

„Почели су да нам дају новац за програм, један мали део онога што иначе позоришта добијају.

„Сада нам мало више помажу али немамо ансамбл, немамо запослене глумце и технику&qуот;, објашњава Ристић.

Упркос продаји Старе шећеране, будућност позоришта види у склопу великог културног центра у власништву државе, на чије право прече куповине чека.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.11.2024)