Кошарка: Једино олимпијско злато као круна „последње романтичарске генерације“ Југославије

„Ако спортиста заврши каријеру, а није освојио олимпијско злато, то ти је као супа без соли.&qуот;

Овако Зоран Славнић у разговору за ББЦ на српском започиње причу о златној медаљи мушке кошаркашке репрезентације на Олимпијским играма у Москви 1980. године, чији је био важан шраф.

Више од четири деценије касније, тим предвођен Славнићем, Драженом Далипагићем, Драганом Кићановићем, Крешимиром Ћосићем, Мирзом Делибашићем и другима и даље је једина генерација кошарке на простору бивше Југославије којој овај зачин не недостаје.

Фали Радивоју Кораћу, немају га ни Дражен Петровић, Владе Дивац, Тони Кукоч, Предраг Даниловић, Жарко Паспаљ, Саша Ђорђевић и Дино Рађа, недостаје и Предрагу Стојаковићу, а још му се надају Никола Јокић и Лука Дончић.

Због тога је, каже Славнић, резултат из Москве „највећа медаља југословенске кошарке&qуот;.

„Имали смо оно што сви други нису: креативност, која не може да се заустави шаблоном, огромну храброст, велико јединство и још доста ситних ствари по којима смо се разликовали.

„Били смо последња романтичарска генерација са убилачким намерама&qуот;, додаје бек тадашњег тима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

На путу до олимпијске титуле, плави, како је био надимак селекције Југославије, победили су свих осам утакмица, савладавши љуте ривале, домаћине из Совјетског Савеза, док је у финалу пала Италија.

• Портрет уметника у младости: Богдан Богдановић, кошаркаш, капитен и лидер хорде
• „Досањани сан“: Прича о првом злату југословенске кошарке
• Светислав Пешић: „Бог и батина&qуот;, кошаркашки стваралац који доноси трофеје

Тријумф у Москви, где нису допутовали амерички кошаркаши због бојкота Олимпијских игара, Богдан Тањевић, тадашњи помоћник селектора Ранка Жеравице, описује као „врхунац најдоминантније генерације коју смо имали у историји&qуот;.

„Није било Американаца, политика је већ тада ушла у спорт, али сада, као и тада, тврдим да би и они били побеђени у Москви.

„Сасвим извесно да су на овој медаљи стасале неке нове генерације играча, све је то била рефлексија на будућност, као што су претходне медаље утицале на ову генерацију из Москве&qуот;, каже Тањевић за ББЦ на српском.

'Све је то нормално'

Жеравицин тим додао је трешњу на шлаг југословенске кошаркашке торте прављене током 1960-их и 1970-их година.

После прве златне медаље на светским шампионатима, освојене у Љубљани 1970, генерација играча предвођена Драженом Далипагићем, Драганом Кићановићем, Зораном Славнићем и Жељком Јерковим, уз старијег Крешимира Ћосића, почела је 1973. једну од најуспешнијих серија у историји репрезентативне кошарке.

Наредних година су им се прикључили млађи попут Мирзе Делибашића, Рајка Жижића, Андра Кнега и других.

Три пута узастопно били су прваци Европе (1973, 1975. и 1977), светски шампиони постали су 1978. на Филипинима, светско сребро освојили су 1974. у Порторику, као и друго место на Олимпијским играма у Монтреалу 1976. године, када су у финалу Американци били бољи.

За седам година учествовали су на осам највећих репрезентативних такмичења и освојили исто толико медаља, а само једном нису били у финалу.

Било је то 1979. године, када су на Европском првенству предвођени селектором Петром Скансијем испали у полуфиналу од Израела и освојили бронзану медаљу.

Жељко Јерков, центар тог југословенског тима, ту бронзу сматра „неуспехом и срамотом&qуот;, који је максимално мотивисао репрезентативце Југославије да у Москви одлучно крену по злато.

„Имали смо континуитет сјајних резултата и нама је освајање златне медаље било нормално стање свести, ми смо сваки пут ишли на првенство убеђени да освајамо титулу&qуот;, прича Јерков за ББЦ на српском.

Пред Олимпијске игре на клупу се вратио Ранко Жеравица, селектор који је СФР Југославији донео и прво светско злато у Љубљани.

Иако је остварен југословенски сан о златној олимпијској медаљи, испоставиће се касније јединој у историји, тренери и играчи после успона на највиши подијум нису били сувише еуфорични, каже Богдан Тањевић, тада један од помоћних тренера у националној селекцији.

„Није нам то изгледало чудесно, никога то није ни зачудило, ни задивило, јер нам је било најнормалније да побеђујемо и то супериорно.

„Чак ми је и данас прва асоцијација на то злато: 'очекивано'. Више су ме задивиле неке претходне медаље&qуот;, прича искусни тренер за ББЦ на српском.

На питање да ли је током припрема и турнира било тренутака у којима су играчи и тренери југословенског тима сумњали да ће освојити злато, Зоран Славнић самоуверено каже:

„Наравно да не.&qуот;

„О другима нисмо много размишљали, већ су други о нама размишљали&qуот;, додаје један од најбољих југословенских плејмејкера свих времена.

Погледајте и ову причу:

Пут до злата без пораза

Југославија се такмичила у групи Б, где је убедљиво победила Сенегал (104:67) и Пољску (129:91), а Шпанија, која тих година још није била кошаркашка сила и вишеструки европски и светски првак као данас, показала се као тврђи орах (95:91).

Плави су као првопласирани прошли у финалну групу турнира, где је из сваке од три групе одлазило по две најбоље селекције.

Екипа Ранка Жеравице није штедела ни Италију (102:81), ни Кубу (112:84), да би уследиле две најтеже утакмице на турниру.

Чекали су их стари ривали из Совјетског савеза предвођени легендарним Сергејем Беловим, са којима су дотад играли многа финала, што се очекивало и те 1980.

Совјети су претходно закомпликовали пут до финала неочекиваним поразом од Италије, па је за њих утакмица са Југославијом била мало финале.

Већ добијену утакмицу са четири поена разлике на мање од пола минута до краја плави су прокоцкали промашивши три слободна бацања, али су у продужецима кошевима Дражена Далипагића успели да елиминишу Совјете (101:91).

Југославија је славила и у тесном мечу против Бразила у последњем колу (96:95) и пласирала се у финале одиграно 30. јула 1980.

Као и пет дана раније, Италијани нису могли против Југословена, који осмом победом на турниру (86:77) долазе до првог и јединог олимпијског злата у историји југословенске кошарке.

'Крња Олимпијада': Да ли су Американци помогли или 'закинули' Југославију?

Славнић и саиграчи су почетком 1980. године сазнали да ће имати тему мање за размишљање.

Те године Олимпијске игре биле су више од спортског такмичења, а чак 65 држава, предвођених Америком, одлучило се за бојкот у знак протеста због совјетске инвазије на Авганистан у децембру 1979, наводи на сајту амерички Стејт департмент.

Новинар Владимир Станковић сматра да је недолазак Американаца био „реванш за совјетски бојкот ОИ у Монтреалу 1976. године&qуот;.

„Не могу да кажем да су домаћини били много потресени због тога.

„Американци су пре одустајања саставили јак тим, али не можемо у спорту да знамо шта би било да су се такмичили, јер ту нема никаквих гаранција&qуот;, каже Станковић.

• Један даљински, много талента и још више рада: Дражен Петровић, „кошаркашки Моцарт“
• Прича о Пистол Питу: Како је НБА звезда српског порекла замађијала целу Америку
• Дан када су Студенти дипломирали, Босна освојила Европу, а Југославија „скинула страх&qуот;

Жељку Јеркову је и данас „ужасно криво&qуот; што амерички тим, у то време још увек састављен од играча са колеџа, није дошао у Москву.

Југославија је тако „закинута&qуот;, јер није имала прилику да победи све противнике, верује центар Жеравициног тима.

Како каже, била је то „крња Олимпијада&qуот;.

„Били смо спремни да добијемо било кога, а и раније смо играли против Американаца, па смо их побеђивали.

„Уосталом, били су две године раније на Светском првенству у Манили, па смо прешли преко њих као да их нема&qуот;, тврди Јерков.

Југославија је у Манили освојила титулу првака света без пораза, као и у Москви, савладавши Американце у другој фази турнира (100:93).

На питање о одустајању Американаца од турнира у Совјетском Савезу, Славнић у шали каже да је, сазнавши за ту вест, одмах позвао председника Сједињених Држава Џимија Картера и рекао му: „Немојте то да радите&qуот;.

„Баш нас брига, нису се појавили и то је завршена прича.

„Вероватно и да их не бисмо добили, тако да - хвала им што је наше национално признање златно, а не сребрно&qуот;, прича Славнић.

Златни југословенски тим из Москве:

• 4. Андро Кнего
• 5. Драган Кићановић
• 6. Рајко Жижић
• 7. Миховил Накић
• 8. Жељко Јерков
• 9. Бранко Скроче
• 10. Зоран Славнић
• 11. Крешимир ЋОСИЋ
• 12. Ратко Радовановић
• 13. Дује Крстуловић
• 14. Дражен Далипагић
• 15. Мирза Делибашић

Селектор: Ранко Жеравица

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Кићановићева повреда и несуђени 'главомет'

Драган Кићановић, најбољи стрелац Жеравициног тима уз Дражена Далипагића, на Олимпијске игре кренуо је директно из војске, а завршио их је на носилима.

Десетак секунди пре краја већ решене финалне утакмице кренуо је у продор, али га је испод коша сачекао Дино Менгин, снажни центар и понајбољи играч италијанске репрезентације.

Обојица су превремено завршила меч: Менегин је зарадио пети прекршај, а Кићановића су изнели са терена због повређене ноге.

„Био је то дивљачки чин, глуп и непримерен насртај, којим се упропастило добро финале, а посебно непотребан зато што смо са Италијанима увек били у пријатељским односима.

„Свима нам је било ужасно криво, јер је Кића тада доживео озбиљну повреду, а резултат је већ одавно био 'чист'&qуот;, сећа се Жељко Јерков.

Кића, како га саиграчи и данас зову, није био у стању ни да се попне на победничко постоље, што је кумовало настанку једне од најпознатијих фотографија олимпијског турнира, макар у Југославији.

На њој је Славнић, његов партнер у бековској линији, са две медаље - сопствену носи на грудима, док високо у руци подиже Кићановићеву.

Југословенски кошаркашки тандем је три године раније постао чувен и по одбојкашком знању, јер су у финалу Европског првенства чували лопту додавајући се попут одбојкашких техничара.

Владимир Станковић, тадшњи новинар Борбе, био је те 1977. у белгијском Лијежу као репортер са шампионата, а одбојке Моке и Киће против Совјета „добро се сећа&qуот;.

„Победили смо их убедљиво, суверено, и они су на крају играли одбојку, док се професор Аца Николић, као стари спортсмен, хватао за главу на клупи, не желећи да увредимо ривала.

„Није то било потцењивање, већ један одушак, као да су на тај начин рекли: 'ми смо шампиони, не могу нам ништа'&qуот;, препричава Станковић.

Славнићев план за Москву био је да у финалу прикажу и фудбалско умеће.

„Моја идеја је била да, уместо одбојке, овога пута буде 'главомет'.

„Било ми је жао што се Кића повредио и нисмо то могли да изведемо, а ја сам хтео да играм и сам, али ми Ћосић није дао лопту, јер би било претерано да се два шампионата упамте по мојим зезањима&qуот;, са смехом прича Славнић.

'Од птице млеко' и загревање свлачионица

У Совјетском Савезу су били силно мотивисани уочи Олимпијских игара у Москви, посебно због хладноратовске атмосфере.

„Руси су хтели да буду запамћени, да покажу свету да Исток има, хоће и може. Москва је положила испит као домаћин и организација је била феноменална&qуот;, прича Зоран Славнић.

„За разлику од Монтреала четири године раније, у Москви само птичје млеко нисмо имали за јело&qуот;, присећа се.

Међутим, његов тадашњи саиграч Жељко Јерков памти и неке неиспуњене совјетске амбиције.

Домаћин је самоуверено најавио да „нема шансе да падне кап кише&qуот; током Олимпијских игара, сећа се данас 70-годишњи бивши кошаркаш.

„Имали су наводно неке модерне авионе за разбијање облака, али неколико дана касније се десила толика провала облака, да је у Олимпијском селу вода била до колена, но ни то није био крај приче.

„После су кренули комарци, па смо их толико убијали, да ако ниси убио 10, као да ниси убио ниједног&qуот;, смеје се Јерков.

• Човек звани кошарка - Душан Ивковић
• „Човек који је заувек променио кошарку&qуот;: Преминуо Бора Станковић
• „Хоће неко на баскет&qуот;: Да ли је Јокић најбољи српски кошаркаш свих времена

Совјети су толико били усредсређени на кошарку да је Сергеј Белов, најбољи играч њихове екипе, изабран да донесе олимпијску бакљу на тадашњи Лењинов стадион, који данас носи назив Лужњики.

„То показује да би дали све на свету да узму златну медаљу и чинили су све да не будемо прваци&qуот;, каже Жељко Јерков.

„Све&qуот; је подразумевало и наводне методе ометања.

„У склопу свлачионице је била сауна и када бисмо ушли у свлачионицу, врата сауне би била отворена, а у свлачионици би било 50 степени&qуот;, прича центар југословенске екипе.

Совјетски доктори одређивали су ко ће после утакмица на допинг контролу.

„Сваки пут су бирали Ћосића, уз још једног играча, и то је било изнуривање, јер мораш да останеш у хали&qуот;, препричава Јерков.

„Међутим, били смо преозбиљни и превише усредсређени да би нас то пореметило, вероватно нас је још више мотивисало и знате како се завршило&qуот;, закључује златни олимпијац.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.27.2024)