Кад је почео проклети рат, хтео сам да микрофон бацим заувек: Исповест Шекија Турковића о Југославији, слави и "Последњем боему"
Курир 04.08.2024
Човек са срца два. По томе је препознатљив, по тој песми. Али и по "Погледај ме једном нежно" и још неким хитовима. У време највеће популарности, тамо негде крајем осамдесетих, био је један од најтиражнијих певача у Југославији. И тада, као и сада, када је већ увелико у пензији, остао је један сасвим обичан човек, са обе ноге на земљи
Немам ти ја нека сећања на баш оно рано детињство. Прво чега се сећам је полазак у школу, пре тога слабо... Ишло се пешака пет километара у једном правцу и назад, тога се сећам, тако је тад било. Школа је била у селу Тузиње, а моје село се зове Крња Јела. Е, ту сам завршио четири разреда. После смо се преселили у Нови Пазар, кад је отац купио кућу, чини ми се да је то била 1973. година. Сећам се да је била хладна зима, ложили смо шпорет на дрва, тог пуцкетања
