Бокс: Кад су тврде југословенске песнице доносиле олимпијске медаље
Олимпијске игре у Лос Анђелесу 1984. године биле су најуспешније за југословенске спортисте у историји, а посебно су засијали боксери. Ово је њихова прича.
Када се 22-годишњи југословенски боксер Антон Јосиповић на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. пео на победничко постоље, знао је да ће уследити звиждуци.
Доделили су му медаљу, ставили му на главу ловоров венац и интонирана је химна „Хеј Словени&qуот;, али публика није била баш најзадовољнија.
Ивандер Холифилд, један од највећих боксерских шампиона 1980-их и 1990-их, познат и по краћем увету услед чувеног угриза Мајка Тајсона, стајао је лево од њега на постољу.
Амерички боксер дисквалификован је у полуфиналу категорије до 81 килограма, контроверзном одлуком југословенског судије Глигорија Новичића, иако је нокаутирао противника.
„Покојни новинар Политике Слобо Момчиловић ми неки дан уочи доделе каже: 'Сви ће бити против тебе, звиждаће ти и гађаће те, а ти се лепо попни, позови Холифилда поред себе и показаћемо им ми'&qуот;, присећа се 61-годишњи Јосиповић у разговору за ББЦ на српском.
„То сам и урадио и само чујеш - аплаузи. Извели смо то момачки&qуот;, додаје уз осмех.
- Мате Парлов - „боксерски геније, случајни професионалац и рођени шампион&qуот;
- Маријан Бенеш: Боксери иду у рај
- Српски бокс узвраћа ударац
Јосиповићево злато само је једна од четири боксерске медаље тог лета 1984. у Граду анђела, на најуспешнијим олимпијским играма за Југославију у историји.
Међу чак 18 одличја су и сребро Реџепа Реџеповског у категорији до 51 килограма и бронзе Азиза Салихуа у супертешкој и Мирка Пузовића у категорији до 63 килограма.
„То је за мене најлепши период каријере, искуство које никада нећу заборавити&qуот;, каже Пузовић за ББЦ на српском.
Три боксерске приче
- Једно кобно „стоп&qуот;
Јосиповић се уопште није борио за злато, медаља му је додељена за зеленим столом, што је све последица Холифилдовог случаја.
Шта се заправо десило?
Пред крај друге рунде полуфинала, Кевин Бери са Новог Зеланда на тренутак је спустио руке, што је Холифилд искористио и снажним ударцем га послао на под.
Судија Новичић је Берију одбројао до 10 и означио крај меча.
Ипак, нокаутирани Новозеланђанин је победио.
Холифилд је дисквалификован зато што је последњи ударац задао трен након што је Новичић узвикнуо „стоп&qуот; и прекинуо меч.
Бери се пласирао у финале, али, према тадашњим правилима, боксер после нокаута није смео у ринг следећих 28 дана - и ето злата за Јосиповића.
„Кад смо стигли у Лос Анђелес, рекао сам себи 'хоћу да останем овде колико год могу, да се борим макар испред мене били Мајк Тајсон или Мухамед Али'&qуот;, наводи Јосиповић.
Члан бањалучке Славије у полуфиналу је савладао Мустафу Мусу из Алжира, а претходно Маркуса Бота из Немачке.
Четрдесет година касније, посебно памти олимпијско село, где ти је „све надохват руке&qуот;.
„Од фризерског салона до перионица, све је било џаба и не треба ни због чега да се секираш, само због резултата&qуот;, сећа се Јосиповић.
- Из војске у ринг
Капитен те селекције био је Мирко Пузовић, некадашњи боксер крагујевачког Радничког, који Олимпијске игре у Лос Анђелесу назива највећим успехом каријере.
Посебно памти то што је, како каже, видео гомилу спортиста за које никад у животу не би ни претпоставио да је могуће, попут Холифилда и славног атлетичара Карла Луиса.
„У то време био сам у војсци, нисам имао никакве припреме. Тек месец дана пред Лос Анђелес су ме пустили са одслужења да тренирам&qуот;, наводи 68-годишњи Пузовић.
Због тога је, каже, пред такмичење имао велику трему, али не од противника, већ због себе.
„Ипак је то бокс, тренирати и спаринговати месец дана није исто што и званичан меч&qуот;, каже Пузовић, двоструки вицешампион Европе и седмоструки првак Југославије.
Пред први меч против Канађанина Дениса Ламбера целу ноћ није спавао.
„Све време сам размишљао шта ћу и како ћу&qуот;, присећа се.
Ламбер је ипак савладан без много проблема, потом Стив Ларимор са Бахама и Жан Мбереке из Камеруна, да би га у полуфиналу савладао домаћи боксер Џери Пејџ.
На крају бронза.
„Никада нећу заборавити кад се то све завршило, па када смо направили весеље на том седмом или осмом спрату хотела где смо били.
„Пили смо, играли, баш је било незаборавно.&qуот;
- Оливија Њутн Џон
Игру и плес посебно памти и 61-годишњи Реџеп Реџеповски из Северне Македоније - али са самог почетка турнира.
„Оливија Њутн Џон је имала концерт за спортисте, отишли смо тамо и мало претерали... Лудница је била&qуот;, присећа се Реџеповски у разговору за ББЦ на српском.
„Ја млад, 22 године, волео сам спорт, али и друштво и да играм мало диско, па ме и она позвала на бину са њом да ђускам.&qуот;
Енглеско-аустралијска глумица и певачица, најпознатија по улози у филму Бриљантин са Џоном Траволтом, на крају га је, каже, похвалила да „добро ђуска&qуот;.
Ипак, то је све имало последице.
„Мало сам превише појео и попио и следећег дана, мајку му, не могу никако да скинем килажу, тих последњих 200 грама пред меч... Седим 20 минута у сауни, капље зној са мене и ништа.&qуот;
У помоћ му је ускочио тадашњи селектор репрезентације Мате Парлов, један од најславнијих југословенских боксера у историји.
„Види Мате да ми не иде и каже 'ајде, правићу ти друштво' и скинем ја тих 200 грама, али он скине два килограма&qуот;, наводи Реџеповски.
„Имао је шта и да скине, ја немам&qуот;, додаје уз осмех борац мува категорије до 51 килограма.
У првом мечу био је бољи од Сангуа Терапорна са Тајланда, потом и од Пета Клинтона из Велике Британије, да би у четвртфиналу савладао Аустријанца Џефа Фенеша, а у полуфиналу Ибрахима Билалија из Кеније.
У финалу је поражен од америчког боксера Стива Мекрорија.
„Тешко ти од Американца да узмеш медаљу у Америци, мало морген&qуот;, каже Реџеповски.
Југославија и бокс
Југословенски боксери са Олимпијских игара укупно су донели 11 медаља, што бокс чини другим најтрофејнијим спортом некадашње СФРЈ.
Више олимпијских медаља има само рвање са 16, док су до 11 одличја дошли и гимнастичари.
Све то чинило је бокс једним од најпопуларнијих спортова Југославије, а боксере правим суперстаровима.
Олимпијске медаље Југославије у боксу
- Мексико 1968 - Звонко Вујин, бронза
- Минхен 1972 - Звонко Вујин, бронза; Мате Парлов, злато
- Монтреал 1976 - Тадија Качар, сребро; Аце Русевски, бронза
- Москва 1980 - Слободан Качар, злато
- Лос Анђелес 1984 - Антон Јосиповић, злато; Реџеп Реџеповски, сребро; Мирко Пузовић и Азиз Салиху, бронза
- Сеул 1988 - Дамир Шкаро, бронза
Медаље су освајане зато што се „знало шта се и како ради да би се дошло до успеха&qуот;, истиче Реџеповски.
Међутим, после рата на подручју Југославије, бокс је дуго био у нокдауну.
„Био сам поносан на Југославију, за њу смо гинули... Кад ми се Југославија распала, распало ми се све&qуот;, каже Јосиповић, етнички Хрват рођен у Бањалуци, главном граду Републике Српске, једног од два ентитета Босне и Херцеговине.
„Никада нисам био спреман за то, нисам веровао да ће се то све тако десити.&qуот;
У томе види и разлог великог пада бокса, додајући да „без озбиљне државе нема ни озбиљног спорта&qуот;.
После рата, олимпијску медаљу од земаља бивше Југославије узела је само Хрватска - Филип Хрговић је у Рио де Жанеиру 2016. освојио бронзу у супертешкој категорији.
Боксери данас
После тог Лос Анђелеса 1984, некадашње југословенске боксере задесиле су најразличитије судбине.
Реџеповски је 1987. био првак Југославије у лакој категорији.
У пензију је отишао после 120 борби у аматерском боксу, са 110 победа, четири нерешена резултата и шест пораза, наводи се на сајту Олимпијског комитета Србије.
По завршетку каријере радио је као тренер бокса у родном Куманову, али је тешко живео.
„Шта да ти причам, био сам социјални случај, на 50 евра је било нас шест душа у кући - четворо деце, жена и ја.
„Сада примам пензију због медаља, али то је чисто да не умреш, где је да оставиш неки динар, путујеш, живиш?&qуот;.
Азиз Салиху, славни тешкаш са Косова, такође је после каријере тешко живео, одбивши пензију Србије због подршке идеји независног Косова.
- Мухамед Али, никад анђео, заувек највећи
- Лен Џонсон - боксерски ас коме је расизам задао најтежи ударац
Некадашњи другови из репрезентације се и даље редовно чују.
„Били су нам скоро њих девет из Србије, Пузовић, Тадија (Качар), мало одемо ми код њих и тако&qуот;, каже Реџеповски.
Пузовић додаје да се „баш јуче чуо са Антом&qуот;, као и да је „недавно ишао код Реџе&qуот;.
„Одржавамо та пријатељства, шта ћемо. А што се спорта тиче, брзо те забораве, шта да вам кажем&qуот;, наводи Пузовић, данас председник Савета ветерана Боксерског савеза Србије.
Од свих набројаних, Јосиповић је имао далеко најдраматичнији живот.
У професионалне боксере је прешао 1990, добивши првих осам мечева, да би 1994. и 1995. два пута био поражен од Асмира Војновића из Хрватске.
Две године касније, упуцан је у Бањалуци, али су га „доктори некако сачували у животу&qуот;.
„После смо се зезали, следећи пут морају да пробају неким експлозивом, овако им не успева&qуот;, каже Јосиповић.
Иако је „имао тих несрећа&qуот;, данас је „срећан и остварен&qуот;, а посебно га радује што је „добродошао свуда, од Скопља до Љубљане&qуот;.
И на први помен Македоније, одмах прича о Реџеповском.
„Он је добрица, били смо цимери на Олимпијским играм - из једне собе две медаље, бокте мазо.&qуот;
Медаљу из Лос Анђелеса више нема.
Како каже, била му је код пријатеља који је имао сеф, а који је неколико година после рата опљачкан.
„Могу они да издају и реплику, само мораш да одеш тамо где си је освојио. Мене у Лос Анђелес пут баш није нанео, а и све су тежа и тежа времена.
„Кад ми је пропала држава, толико и не жудим за том медаљом... Поклонио бих је Новаку Ђоковићу да је није освојио, заслужио је да је има.&qуот;
Погледајте видео: Мухамед Али и чувени коментар
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 08.09.2024)
