Од древног Египта до Тејлор Свифт: Историјски корени љубитељки мачака

Пошто дебате о изразу „мачкарке без деце&qуот; доминирају предизборном кампањом у Америци 2024, ББЦ истражује историјске везе између жена и њихових крзнених пријатеља.

Ниједна друга животиња није убедљивије описала како западни мушкарац посматра женску сексуалност од мачака.

Сексуално провокативне жене се називају „секси мацама&qуот;, жене „преду&qуот; заводљиво и оне које добро изгледају су „мачке&qуот;.

Међутим, супротност стереотипу о „секси маци&qуот; је десексуализована појава „мачкарке&qуот;.

• Француско село растрзано ужасима суђења за масовно силовање
• Жене треба да славе „прави облик женског тела&qуот;, каже Кејт Винслет
• Олимпијска атлетичарка преминула након што ју је запалио бивши партнер

И како су се коментари, које је изговорио Џеј Ди Венс, кандидатат за потпредседника Доналда Трампа 2021. да земљом владају „мачкарке без деце&qуот; , недавно поново појавили у јавности, делује да је прича о „мачкаркама&qуот; и даље веома актуелна.

Како је та прича почела?

Стереотипна мачкарка је уседелица, жена која живи без мушкарца, врло често лезбијка.

Она најчешће носи пуловер и наочаре, повучена је и поседује најмање једну мачку, али чешће више њих.

Алис Мадокот, ауторка књиге Мачкарке: Истраживање мачијих пријатељстава и преовлађујуће сујеверје (Цат Вомен: Ан Експлоратион оф Фелине Фриендсхипс анд Лингеринг Суперститионс) каже за ББЦ да историјске везе између мачака и жена сежу дубоко у прошлост, а прати их стална дихотомија између хиперсексуалног и несексуалног.

Чосерова Жена из Бата из Кантерберијских прича (1476), на пример, названа је мачком „што је била увреда и алудирање да је промискуитетна - јер је 'ишла да мјауче&qуот;, каже Мадикот.

Другим речима „бити мачкарка десексуализује жену, али такође може бити коришћено као увреда којом се указује на раскалашност и похоту.&qуот; (Ово поређење није случајно, размислите о појму „кугуарка&qуот; којим се описују жене које су у вези с млађим мушкарцима.)

Веза између жена и мачки је и старија и раширенија.

У древном Египту, где су мачке припитомљене пре скоро 10.000 година, полумачка, полужена, Бастет је била богиња домаћинства, плодности и порођаја.

Она је штитила дом од злих духова и болести, а као што је случај с већином египатских божанстава, имала је улогу и у оностраном животу, где је водила мртве и помагала им.

У грчко-римском периоду, интерпретације улоге Бастет су преузели Артемис (Грчка) и Дијана (Рим), чије су везе с мачкама биле видљиве, али у мањој мери него код претходнице.

Ова божанства су била представљена у облику човека, где је Артемис имао блиске везе с мачкама, а Дијана се претварала у мачку (посебно у Овидијевим Метаморфозама, када су римски богови избегли у Египат).

У Европи, најзначајнији пример постоји у нордијској митологији - Фреја, богиња плодности, љубави и среће, возила се на двоколицама које су вукла два мачора.

У древној Кини, плодношћу, али и контролом штеточина, бавила се мачка богиња Ли Шоу.

Па када су везе између жена и мачака, поготову на Западу, добиле негативне конотације и постале контроверзне?

Порекло повезаности мачке и жене

Изгледа да одговор на то питање можемо пронаћи у хришћанству.

„Јединство жене и мачке повезује се са прехришћанским богињама&qуот;, каже Мадикот, додајући „на које црква није гледала благонаклоно и то може битикорен касније сумње која је експлодирала на суђењима вештицама.&qуот; (Суђење вештицама представља низ саслушања људи, најчећше жена, које су оптужене да су практиковале вештичарење. Оне које су проглашене кривим биле су осуђене на смрт).

У њеној књизи Мачка и људска машта (Тхе Цат анд тхе Хуман Имагинатион), Кетрин М. Роџерс пише да у средњем веку, римокатоличка црква је посматрала неудате жене које су се слободно кретале као и мачке које се шуњају.

Касније, како би искоренила сва нехришћанска веровања у Европи, црква је прогласила сва нехришћанска божанства злим, а мачке су третиране као пратиоци Сатане.

Уследио је налет верске пропаганде у оквиру које су жене или мачке или обе ове врсте биле сматране злим.

Године 1233. папа Гргур објавио је Вокс ин Рама, декрет који је представио проблем Европе са нехришћанским веровањима, оптуживши вернике да учествују у сатанским култовима, истовремено описујући до детаља ритуале ових секти.

Према књизи Доналда В. Егерса Класичне мачке: Успон и пад свете мачке (Цлассицал Цатс: Тхе Рисе анд Фалл оф тхе Сацред Цат), овај папски декрет „благосиљао је истребљење мачака, поготову црних мачака, као и истребљење њихових власница.&qуот;

Када је Агнес Вотерхаус погубљена у Енглеској после првог суђења против вештица1566, она је признала да њен лични демон (натприродни дух који је пратилац вештице) мачка названа Сатана, која се касније претворила у жабу.

Шездесеттрогодишњакиња је обешена, чиме је заувек створена веза мачке-жене-вештице, која је стигла и до Сједињених Држава до краја суђења против вештица у граду Салему.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

„Мачке су независне и често интелигентне - што су ствари које у прошлости људи коју су покушавали да контролишу жене нису желели да оне то буду,&qуот; каже Мадикот.

На више начина, ово угрожава хришћанску хијерархију живота на земљи, у оквиру које је мушкарац на врху.

Кетрин М. Роџерс даље развија ову идеју, написавши: „Мачке сасвим згодно представљају оно што су мушкарци прижељкивали од жена и јетко се жалили на то - оне не слушају и не воле довољно.

Мушкарци који не могу да контролишу жене онолико колико би то желели повезују их са животињама које је немогуће контролисати.&qуот;

Стога не чуди што су се мачке појавиле у карикатурама против суфражетског покрета у Америци почетком 20. века како би исмевале женски покрет и покушале да смање његов утицај.

Повезаност мачака и жена део је ширег односа између људи и животиња, професорка Фиона Пробин-Рапси са Универзитета у Волонгогу, која приступа проучавању животиња из феминистичке постколонијалне перспективе, каже за ББЦ.

„Идеје које имамо о животињама уклапају се у идеје које имамо о роду,&qуот; каже она.

„Ми уобичајено користимо описе животиња како би причали о роду и да обележимо карактеристична родна понашања („кучка&qуот;, „кокошка&qуот;, „жребац&qуот;, „кугуарка&qуот;) на исти начин на који се то дешава између расе и расизма, у оквиру кога се стално користе описи животиња како би се дехуманизовали људи и одузела им се људскост.&qуот;

Мачкарке у популарној култури

Како су неудате жена сматране уседелицама и баба девојкама, које само црпе финансијска средства рођака, неудате жене које имају мачке су сматране вишеструко уклетим.

До почетка викторијанске ере, ова веза је ушла у културни миље.

Године 1880. у часопису Данди куријер је писало: „баба девојка не представља властиту класу, ако нема мачку&qуот;, јер „једна не може да постоји без друге&qуот;.

Слика неудате жене која има мачку опстала је до 20. века доживевши поп културни зенит 1976, када је приказан документарни филм Греј Гарденс.

Јунакиње овог филма су Едит Бувије Бил „Мала Еди&qуот; и њена мајка Едит Ивинг Бувије Бил „Велика Еди&qуот; - рођаке Жаклине Кенеди Оназис, а Греј Гарденс је име њихове куће, која је имала 14 соба у Ист Хемптону, надомак Њујорка.

Кућу су преузеле мачке, а подови су били претрпани конзервама мачије хране и ђубретом, док је двориште зарасло у коров.

Овај документарац био је на неки начин упозорење шта може жени да се деси када остане без мушкарца: Велика Еди је била разведена, а Мала Еди се никада није удала.

„Стереотип мачкарке обележава жене које не испуњавају очекивања патријархалног друштва,&qуот; каже Мадикот.

„Мачкарке су често старије, неудате и без деце, а друштво каже женама да је то неуспех. Ако не испуните очекивања, онда нећете на крају бити само саме, већ ако имате и мачке, онда нема назад и то води до потпуне беде и десексуализације.&qуот;

Греј Гарденс је успоставио шаблон мачкарке који је опстао на великом екрану у деценијама које су уследиле.

И Мишел Фајфер и Хали Бери су играле Жену мачку, али у тим филмовима и мачкарка је била присутна - Фајфер у филму Повратак Бетмена 1992. је била то, док је у Жени мачки (2004), Бери имала менторку мачкарку.

Затим, памте се госпођа Дигл из Гремлина (1984), Еленор Абернати из Симпсонових (први пут се појавила 1988) и Роберт Де Ниро у улози мачкарке у емисији Сатурдаи Нигхт Ливе (2004).

Мачкарка се појављује и у ЛЕГО филму (2014) - госпођа Скрачен-Пост поседује двадесетак мачака.

Мачкарке су, такође, део књижевности; неке су идентичне са каснијим ликовима на филму попут мачкарке у књизи и филму Паклена поморанџа, затим тетке Џејн професорке Прингл у серијалу Пи Џи Вудхауса о Џивсу и Вустеру, као и госпођица Каролина Пирсхаус у роману Ситафордска мистерија Агате Кристи.

У скорије време страх од жена и мачака, али и приче које имају наравоученије присутне у популарној култури донекле су постале и комичне.

У серији Гилморове (2000-2007), Лорелај, која је недавно поново изашла из везе, зове кћерку Рори када се прво једна, а затим још једна мачка појаве на њеном прагу: „Оне знају. Мачке знају да сам сама. Морам да почнем да скупљам новине, да пронађем плави бадемантил и да изгубим предње зубе.&qуот;

У сличном маниру је и епизода серије Луда бивша девојка (2015-2019), где се Ребека шали с пријатељима у сцени из мјузикла да ће постати мачкарка, јер је остала без дечка.

Другим речима, појава мачкарке је у највећој мери потпуни клише.

Ови излизани стереотипи о мачкаркама међутим не пролазе толико добро данас.

Жене имају више слободе и моћи да опстају ван историјски наметнутих „норми&qуот; - све више њих саме одлучују да немају партнера, да не рађају децу, да преузму већу одговорност на радном месту, а појам „уседелица&qуот;, који више није у моди, од недавно користе феминисткиње.

Чак и назив „мачкарка&qуот; нашироко и поносно користе власнице мачака на друштвеним мрежама, међу њима и познате личности попут Тејлор Свифт.

„Више од стереотипа постоје многи дивни примери пријатељства између жена и мачака који су заправо баш такви какви изгледају - позитивни односи између љубимца и власника,&qуот; каже Медикот.

Испоставља се да потпредседница Камала Харис, особа којој је Џеј Ди Венс упутио коментар о „мачкарки без деце&qуот; - није без деце (она је маћеха двоје деце), нити поседује мачку, али историјски значај термина и закључци које доносимо на основу њега опстају.

Ако ће жена или особа било ког пола, прихватити да буде „мачкарка&qуот; (без обзира да ли поседују животињу или не), онда можда избор да ли ће се тако идентификовати у јавности такође је искључиво њен или њихов.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.15.2024)