Индијске бабице које су престале да убијају новорођене девојчице и почеле да их спасавају

Бабица Сиро Деви грли Монику Тате и рида.

Моника, у касним двадесетим, вратила се на место рођења - у индијски град у којем је Сиро породила стотине беба.

Али ово није уобичајен поновни сусрет.

Болан је историјат Сироиних суза.

Недуго пре него што је Моника рођена, Сиро и неколико других индијских бабица попут ње редовно би се налазиле под притиском да убијају новорођене девојчице.

Моника је, према постојећим доказима, једна од оних беба које су спасли.

• „Правда је задовољена“ - ослобођена жена осуђена на 30 година затвора због смрти новорођенчета
• Дан превремено рођене деце - како је мајкама: „Стакло које нас је делило ме је убијало“
• Бабица из Бања Луке која је помогла да на свет дође 50.000 беба

Пратим Сироину причу 30 година, још откако сам ишао да интервјуишем њу и још четири друге руралне бабице у индијској држави Бихар 1996. године.

Њих је невладина организација идентификовала као учеснице у убијању женских беба у округу Катихар, где су их, под притиском родитеља новорођенчади, убијали дајући им хемикалије или им напросто заврћући вратове.

Хакија Деви, најстарија од бабица које сам интервјуисала, рекла ми је у то време да је убила 12 или 13 беба.

Друга бабица, Дарми Деви, признала је да је убила још више - најмање 15-20.

Немогуће је утврдити тачан број беба које су оне могле да убију, имајући у виду начин на који су се тада сакупљали подаци.

Али оне су се појавиле у извештају који је 1995. објавила једна невладина организација, на основу интервјуа са њима и 30 других бабица.

Ако су процене из извештаја тачне, сваке године је било убијано 1.000 женских беба, у једном једином округу, од руку само 35 бабица.

Погледајте видео:

Према извештају, Бихар је у то време имао више од пола милиона бабица.

Чедоморство није било ограничено само на Бихар.

Одбијање наређења, каже Хакија, скоро никад није била опција за бабицу.

„Породица би закључала собу и стала иза нас са моткама.

„Она би рекла… Ми већ имамо четири-пет ћерки. Оне ће нам исисати сво богатство. Једном кад намиримо мираз за све наше девојчице, умрећемо од глади&qуот;, каже Хакија Деви.

„Сад се родила још једна девојчица. Убијте је.

„Коме смо могле да се пожалимо? Биле смо преплашене. Да смо отишле у полицију, увалиле бисмо се у невоље. Да смо се јавно огласиле, људи би нам претили&qуот;, рекла ми је она

Улога бабице у руралној Индији укорењена је у традицији и оптерећена суровом стварношћу сиромаштва и касте.

Бабице које сам интервјуисао припадају нижој касти у индијској хијерархији каста.

Бити бабица је професија која се преноси са колена на колено, од мајки и бака.

Оне су живеле у свету где је одбијање наређења моћној, вишој касти незамисливо.

Бабици је могао бити обећан сари, џак житарица или мала количина новца ако убије бебу.

Некад јој чак ни то није било плаћено.

За рођење дечака добијале би око 1.000 рупија.

За рођење девојчице добијале би пола од тога.

Разлог за ову неравноправност укорењен је у индијској традицији давања мираза, објасниле су оне.

Иако је овај обичај законом забрањен 1961. године, и даље је био и те како на снази 1990-их, а заправо се спроводи и дан-данас.

Мираз може бити било шта - новац, накит, есцајг.

Али за многе породице, биле оне сиромашне или богате, то је услов да уопште дође до венчања.

И због тога је за многе и даље рођење сина разлог за славље, а рођење ћерке финансијски терет.

Сиро Деви, једина од интервјуисаних бабица која је још жива, употребила је живописну слику да објасни ову разлику у статусу.

„Дечак је изнад земље - он је виши. Девојчица је испод земље - она је нижа. Било да син храни или негује родитеље или не, сви они желе дечака.&qуот;

Преференција за синове може најбоље да се види у индијској националној статистици.

Њихов најскорији попис, из 2011. године, забележио је однос од 943 жена на сваког 1.000 мушкараца.

То је ипак побољшање у односу на деведесете - на попису из 1991. године, однос је био 927/1.000.

У време кад сам завршио снимање сведочанстава бабица 1996. године, започела је мала, тиха промена.

Бабице које су некада извршавале ова наређења почеле су да пружају отпор.

До промене је довела Анила Кумари, социјална радница која је пружала подршку женама у селима око Катихара, и била је посвећена решавању узрочника ових убистава.

Анилин приступ је био једноставан.

Она је питала бабице: „Да ли бисте то урадиле рођеној ћерки?&qуот;.

Њено питање пробушило је мехур година и година рационализације и порицања.

Бабице су обезбедиле финансијску помоћ преко група у заједници и постепено је циклус насиља био прекинут.

Сиро је, говорећи ми 2007. године, објаснила ову промену.

„Сада, ко год ми тражи да убијем, ја им кажем: 'Слушајте, дајте ми дете и ја ћу је однети мадам Анили.&qуот;

Бабице су спасиле најмање пет новорођених девојчица од породица које су желеле да оне буду убијене или су их већ напустиле.

Једно дете је умрло, али је Анила уговорила да преосталих четири буде послато у престоницу Бихара Патну, у невладину организацију која је организовала њихово усвајање.

Прича је могла да се заврши на томе.

Али желео сам да знам шта се десило са тим девојчицама које су биле усвојене и куда их је потом живот одвео.

Анилина документације је била беспрекорна, али је она имала врло мало детаља о ономе што се дешавало после усвајања.

Сарађујући са тимом ББЦ Светског сервиса, ступио сам у везу са женом по имену Меда Шекар, која је 1990-их истраживала чедоморства у Бихару, кад су бебе које су спасиле Анила и бабице почеле да пристижу у њену невладину организацију.

Невероватно, али Меда је још увек била у контакту са једном младом женом која је, веровала је она, била једна од тих спасених беба.

Анила ми је испричала да је доделила свим девојчицама које су спасле бабице префикс „Коси&qуот; испред њиховог имена, што је била посвета реци Коси у Бихару.

Меда се сећала да је Моника имала тај префикс „Коси&qуот; пре него што је била усвојена.

Агенција за усвајање нам није дозволила да погледамо Моникину документацију, тако да не можемо да будемо до краја сигурни.

Али њено порекло из Патне, њен оквирни датум рођења, и префикс „Коси&qуот;, сви указују на исти закључак: Моника је, највероватније, једна од пет беба које су спасле Анила и бабице.

Кад сам отишао да се састанем са њом у дому њених родитеља неких 2.000 километара даље у Пунеу, она је рекла да је имала срећу што ју је усвојила брижна породица.

„Овако изгледа моја представа о нормалном, срећном животу а ја га живим&qуот;, рекла је она.

Моника је знала да је усвојена из Бихара.

Али ми смо могли да јој пружимо више детаља о околностима њеног усвајања.

Раније ове године, Моника је отпутовала у Бихар да се сретне са Анилом и Сиро.

Моника је доживела себе као кулминацију вишегодишњег напорног рада Аниле и бабица.

„Неко се спрема дуго да би добро прошао на испиту. Ја се сада тако осећам. Оне су напорно радиле и сада желе да сретну резултат… Тако да да, дефинитивно бих волела да их сретнем.&qуот;

Анила је заплакала од среће кад је срела Монику.

Али реакција Сиро деловала је другачије.

Она је ридала, држећи Монику чврсто у загрљају и пролазећи руком кроз њену косу.

„Однела сам те у сиротиште да бих ти спасла живот… Моја душа је сада спознала мир&qуот;, рекла јој је она.

Али кад сам неколико дана касније покушао да поставим више питања Сиро о њеној реакцији, она је одбила да залази у детаље.

„Оно што се десило у прошлости остаје у прошлости&qуот;, рекла је она.

Али оно што није остало у прошлости је предрасуда коју неки још увек гаје према женским бебама.

Извештаји о чедоморству су данас релативно ретки, али селективни абортус у односу на пол је чест, упркос томе што је законом забрањен 1994. године.

Ако човек послуша Сохар, традиционалне народне песме које се певају током рођења детета у деловима северне Индије, радост је резервисана само за рођење мушког детета.

Чак и 2024. године, представља велики напор натерати локалне певаче да промене текст песме тако да слави рођење девојчице.

Док смо снимали наш документарац, пронађене су две женске бебе напуштене у Катихару - једна у жбуњу, друга крај пута, старе свега неколико сати.

Једна је касније умрла.

Друга је дата на усвајање.

Пре него што је Моника напустила Бихар, посетила је ову бебу у Специјалном центру за усвајање у Катихару.

Она каже да ју је прогањала свест о томе да иако је чедоморство женских беба можда опало, напуштање женске деце се наставља.

„Ово је циклус… Могу да видим себе тамо пре неколико година а сада је поново ту девојчица слична мени.&qуот;

Али било је и срећнијих сличности.

Бебу је усвојио пар у североисточној држави Асам.

Назвали су је Еда, што значи „радост&qуот;.

„Видели смо њену фотографију и било нам је савршено јасно - беба која је једном напуштена не сме бити напуштена двапут&qуот;, каже Гаурав, отац који ју је усвојио, иначе официр индијских ваздухопловних снага.

Сваких неколико недеља, Гаурав ми шаље видео снимак најновијих Единих авантура.

Понекад их поделим са Моником.

Кад се осврнем, 30 година утрошених на ову причу никад нису говориле о прошлости.

Оне су говориле о суочавању са непријатним истинама.

Прошлост не може да се поништи, али може да се трансформише.

А у тој трансформацији се крије нада.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.24.2024)