Азија: Како нестајуће Аралско језеро мења живот у Каракалпакији

Смештена у срцу средње Азије, Каракалпакија је аутономна република у саставу Узбекистана, која нема излаз на море и граничи се са Туркменистаном и Казахстаном.

Дом је староседелачког народа Каракалпака.

Донедавно је овом пустињском облашћу газдовало Аралско море - огромно језеро у унутрашњости земље које се толико смањило да је сада тек делић сопствене првобитне величине.

Исушивање Аралског мора сматра се једном од највећих еколошких катастрофа савременог доба.

• Мапа Мунди: Најбоља средњовековна карта света
• Царство које Астеци нису могли да освоје
• Аутопут дуж Арапског мора: некад је тим стазама ишла војска Александра Великог, данас војници и ходочасници
• Турски подземни град у којем је живело 20.000 људи

Убрзани нестанак вода овог језера подстакао је напоре локалног становништва за очување животне средине, што је заузврат побудило интересовање еко-туриста за Каракалпакију.

Посетиоци су истовремено почели да се занимају и за културно благо овог региона.

„Тврђаве у пустињи Хорезми и некропола Миздакхан спадају у најупечатљивија археолошка налазишта у целој централној Азији.

„Затим, Музеј уметности Савитски у престоници Нукусу с правом зову и 'Лувр степе'&qуот;, каже Софи Иботсон, коауторка Брадт туристичког водича за Каракалпакију, који је уједно и први водич за неку земљу у региону.

Осим поставки каракалпачких археолошких и етнографских предмета, музеј баштини и другу по величини збирку руске авангардне уметности на свету.

„Неустрашивим путницима ова земља нуди изузетне разноликости, како у погледу пејзажа тако и доживљаја&qуот;, додаје Иботсон.

Каракалпакија је некада била део древног региона Харезме, где су људи изградили велике тврђаве од ћерпича дуж границе да би се заштитили од номадских напада.

Сачувано је више од 50 њихових пустињских замкова, међу којима и Ајаз Кала.

Изграђен је у четвртом веку пре нове ере и састоји се од две тврђаве на врху брда и гарнизона у подножју.

Једно од значајних открића били су остаци древног храма ватре, за који се верује да је био олтар зороастријанцима који су били поклоници ватре.

Зороастризам је била религија у Каракалпакији до доласка Арапа у осмом веку.

До почетка 20. века, многе породице Каракалпака живеле су у јуртама.

То су преносиви шатори који су били идеални за сезонске миграције становништва заједно са стоком.

Скелет јурте је од лаганог дрвета, а покривен је животињским кожама и вуном, за коју се верује да штити од пустињских шкорпија.

Азамат Турекеев, који живи у граду Чимбају, трећа је генерација произвођача јурти.

Прави око 18 јурти годишње, од којих највећа кошта 3.500 америчких долара (око 3.200 евра).

Продаје их казахстанским и киргишким номадима, а сада углавном туристичким камповима са јуртама.

„Раст популарности авантуристичког туризма помаже да се одржи ова древна традиција&qуот;, каже он.

Некропола Миздакхан, која потиче из четвртог века пре нове ере, једно је од најстаријих и најсветијих места у Каракалпакији.

Према предању, овде је сахрањен Адам.

У исламском миту о стварању, Адам је био први човек, први пророк ислама и први муслиман.

Некропола је била део већег града који је био насељен 1.700 година све док га није уништио Тамерлан, велики освајач области средње Азије.

После уништења, ово место је наставило да привлачи ходочаснике који су градили маузолеје и мале џамије, од којих су неке још из 11. века углавном очуване.

Кењес Иљасов је имам у Миздакхану више од 20 година и често прима вернике у крипти Шамун Набијуи, који је био рани следбеник пророка Мухамеда и за чији саркофаг дуг 33 метра се тврди да сваке године порасте за 2,5 центриметра.

Сви муслимани који посећују некрополу Миздакхан треба да прођу поред маузолеја који се рапада, јер из грађевине сваке године испада по цигла.

Познат је под називом „сат судњег дана&qуот;.

„Када испадне последња цигла, то ће значити крај света.

„Дакле, сви добри муслимани треба да врате циглу у грађевину, за сваки случај&qуот;, каже Иљасов.

Сулукан Куптиљева продаје димљену рибу на главној пијаци у Нукусу.

Димљењем рибе се бави скоро 25 година, а ту вештину је научила од бабе и деде.

Њен специјалитет је димљени шаран, који се традиционално служи пржен уз чашу пива или вотке.

„Држим рибу усољену недељу дана, а за димљење користим дрво јеле, које јој даје дубок, дрвенасти укус.

„У 1950-им и 1960-им годинама рибу су доносили из Аралског мора, а сада је тамо нема, свако мора да узгаја сомове и шаране у својим приватним језерима&qуот;, објашњава она.

Једно од најзначајнијих дела у сталној поставци Музеја уметности Савитски је скулптура познатог локалног уметника Ј Кутимуратова.

Приказује најважнију реку Каракалпакије, Аму Дарју, која се улива у остатке Аралског мора, а која је у антици била позната под именом Оксус.

„Ово је прво од три уметничка дела.

„Свако следеће је мање од претходног и заједно представљају воде које убрзано нестају, као и све мању моћ овог великог симбола живота и плодности&qуот;, каже кустоскиња Сарбиназ Мајитова.

Аралско језеро је некада било четврто највеће на свету.

Простирало се на 68.000 квадратних километара, што је површина Шри Ланке.

За 50 година, смањило се на само 10 одсто првобитне површине.

Исушивање језера почело је 1960-их када су токови Аму Дарје и Сир Дарје преусмерени за потребе наводњавања поља памука.

Како је остало без вода ове две реке, Аралско море почело је да нестаје, што је довело до масовног помора флоре и фауне, десетковања рибарских заједница и настанка најмлађе пустиње на свету, Аралкуме.

Некада богато рибарско место Мојнак, сада је лука без мора, а рибарски чамци су остали насукани у пустињи.

Упркос великој штети која је нанета локалном екосистему, Иботсон верује да има разлога за наду.

„Аралско море је доказ отпорности природе.

„Још има мало воде у језеру, што привлачи аутохтоне и миграторне врсте птица, као што су фламингоси.

„Популација сајги, критично угрожене врсте антилопе се опоравља, а животињски и биљни свет се прилагођава новим условима. То је охрабрујуће&qуот;, каже она.

У селу Кубла Устјурт, Душенбај Усенов и његова супруга Зарифа Кудајбергенова некада су живели од рибарства, а сада продају ферментисано камиље млеко (шубат) мештанима и туристима.

Оштрог укуса и благо газиран, шубат је популаран напитак широм средње Азије и верује се да помаже варењу.

„Смањење Аралског мора има непосредни утицај на животе људи који су настањени у његовој близини.

„Али, то је и упозорење остатку света шта би могло да се догоди ако сви не поведемо више рачуна о њему&qуот;, каже Кудајбергенова.

Погледајте и овај видео

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.29.2024)