ББЦ уредник: Година убијања и погрешних претпоставки довела је Блиски исток на ивицу дубљег, ширег рата

Милиони људи на Блиском истоку сањају о безбедним, мирним животима без драме и насилне смрти.

Последња година рата, једнако лоша у овом региону као и било која у савременој историји, показала је још једном да снови о миру не могу да се остваре док дубоки политички, стратешки и верски јазови остају непремошћени.

Још једном, рат је почео да преобликује политику на Блиском истоку.

• Колико је Блиски исток близу избијања потпуног рата
• Шест сати у рукама Хамаса: Нова сведочанства како је пала израелска база 7. октобра
• Како је Хамас извео муњевити напад на Израел за који нико није веровао да је могућ
• Напад Хамаса на Израел: Које су све фракције учествовале и зашто су Израелци били затечени

Хамасова офанзива проистекла је из више од једног века неразрешеног сукоба.

Кад се Хамас пробио кроз недовољно чувану границу, донео је Израелу најгори дан који је овај икад доживео.

Убијено је око 1.200 људи, углавном израелских цивила.

Израелски премијер Бењамин Нетањаху је у телефонском разговору са америчким председником Џозефом Бајденом рекао да „никада нисмо видели такво дивљаштво у историји наше државе&qуот;, не „од Холокауста&qуот;.

Израел је доживео напад Хамаса као претњу по властито постојање.

Од тада, Израел је донео многе страшне дане Палестинцима у Гази.

Убијено је скоро 42.000 људи, углавном цивила, према Министарству здравља које води Хамас.

Највећи део Газе је у рушевинама. Палестинци оптужују Израел за геноцид.

Рат се проширио.

Дванаест месеци откако је Хамас покренуо офанзиву, Блиски исток се налази на ивици горег рата: ширег, дубљег и још разорнијег.

Смрт илузија

Година убијања одстранила је читаве слојеве претпоставки и илузија.

Једна је била уверење Бењамина Нетањахуа да може да реши палестинско питање без уступака њиховим захтевима за самоопредељење.

Са тим је отишло и надање којим су се тешили забринути израелски савезници са Запада.

Вође у САД, Великој Британији и другим земљама убедиле су себе да Нетањаху, упркос томе што се читав политички живот противи палестинској држави поред Израела, некако може да буде убеђен да је прихвати како би окончао рат.

Нетањахуово одбијање одражавало је готово јединствено неповерење према Палестинцима унутар Израела једнако као и његову властиту идеологију.

Оно је такође срушило амбициозан амерички мировни план.

„Велика погодба&qуот; председника Бајдена предлагала је да Израел добије потпуно дипломатско признавање Саудијске Арабије, најутицајније исламске државе, у замену за давање независности Палестинцима.

Саудијци би били награђени безбедносним пактом са САД.

Бајденов план се саплео на првој препреци.

Нетањаху је у фебруару изјавио да би државност била „огромна награда&qуот; за Хамас.

Безалел Смотрич, један од ултранационалистичких екстремиста у његовом кабинету, рекао је да би то била „егзистенцијална претња&qуот; по Израел.

Лидер Хамаса Јахја Синвар, за ког се претпоставља да је жив и негде у Гази, гајио је властите илузије.

Пре годину дана, он се сигурно надао да ће се остатак иранске тзв. „Осовине отпора&qуот; укључити, свом силом, у рат како би обогаљиле Израел.

Није био у праву.

Синвар је чувао планове за напад на Израел 7. октобра у толикој тајности да је затекао непријатеља неспремног.

Такође је изненадио и неке на властитој страни.

• Ко је нови општи вођа Хамаса Јахја Синвар
• За Хамас 'Мозак', за Израел 'Мачка са девет живота': Ко је Мухамед Деиф, мистериозни војни лидер Хамаса
• Ко су најистакнутије вође Хамаса

Дипломатски извори рекли су за ББЦ да Синвар можда није поделио те планове чак ни са изгнаним политичким вођством властите организације у Катару.

Они имају озлоглашено лабаве безбедносне протоколе, разговарајући на отвореним линијама које могу бити лако прислушкиване, рекао је један извор.

Иран не само да није пошао у офанзиву, већ је јасно ставио до знања да не жели да шири рат, док је Израел вршио инвазију на Газу а председник Бајден издавао наређење да се америчке групе носача авиона приближе како би заштитиле Израел.

Уместо тога, Хасан Насралах, и његов пријатељ и савезник, ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеи, ограничили су се на ракетирање израелске северне границе, за које су рекли да ће се наставити све до постизања примирја у Гази.

Мете су биле углавном војне, али је Израел евакуисао више од 60.000 људи са границе.

У Либану је морало да побегне можда двоструко више њих у месецима у којима је Израел узвраћао ватру.

Израел је јасно ставио до знања да неће толерисати рат изнуривањем у недоглед са Хезболахом.

Упркос томе, владало је уверење да ће Израел бити одвраћен завидним борбеним историјатом Хезболаха из претходних ратова и његовим арсеналом пројектила којим га је снабдео Иран.

У септембру, Израел је кренуо у офанзиву.

Нико изван највиших редова Израелских одбрамбених снага (ИДФ) и обавештајне службе Мосад није веровао да толика штета може да се нанесе толико брзо најмоћнијем савезнику Ирана.

Израел је на даљину активирао експлозиве у пејџерима и воки-токијима, уништивши комуникационе везе Хезболаха и убивши његове лидере.

Он је покренуо једну од најжешћих кампања бомбардовања у савременом ратовању.

Првог дана офанзиве, Израел је убио око 600 Либанаца, међу њима и многе цивиле.

Офанзива је направила огромну рупу у иранском уверењу да је његова мрежа савезника учврстила стратегију одвраћања и застрашивања Израела.

Кључни моменат уследио је 27. септембра са огромним ваздушним нападом на јужно предграђе Бејрута у ком је убијен Хасан Насралах, лидер Хезболаха и многи његови главни заменици.

Насралах је био кључни део „Осовине отпора&qуот; Ирана, његовог неформалног савеза и одбрамбене мреже савезника и посредника.

Израел је изашао из пограничног рата ескалирајући га у још већи рат.

Ако је стратешка намера Израела била да се Хезболах натера да престане са нападима и да се повуче са границе, онда у томе није успела.

Офанзива, и инвазија на јужни Либан, није одвратила Иран.

Изгледа да је Иран закључио да је његово отворено оклевање да ризикује шири рат охрабрило Израел да удари још јаче.

Узвраћање је било ризично и гарантовало је одговор Израела, али за врховног вођу и иранску Револуционарну гарду то је постала најмање лоша опција.

У уторак 1. октобра, Иран је напао Израел балистичким ракетама.

Складиште трауме

Кибуц Кфар Аза налази се веома близу ограде која је требало да заштити израелску границу са Појасом Газе.

Кибуц је био мала заједница, са скромним домовима и кампусом отвореног плана од травњака и уређених вртова.

Кфар Аза је био једна од првих мета Хамаса 7. октобра.

Хамас је убио 62 људи из овог кибуца.

Од 19 талаца одведених одатле у Газу, двоје су убиле израелске трупе након што су побегли из заточеништва.

Петоро талаца из Кфар Азе још увек су у Гази.

Израелска војска је одвела новинаре у Кфар Азу 10. октобра прошле године, док је још увек био ратна зона.

Видели смо израелске борбене трупе укопане у поља око кибуца и чули пушкарање док су рашчишћавале зграде за које се сумњало да се у њима још увек крију борци Хамаса.

Израелски цивили које је убио Хамас изношени су у врећама за лешеве из рушевина њихових домова.

Хамасови борци које су убили израелски војници док су се пробијали у кибуц и даље су лежали на уредним травњацима, црнећи док су се распадали на јаком медитеранском сунцу.

Годину дана касније, мртви су сахрањени, али се врло мало тога изменило.

Живи се нису вратили да живе у сопственим домовима.

Уништене куће очуване су онакве какве сам их видео 10. октобра прошле године, осим што су имена и фотографије људи који су живели и убијени у њима изложени на великим плакатима и споменицима.

Зохар Шпак, становник који је преживео напад са породицом, повео нас је у обилазак домова његових комшија који нису били те среће.

Једна од кућа имала је велику фотографију на зиду младог пара који је ту живео, обоје је убио Хамас 7. октобра.

Земља око кућа била је прекопана.

Зохар каже да је младићев отац провео недеље и недеље просејавајући земљу у покушају да нађе главу рођеног сина.

Он је сахрањен без ње.

Приче о мртвима и таоцима из напада 7. октобра добро су познате у Израелу.

Локални медији још увек говоре о губицима њихове земље, додајући нове информације на стари бол.

Зохар каже да је још прерано размишљати о томе како могу да обнове своје животе.

„Још смо усред трауме. Нисмо у пост-трауматском периоду. Као што људи кажу, још смо ту. Још смо у рату. Ми желимо да се рат оконча, али желимо да се оконча са победом, и то не са војном победом. Не са ратном победом.

„Моја победа је да могу да живим овде са мојим сином и ћерком, са унуцима, и да живимо у миру. Ја верујем у мир.&qуот;

Зохар и многи други становници Кфар Азе су се идентификовали са левим крилом израелске политике, што значи да су веровали да је једина шанса за мир у Израелу давање независности Палестинцима.

Израелци као што су Зохар и његове комшије убеђени су да је Нетањаху катастрофалан премијер који сноси огромну одговорност за то што их је оставио небрањене и отворене за напад 7. октобра.

Али Зохар не верује Палестинцима, људима које је превозио до болница у Израелу у боља времена кад им је био дозвољен излазак из Газе ради медицинског лечења.

„Не верујем тим људима који живе тамо. Али желим мир. Желим да идем на плажу у Гази. Али им не верујем. Не, не верујем ниједном од њих.&qуот;

Катастрофа у Гази

Лидери Хамаса не прихватају да су напади на Израел били грешка која је изручила гнев Израела, наоружаног и подржаног од Сједињених Америчких Држава, право на главе њиховог народа.

Крив је окупатор, кажу они, и његова глад за уништењем и смрћу.

У Катару, око сат времена пре него што је Иран напао Израел 1. октобра, интервјуисао сам Калила Ал Хају, највишег лидера Хамаса изван Газе, од кога је виши у организацији само Јахја Синвар.

Он је негирао да су његови људи нападали цивиле - упркос огромној количини доказа за то - и правдао нападе рекавши да је било неопходно довести патњу Палестинаца на светску политичку агенду.

„Било је неопходно огласити на узбуну у свету како би му саопштили да постоји народ који има циљ и захтеве који морају бити испуњени. Био је то ударац за Израел, ционистичког непријатеља.&qуот;

Израел је осетио тај ударац, и 7. октобра, док су ИДФ гомилале трупе на граници са Газом, Бењамин Нетањаху је одржао говор обећавши „снажну освету&qуот;.

Он је зацртао ратне циљеве елиминисања Хамаса као војне и политичке силе, и враћања цивила кући.

Премијер наставља да инсистира на томе да је „потпуна победа&qуот; могућа, и да ће сила на крају ослободити Израелце које Хамас држи у заробљеништву већ годину дана.

Његови политички противници, међу њима родбина талаца, оптужују га да блокира примирје и споразум о таоцима како би задовољио ултра-националисте у његовој влади.

Он је оптужен да је ставио властити политички опстанак испред живота Израелаца.

Нетањаху има много политичких непријатеља у Израелу, иако је офанзива на Либан помогла да се његов статус опорави у анкетама.

Он остаје контроверзан, али за многе Израелце рат у Гази то није.

Од 7. октобра, већина Израелаца очврснула је срца на патњу Палестинаца у Гази.

Два дана од почетка рата, израелски министар одбране Јоав Галант рекао је да је издао наређење за „потпуну опсаду&qуот; Појаса Газе.

„Неће бити струје, неће бити хране, неће бити горива, све ће бити затворено… Боримо се против људских животиња и понашаћемо се у складу с тим.&qуот;

Од тада, под међународним притиском, Израел је био присиљен да попусти блокаду.

У Уједињеним нацијама крајем септембра, Нетањаху је инсистирао да становници Газе имају сву храну која им је потребна.

Докази очигледно показују да то није истина.

Свега неколико дана пред његов говор, хуманитарне агенције УН-а потписале су декларацију која само захтева окончање „запањујуће људске патње и хуманитарне катастрофе у Гази&qуот;.

„Више од 2 милиона Палестинаца нема заштиту, храну, воду, санитацију, кров над главом, здравствену негу, образовање, струју и гориво - основне потрепштине за преживљавање. Породице се насилно расељавају, изнова и изнова, са једног небезбедног места на друго, без икаквог излаза.&qуот;

ББЦ Верифај је анализирао услове живота у Гази после годину дана рата.

Министарство здравља које води Хамас каже да је до сада погинуло скоро 42.000 Палестинаца.

Анализа сателитских снимака америчких академика Кори Шер и Џејмона Ван Ден Хека сугеришу да је оштећено или уништено 58,7 одсто свих грађевина.

Погледајте снимак, који је ББЦ добио од оператера дроновима унутар Газе, на којем се виде размере разарања

Али постоји још једна људска цена - расељење - са цивилима који упорно добијају упутства од ИДФ-а да се селе.

Последице кретања људи могу да се виде из свемира.

Сателитски снимци показују како су се шатори гомилали и ширили по централној Рафи.

То је образац који се понавља широм појаса.

Ови таласи расељења започели су 13. октобра, кад су ИДФ поручиле становницима северне половине појаса да се преселе на југ из њихове властите „безбедности&qуот;.

• Шта је глад, кад се званично проглашава и зашто прети Гази
• Намерно изазивање глади у Гази би могао да буде ратни злочин Израела, кажу из УН-а за ББЦ
• Бекство из северне Газе: „Водио сам децу поред експлозија и иструлелих лешева“

ББЦ Верифај пронашао је више од 130 објава на друштвеним мрежама као што су ове које су поделиле ИДФ, детаљно наводећи које су области проглашене ратним зонама, рутама којима може да се изађе и где ће се одржавати привремене паузе у борбама.

Укупно гледано, ове често преклапајуће објаве свеле су се на око 60 наредби за евакуацију које су покривале више од 80 одсто Појаса Газе.

У многим од објава, ББЦ Верифај је утврдио да су кључни детаљи нечитки а исцртане границе неусклађене са текстом.

ИДФ су одредиле обалску област - Ал Маваси - у јужној Гази за хуманитарну зону.

Она се и даље бомбардује.

ББЦ Верифај је анализирао снимке 18 ваздушних напада у оквиру граница ове зоне.

Наши животи су били предивни - одједном више нисмо имали ништа

Сателитски снимци приказују огромно уско грло људи у улици Салах Ал Дин, након што је Израел практично наредио депопулацију северне Газе.

Негде у масама које се крећу Салах Ал Дином, главном северно-јужном рутом Газе, налазили су се и Инсаф Хасан Али, њен муж и двоје деце, дечак од 11 и девојчица од седам година.

До сада су сви успели да остану живи, за разлику од многих чланова њихове шире породице.

Израел не дозвољава новинарима да уђу у Газу и слободно извештавају.

Ми претпостављамо да је то зато што Израел не жели да видимо шта је урадио тамо.

Ангажовали смо поузданог палестинског слободњака унутар Газе да интервјуише Инсаф Али и њеног сина.

Она је говорила о огромном страху који су осећали док су пешачили на југ, са вероватно милион других људи, по наређењу израелске војске.

Смрт је била свуда око њих, каже она.

„Ходали смо улицом Салах Ал Дин. Аутомобил испред нас је био погођен. Видели смо то и он је био у пламену… Слева су били убијани људи, а здесна чак и животиње — магарци су били бацани унаоколо, и они су били бомбардовани.

„Рекли смо себи: 'То је то, готови смо.' Рекли смо себи: 'Следећа ракета која буде стигла погодиће нас'.&qуот;

Инсаф и њена породица живели су безбрижним средњекласним животом пре рата.

Од тада су били расељени 15 пута по наређењу Израела.

Као и милиони других, они су без игде ичега, често гладни, живе у шатору у Ал Мавасију, опустошеној области са пешчаним динама.

Змије, шкорпије и огромни отровни црви опседају шаторе и морају редовно да се избацују.

Поред ризика од смрти у ваздушном нападу, они се боре против глади, болести и фекалне прашине која настаје кад милиони људи немају приступа одговарајућој санитацији.

Инсаф жали за старим животом и људима које је изгубила.

„Наши животи су били предивни, а одједном нисмо имали ништа — одећу, храну, основне потрепштине за живот. Кад вас стално расељавају, то је стравично велики терет по здравље моје деце. Она су неухрањена и заражена разним болестима, међу њима амебном дизентеријом и хепатитисом.&qуот;

Инсаф каже да су рани месеци израелског бомбардовања деловали као „ужаси судњег дана&qуот;.

„Свака мајка би се осећала исто, свако ко је поседовао нешто драгоцено у животу и плашио се да би то могло да му исклизне из руку у било ком тренутку. Сваки пут кад бисмо се преселили у неку другу кућу, она би била бомбардована, а неко из наше породице би погинуо.&qуот;

Једина шанса за макар и најмање побољшање у животима Инсаф и њене породице и више од два милиона других у Гази јесте пристанак на примирје.

Ако се убијање заустави, дипломате би могле да добију прозор за заустављање понирања у још већу катастрофу.

Још катастрофа чека у будућности, ако се рат буде одужио и нова генерација Израелаца и Палестинаца не буде могла да се ослободе мржње и ужаса које многи тренутно осећају у вези са делима друге стране.

Инсафин 11-годишњи син Анас Авад је дубоко узнемирен свиме што је видео.

„Нема будућности за децу Газе. Пријатељи са којима сам се некад играо умрли су мученичком смрћу. Некада смо трчали унаоколо заједно. Нека им се Бог смилује. Џамије у којима сам учио Куран напамет су бомбардоване. Моја школа је бомбардована. Исто и игралиште… ничег више нема. Желим мир. Волео бих да могу да се вратим са пријатељима и поново да се играм с њима. Волео бих да имамо кућу, а не шатор.&qуот;

„Више немам пријатеље. Наш читав живот се претворио у песак. Кад одлазим у наш део за молитве, осећам нервозу и оклевање. Не осећам се добро.&qуот;

Његова мајка га је слушала.

„Ово је била најтежа година у мом животу. Видели смо призоре које никад не бисмо смели да видимо - тела посвуда, очај одраслог човека који држи боцу воде за његову децу док пију из ње. Наравно, наши домови више нису домови: они су само хрпе песка, али се надамо дану када ћемо моћи да се вратимо.&qуот;

Право

Хуманитарне агенције Уједињених нација осудиле су и Израел и Хамас: „Понашање страна у последњих годину дана извргава руглу њихову тврдњу да се придржавају међународног хуманитарног права и минимума стандарда хуманости које оно захтева.&qуот;

Обе стране негирају оптужбе да су прекршиле обичаје ратовања.

Хамас тврди да је наредио својим људима да не убијају израелске цивиле.

Израел тврди да редовно упозорава палестинске цивиле да се склањају са угрожених подручја, али да их Хамас користи као живи штит.

Израел је доведен пред Међународни суд правде, по оптужби Јужноафричке Републике за геноцид.

Главни тужилац Међународног кривичног суда затражио је налоге за хапшење за широк дијапазон ратних злочина за Јахју Синвара из Хамаса и Бењамина Нетањахуа и Јоава Галанта из Израела.

• „Наши непријатељи су и ваши непријатељи&qуот;, поручио Нетањаху у америчком Конгресу, док су испред трајали протести
• Међународни суд правде: Израелска окупација палестинских територија је незаконита
• УН: Израел мора да оконча окупацију палестинских територија

Понирање у неизвесност

За Израелце су напади Хамаса 7. октобра били болни подсетник на вишевековне погроме против Јевреја у Европи који су кулминирали геноцидом спроведеним од нацистичке Немачке.

У првим месецима рата, израелски писац и бивши политичар Аврахам Бург објаснио је дубоки психолошки утицај свега на његову земљу.

„Ми, Јевреји&qуот;, рекао ми је он, „верујемо да је држава Израел први и најбољи имуни систем и заштита против јеврејске историје. Нема више погрома, нема више Холокауста, нема више масовних убистава. И одједном, све се то вратило.&qуот;

Духови прошлости прогањали су и Палестинце.

Раџа Шехадех, прослављени палестински писац и активиста за људска права, верује да је Израел желео да направи нову Накбу - још једну катастрофу: у његовој најновијој књизи Чега се Израел плаши од Палестине?, он пише: „Како се рат настављао, могао сам да видим да су озбиљно стајали иза сваке изговорене речи и да их није било брига за цивиле, међу њима ни децу. У њиховим очима, као и у очима већине Израелаца, сви становници Газе били су криви.&qуот;

Нико не може да сумња у израелску решеност да брани властити народ, уз огромну помоћ силе Сједињених Америчких Држава.

Међутим, рат је јасно показао да нико не може да се заварава да ће Палестинци прихватити живот заувек под израелском војном окупацијом, без правих грађанских права, слободе кретања и самосталности.

После вишегенерацијског сукоба, Израелци и Палестинци су навикнути да се сукобљавају.

Али су они навикнути и на живот једни уз друге, колико год нелагодан он био.

Кад буде дошло до примирја, и уз нову генерацију лидера, постојаће шанса да се поново покрене иницијатива за мир.

Али то је више у далекој будућности.

Остатак године као и наредна 2025. година, са новим председником у Белој кући, неизвесни су и пуни опасности.

Месецима након што је Хамас напао Израел, владала је бојазан да ће се рат проширити и да ће се погоршати.

Полако, а потом веома брзо, то се и десило, после разорних израелских напада на Хезболах и Либан.

Сувише је касно говорити сада о томе да је Блиски исток на ивици.

Израел се сукобио са Ираном.

Зараћене стране су прекорачиле ту ивицу, а земље које не учествују директно у сукобу очајнички не желе да буду повучене преко ивице.

Док пишем ово, Израел још није одговорио на израелски напад балистичким ракетама 1. октобра.

Он је наговестио да планира сурову казну.

Председник Бајден и његова администрација, стални снабдевачи оружјем Израела и његова дипломатска подршка, покушавају да калибрирају одговор који би пружио Ирану могућност да заустави убрзано пењање по лествици ескалације, што је израз који стратези користе да опишу начин на који ратови убрзано прелазе из кризе у катастрофу.

Близина америчких избора, заједно са непоколебљивом подршком Џоа Бајдена Израелу, упркос његовим замеркама на начин на који се он бори, не уливају много наде да ће САД некако пронаћи елегантан излаз из овога.

Сигнали из Израела указују на то да Нетањаху, Галант, генерали ИДФ-а и обавештајне службе верују да сада имају велику надмоћ.

Седми октобар је био катастрофа за њих.

Сви главни шефови снага безбедности и војске, осим премијера, извинили су се за то, а неки од њих су и поднели оставке.

Они нису планирали рат са Хамасом.

Али планирање рата за Хезболахом започело је након што је последњи рат завршен 2006. године понижавајућом пат-позицијом по Израел.

Хезболах је претрпео ударце од којих се можда никад неће опоравити.

• Иран се коцка са нападом на Израел након понижавајућих удараца савезницима
• „Шах-мат&qуот;: Шта чека Хезболах после убиства дугогодишњег вође
• Шта је Хезболах и зашто се нашао у вашингтонском споразуму

До сада су израелске победе биле тактичке.

Да би извојевао стратешку победу, мораће да натера непријатеље да промене понашање.

Хезболах, чак и у ослабљеном издању, показује да жели да настави са борбом.

Супротстављање израелској пешадији и тенковима сада када је поново извршена инвазија на југ Либана могло би да потре неке од израелских предности у ваздухопловним и обавештајним снагама.

Ако Иран одговори на израелску одмазду још једним таласом балистичких ракета, у сукоб би могле бити увучене и друге земље.

У Ираку, иранске сродне милиције могле би да нападну америчке интересе.

Два израелска војника убијена су дроном који је стигао из Ирака.

Саудијска Арабија такође нервозно прати сва дешавања.

Престолонаследник принц Мухамед Бин Салман јасно је изнео властито виђење будућности.

Он би узео у разматрање признавање Израела, али само ако Палестинци добију државу заузврат, а Саудијска Арабија оствари безбедносни пакт са Сједињеним Америчким Државама.

Улога Џоа Бајдена, који покушава да заузда Израел док га истовремено снабдева оружјем, дипломатијом и групама носача авиона, излаже Америку увлачењу у шири рат са Ираном.

Они не желе да се то деси, али се Бајден зарекао да ће похитати Израелу у помоћ ако буде било неопходно.

Израелско убиство Хасана Насралаха и штета начињена иранској стратегији и његовој „Осовини отпора&qуот; рађа нови скуп илузија код неких у Израелу и САД.

Опасна идеја је да је ово прилика која се јавља једном у генерацији да се силом преобликује Блиски исток, намећући поредак и неутралишући непријатеље Израела.

Џозеф Бајден - и његов наследник - треба да се чувају тога.

Последњи пут кад се озбиљно разматрало реструктурирање Блиског истока силом било је после напада Ал Каиде 11. септембра 2001. године на Америку, кад су се амерички председник Џорџ В. Буш и Тони Блер, британски премијер, спремали да изврше инвазију на Ирак 2003. године.

Инвазија на Ирак није очистила Блиски исток од насилног екстремизма.

Учинила је ствари још горим.

Приоритет за оне који желе да зауставе овај рат требало би да буде примирје у Гази.

То је једина шанса да се охлади усијање и да се отвори простор за дипломатију.

Ова година рата започела је у Гази.

Можда би могла тамо и да се заврши.

Погледајте видео: &qуот;Бринем се за моју неухрањену бебу&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.08.2024)