Израел и Палестинци: Рањени, сирочад и трауматизовани - од 7. октобра животи су се променили

Батшева не зна да ли је њен муж жив или мртав, Абдула тинејџерске године дочекује као сироче, а Кристина и Абдулрахман се надају да ће поново ходати.

Људи из Израела, Газе, Либана, и Западне обале говоре за ББЦ како су им се животи променили од октобра 2023.

Прошло је годину дана откако су борци Хамаса, палестинске екстремистичке групе, упали у Израел и убили око 1.200 људи, а 251 одвели као таоце.

Израел је узвратио великом ваздушном и копненом офанзивом у Појасу Газе, током које је убијено више од 41.000 људи, према подацима Министарства здравља којим управља Хамас.

• „Спора смрт“: Живот Палестинаца у Гази поред иструлелог смећа и глодара
• Ослобађање израелских талаца из Газе довело до смрти више од 270 Палестинаца
• „Где ми је мама? Где је бака? Где су отишли?&qуот;
• Од највеће болнице у Гази остале само рушевине: Последице двонедељне израелске опсаде

'Најтеже је не знати'

Дан пре 7. октобра, Охад Јахаломи и његова 10-годишња ћерка Јаел отишли су да траже животиње у оближњем пољу.

Њен старији брат, 12-годишњи Еитан, играо је фудбал са друговима.

Охадова супруга Батшева остала је код куће са њиховом најмлађом ћерком, која још није напунила две године.

Био је то типичан дан у кибуцу Нир Озу, заједници у којој живи мање од 400 људи у јужном Израелу, око 1,6 километара од границе са Газом.

„Волели смо наш живот тамо, врло једноставан. За нас је то био рај&qуот;, каже 45-годишња Батшева.

Следећег јутра, породица се пробудила уз звук сирена за ваздушну опасност - познато упозорење за напад наоружаних група из Газе.

Али неколико минута касније било је јасно да није само реч о ракетном нападу, јер су се чули повици 'Алаху акбар' (Алах је највећи) и пуцњава.

Престрављена породица је сате провела у сигурној соби, коју свака кућа у кибуцу има, и ослушкивала шта се дешава напољу.

Али пошто су наоружани људи окружили кућу покушавајући да у њу провале, Охад је схватио да мора да изађе и покуша да спречи нападаче да пронађу његову породицу.

„На сваких неколико минута говорио нам је да нас воли&qуот;, каже Батшева.

Пријатељима је слао поруке: „Наши последњи минути&qуот;.

Наоружани пушкама калашњиков и у прслуцима са бомбама, нападачи су упали у кућу и пуцали у Охада, а затим су пронашли породицу и ушли у сигурну собу.

„Уперили су пушке у нас и рекли на енглеском: 'Идемо у Газу'. Одмах сам схватила шта желе&qуот;, присећа се она.

Батшеву и њене ћерке су ставили на један мотоцикл, а Еитана на други, заједно са страним радником, и кренули су ка Гази.

Батшева и њене ћерке успеле су да побегну када се мотор заглавио, али су Еитан и његов отац одведени у заробљеништво.

Хамас је држао Еитана у Гази 52 дана.

Батшева каже да га је Хамас присилио да гледа видео записе снимљене 7. октобра.

„Видео је како су свирепо убијали људе, и бебе и жене&qуот;, каже она.

• Хамас силовао и сакатио жене у нападу на југ Израела, сазнаје ББЦ
• „Хамас је рекао да неће пуцати, а онда су ми убили ћерку“
• „Позвали смо маму телефоном, јавио се Хамас&qуот;

Еитан је ослобођен у новембру у јединој размени израелских талаца за палестинске затворенике у Израелу, која је договорена током једногодишњег сукоба.

Наоружане палестинске групе су у јануару објавиле снимак Охада на коме се види да је повређен, али жив.

У међувремену су групе саопштиле да је убијен у израелском нападу.

Израелска војска је обавестила Батшеву да не може да потврди те наводе нити да јој пруже нове информације о Охаду.

Нир Оз је једна од заједница које су највише настрадале 7. октобра.

Десетине становника је убијено или отето.

Кибуц је и даље празан, нема људи, а спаљене куће су подсетник на оно што се догодило.

Батшева каже да њена деца имају ноћне море и да скоро годину дана спавају са њом у истом кревету.

Стално питају када ће да им се врати отац.

Еитану опада коса.

„Најтеже је не знати шта се дешава са њим [Охадом] - да ли је жив.

„Овако не можемо да наставимо да живимо&qуот;.

Погледајте видео:

'Било би боље да сам погинуо'

Абдула је имао скоро 13 година када је Хамас напао Израел 7. октобра.

До тада му је живот у насељу Ал-Таваму у северном делу Појаса Газе био занимљив.

Ишао је у школу, играо фудбал са друговима, одлазио на плажу, и забављао се са родитељима, братом и двема сестрама.

Дан пре његовог рођендана, становници су лецима обавештени да морају да се иселе и крену ка југу.

Породица је брзо спаковала основне ствари и кренула путем Салах ал-Дин, који је израелска војска одредила као безбедан пут за евакуацију.

Али, током вожње тим путем, њихово возило је погођено у израелском ваздушном нападу, каже он.

„Од силине експлозије, ја и мој брат Ахмад смо излетели из кола&qуот;, присећа се Абдула.

Ахмад је тада имао 16 година.

Једна нога му је ампутирана, а друга је спојена металним плочицама.

Абдула је задобио посекотине на руци, глави, леђима, и устима.

Подиже мајицу и открива два дуга ожиљка на стомаку.

Тела његовог оца, мајке и ујака неколико сведока рекли су за ББЦ да је пројектил испаљен из дрона.

Израелска војска негира да је тог дана напала конвој цивила и тврди да су то „лажни наводи&qуот;.

„Темељном истрагом је утврђено да нема доказа да је израелска војска извршила напад на том месту&qуот;, рекао је портпарол војске за ББЦ.

Абдула се сећа да је болничко особље избегавало да одговара на његова питања о родитељима.

Када је коначно сазнао истину од његовог рођака и баке, каже да је само добио потврду онога што је већ знао дубоко у себи.

„Осећао сам то све време&qуот;, каже.

„Да сам погинуо, било би боље од овога што ми се сада дешава&qуот;, додаје он.

„Осећам се као да ми је рука већ ампутирана&qуот;, каже Абдула, гледајући у дубоке ожиљке на његовој левој руци.

„Покушали су да је залече, али узалуд&qуот;.

Каже да болови не престају.

Погледајте сведочанство дечака из Газе:

Абдула сада живи у Кан Јунису у јужној Гази, са баком и две сестре, 18-годишњом Мином и 11-годишњом Халом.

Када су њихови родитељи убијени, две девојчице су још биле у северној Гази јер за њих није било места у возилу.

Ахмад је у Катару на лечењу.

„Нема више смеха и лепих дана, изгубили смо мајку, оца и ујака&qуот;, каже Абдула.

„Били су извор среће за целу породицу.

„Без њих, ми заправо не живимо.

„Ишли смо у школу, играли се и смејали&qуот;, каже он.

„Газа је некада била лепа, али све је нестало&qуот;.

Са неким друговима је изгубио контакт, а неки су погинули у рату, каже он.

„Ово је порука Израелу. Ево шта си ми урадио: Одузео си ми родитеље. Одузео си ми образовање. Узео си ми све&qуот;.

'Осетила сам чудно олакшање што сам остала само без једне ноге'

„Некада сам се представљала као фото-репортерка, а данас за себе кажем да сам жена која је преживела ратни злочин&qуот;, каже Кристина Аси.

Искористила је прилику да се као фото-репортерка новинске агенције АФП-а врати у њену домовину Либан да извештава о борбама Израела и Хезболаха, либанске војно-политичке организације.

После напада Хамаса 7. октобра и израелске одмазде у Гази, Хезболах је почео да испаљује ракете на Израел, изазивајући прекограничну размену ватре која је од тада ескалирала у сукоб великих размера.

Кристина и група новинара су се 13. октобра прошле године упутили у село у јужном Либану, око километар од границе са Израелом, где су се водили сукоби.

Кристина (29) каже да је њена група носила панцире и шлемове са натписом 'Пресс' (Новинари), а да је аутомобил имао ознаку 'ТВ' и жуту траку преко хаубе.

Мислили су да ће бити безбедни, додаје.

Одједном се зачула пуцњава.

Следеће чега се Кристина сећа јесте да је покушавала да се удаљи од оближњег аутомобила који је био у пламену.

Како је носила тежак панцир и фото-апарат, тешко се померала.

„Видела сам да ми ноге јако крваре и нисам могла да устанем&qуот;, присећа се она.

Дванаест дана касније, Кристина се пробудила у болници.

„Осетила сам чудно олакшање када сам сазнала да сам изгубила само једну, а не обе ноге&qуот;.

У нападу је погинуо Ројтерсов новинар Исам Абдалах (37), а рањено је шесторо.

„Када ме је медицинска сестра питала ко је погинуо, махнито сам почела да претражујем његово име на интернету.

„Нисам могла да поверујем у оно шта сам читала&qуот;, каже она.

Према налазима истраге Привремених снага Уједињених нација у Либану, Израел је испалио две гранате 120 милиметара на групу „новинара који су имали јасно видљиве ознаке&qуот;, чиме је прекршио међународно право.

Групе за људска права кажу да би напад требало да истражи као могући ратни злочин.

Израелска војска рекла је ББЦ-ју да су њени војници у том тренутку посумњали на „терористички продор&qуот; на израелску територију и да су да би то спречили, отворили тенковску и артиљеријску ватру.

Војска је додала да се инцидент истражује.

Сада, годину дана касније, Кристина још покушава да се снађе у њеној новој стварности.

Каже да осећа бес и фрустрацију због онога што јој се догодило.

„Изгубиш поверење у све - у међународну заједницу и у законе за које сам некада веровала да ће ме заштитити као новинара&qуот;.

Кристина наставља лечење, али још не може да хода.

У јулу је носила олимпијски пламен у инвалидским колицима, заједно са колегама из АФП-а, у част рањеним и убијеним новинарима широм света.

Упркос свему што јој се догодило 13. октобра, нада се да ће се вратити на терен.

„Оног дана када будем могла да стојим, ходам, носим фото-апарат, и поново обављам мој посао и радим ствари које волим, тада ћу победити&qуот;, каже она.

Погледајте видео: Кад си новинар и становник Газе

'Дозивао сам га, али ми није одговарао'

Било је вече.

Абдулрахман Ал Ашкар каже да су он и његов пријатељ Лејт Шаванех, након што су дан провели продавајући кукуруз, шетали улицом и пушили цигарете.

„Одједном су нас бомбардовали, тек тако&qуот;, присећа се 18-годишњи Абдулрахман ноћи 1. септембра.

Израелски авион извршио је напада на Силат ал-Харитију, село на палестинској Западној обали коју су окупирали Израелци.

Абдулрахман се сећа да је чуо звук ракете, али није имао времена да реагује.

„Успео сам да направим само један корак&qуот;, каже он.

„Почео сам да дозивам Лејту, али није одговарао&qуот;.

Лејт, који је имао 16 година, погинуо је, док је Абдулрахман тешко рањен - обе ноге су му ампутиране испод колена.

Када се 10 дана после напада пробудио, речено му је да му је срце стало три пута, каже Абдулрахман.

Остаје на лечењу у болници, јер је списак његових повреда прилично дугачак.

У једну руку су му уграђене металне плочице, два прста су му тешко оштећена, а на стомаку је извршено више операција.

Физички бол не престаје, каже он.

Од 7. октобра, на Западној обали се бележи пораст насиља.

Стотине Палестинаца убијено је у нападима, чији циљ је, како Израел каже, да зауставе смртоносне ударе на том подручју и на Израел.

Пре ваздушног напада, Абдулрахман је водио једноставан живот.

После јутарње молитве, доручковао би са пријатељима, а потом би помагао оцу око дневних послова и продавао би кукуруз.

Сада се ослања на брата за обављање основних потреба, као што је одлазак у тоалет.

Мајка га храни.

ББЦ је затражио од израелске војске да прокоментарише случај.

Израелска војска је саопштила да је у тренутку удара, авион напао и погодио „терористичку ћелију, убрзо након што су виђени како експлозивним направама гађају бригаду Менашу, која делује у области Џенину&qуот;.

Упитан да ли је био наоружан или је носи било какво оружје, Абдулрахман је одговорио: „Наоружан? Чиме? Тек што сам изашао из куће, нормално сам ишао улицом, обучен у бело&qуот;.

Некада је сањао о томе да добије возачку дозволу и купи аутомобил.

„А данас, једино што желим је да ходам&qуот;, каже он.

Погледајте и овај видео: ББЦ у возилима хитне помоћи у Гази под ракетама

ББЦ извештавање: Мајкл Шувал, Хаија Ал Бадарнех, Манал Халил, Еман Ерикат и Ала Дарагме. Написао: Дима Ал Бабили

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.08.2024)