Како је пропала књижевност (моја)
Пешчаник 18.10.2024 | Љубомир Живков
Фото: Предраг Трокицић Још пре тричавих годину дана седео сам на крову света, на спрату који је красио штанд мога издавача, као равни кров на кући у земљама Магреба, ту сам могао да седим уз кафу или чај чекајући тренутак кад ћу сићи да потписујем дело, а данас пишем исповест под оваквим насловом.
Додуше, чим сам сишао са почасног спрата, обрео сам се у стварности, читалаца моје прозе беше можда десетак, дванаестак, џаба ми спрат, Шешељ је седео у приземљу, султан окружен агама, везирима, јаничарима, те мноштвом цивила заинтересованих за деснило, верујем да је са Сајма (који биће срушен: имам разумевања за свачију срушеност) изашао зацело задовољнији од мене; три месеца потом вратило ми се самопоуздање, да не кажем баш надменост, стигли ми проценти од
