Спрингстин: Ретко се виђам са момцима из бенда – нагледали смо се једни других

„Што гласније будете говорили, то боље, зато што свирам рокенрол већ 50 година.“

Бруце Спрингстеен је управо лежерно ушетао у просторију.

Немогуће харизматичан, он носи себе са проживљеном лакоћом некога ко зна колико дестабилишуће његово присуство уме да делује на обичне људе.

Издваја време да поздрави сваког члана филмске екипе ББЦ-ја засебно, потом пробија лед шалом о новинару који га је грешком назвао „Спрингстајн“.

То ме подсећа на локалног радио ди-џеја у Белфасту који га је увек представљао као „Бруса Спрингспронга“.

„Стварно?“, смеје се он. „Е, па називали су ме и горим именима.“

Штавише, унапред су нас упозорили да не воли кад га зову „Газда“ – што је надимак настао у раним данима каријере са Е Стрит Бендом, кад је био одговоран за сакупљање и дељење зараде после наступа.

„Мрзим кад ме зову ’Газда’“, рекао је он за часопис Крим 1980. године.

„Одувек сам то мрзео, од самог почетка. Мрзим газде. Мрзим кад ме зову газдом.“

Израз је упадљиво одсутан из његовог новог документарца за Дизни+, Друмски дневник, који прати процес организовања прве Спрингстинове турнеје после пандемије – од руком писаних бележница до снимака бенда како „скида паучину“ после шест година раздвојености.

Повремено, овим припремама недостаје строгост коју бисте могли да очекујете.

„Све је помало сувише опуштено“, страхује Стив Ван Зант, Спрингстинов гитариста и један од најстаријих пријатеља, након што звезда проглашава крај пробе.

„Постоји известан проценат песама које ћемо ионако упрскати“, одговара Спрингстин.

„То људи плаћају. Желе да нас виде уживо. А то значи и пар грешака!“

Прочитајте још:

• „Ниси радио ни дан у животу&qуот;: Пол Макартни уручио награду Ајвор Новело Брусу Спрингстину
• Наступ који се годинама чекао: Макартни на Гластонберију, придружили му се Брус Спрингстин и Дејв Грол
• Брус Спрингстин продао права на песме за 500 милиона долара

Ако сте гледали било који од његових скорашњих наступа, знаћете да улози никада баш нису толико високи.

Бенд је утегнутији од подвезе.

Било какве грешке упадљиво су одсутне.

Документарац стиже тачно 60 година после првог Спрингстиновог наступа, када је свирао на гитари вредној 18 долара са бендом по имену Тхе Рогуес.

Никада раније није дозволио никоме да снима шта се дешава иза кулиса његових концерата, зашто онда то учинити баш на овој турнеји?

„Е, па зато што бих могао да будем мртав до следеће“, смеје се он.

„Сада имам 75 година. Одлучио сам да је део мог живота у ком чекам да радим неке ствари завршен.“

„Ближи смо крају него почетку“, слаже се Ван Зант, „али поента турнеје је, човече, да нећемо отићи у легенду тихо.“

„Избалансираћемо ту смртност са виталношћу.“

Та филозофија била је савршено на делу на сандерлендском Стадиону светла у мају, кад је Спрингстин пркосио библијском потопу са неба да би свирао три сата за 50.000 прокислих фанова.

Временске прилике биле су толико бруталне да је Спрингстин изгубио глас.

Доктори су му наложили да не пева недељу дана, присиливши га да одложи неколико концерата.

Шта га је натерало да настави?

„Па радим то да бих се добро провео“, каже он.

„Инсистираћу на томе, било да пада киша или сија сунце – зато што сам ту због људи који су ту због мене.

„Погледам их кажем: ‘То су моји људи. То су људи који су слушали моју музику последњих 30 или 40 година. Одсвираћу концерт за њих најбоље што могу, знате?

„Звучи отрцано, али морате да волите публику и, највећи део времена, то ми није тешко падало.“

Потрајало је, међутим, док му публика није узвратила ту љубав.

Рођен у Њу Џерсију, од оца Дагласа Спрингстина, шофера аутобуса, и Адел Спрингстин, секретарице, Брус није посвећивао превише пажње музици све док први пут није гледао Елвиса Прислија у емисији Еда Саливена и купио себи гитару.

Тинејџерске године провео је свирајући по граду са бендом инспирисаним Битлсима Тхе Цастилес (по бренду шампона), свирајући где год су хтели да га приме.

„Свирао сам по пицеријама, свирао сам по кугланама, свирао сам по психијатријским болницама и у затвору Синг Синг. Једном сам чак свирао на отварању супермаркета“, присећа се он.

Интровертни тип који плеше по столовима

У оно време, сет листа биле су Р&амп;Б обраде и Мотаунови хитови – али Спрингстин је био нервозни извођач.

У његовој аутобиографији, он говори о трептању 100 пута у минути и грицкању ноктију.

Ван Зант га назива „најинтровертнијим типом кога сте срели у читавом животу“.

Како је, дакле, постао извођач који је, заједно са Е Стрит Бендом, почео да жари и пали бинама широм света?

„Интровертност је чудна ствар“, каже он.

„Има неког јина и јанга у њој.

„Кад сам сам са собом, умем да живим животом усмереном ка изнутра. Написао сам много музике проживљене изнутра – Даркнесс Он Тхе Едге Оф Товн, Небраска, делови Тхе Ривер – све то о људима који живе интензивним, гранично насилним, животима окренутим изнутра.

„Али моја весела страна, коју сам наследио од мајке, омогућује ми да певам песме као што су ’Росалита’, ’Борн то Рун’ и ’Хунгри Хеарт’.

„Ја сам напола Ирац, напола Италијан, тако да сам и тужан и весео у исто време.“

То је типично спрингстиновски одговор – аналитичан, искрен, који суштински повезује његов живот са његовом музиком.

Ван Зант, који је присуствовао Спрингстиновој трансформацији, доживљава то другачије.

„Његове прве две плоче нису добро прошле. Музичке етикете биле су спремне да му дају отказ. Његов једини животни сан био је на самрти.

„И мој веома стидљиви пријатељ загледао се дубоко у себе и рекао: ‘Одложићу гитару и почећу да предводим бенд', што је огроман потез, зар не? Зато што је гитара штит, она је заправо зид између вас и ваше публике. И зато је морао да је уклони и да овлада једним читавим новим занатом.“

Све је достигло врхунац у њујоршком клубу Ботом Лајн, недуго пре издавања албума који је пробио Спрингстина Борн То Рун 1975. године.

Током пет вечери и десет наступа, звезда је представила нови звук фановима, новинарима и радио водитељима.

„И наједном је почео да плеше по столовима“, присећа се Ван Зант.

„А ја сам био у фазону: ‘Хеј, одакле је сад ово дошло?’

„Мислим да је то био одбрамбени порив, у фазону: ‘Нећете ме зауставити’.“

Шта год да је то било, радило је.

Борн То Рун је остварио огроман комерцијални успех, продавши се у шест милиона примерака само у САД.

Албум је био изграђен на истом оном очајању као и ти живи наступи, састављан дуже од 14 месеци (шест од тих месеци само за насловну нумеру), док се Спрингстин борио и упињао да спасе каријеру.

Песме – „Тхундер Роад“, „Јунглеланд“, „Борн То Рун“ – пулсирале су жудњом, док су се његови ликови борили да побегну из стега америчког радничког живота у малом месту.

То је прича која му је била добро позната.

Као дете, присуствовао је језивим последицама незапослености и Вијетнамског рата по његову четврт.

Његов накнадни успон до славе делује као филмски сиже за Амерички сан, али је он свестан да су срећа и тајминг одиграли велику улогу.

Политика „нема драме“

„Не бих волео да сам млади бенд који започиње данас“, каже он.

„Дани ‘рок звезде’ су на заласку.

„Али има зато мало охрабрења. Мој млади пријатељ Зек Брајан управо је распродао две стадионске вечери у Филаделфији, тако да још увек има неких младих људи које очекују велике ствари.“

Нико, међутим, не може да се мери са Спрингстином и он је све свеснији да време ради против њега.

Његова два последња албума директно се суочавају са смртношћу, подстакнута свешћу о томе да је „последњи човек на ногама“ из његовог тинејџерског бенда Тхе Цастилес.

На турнеји, он одаје пошту музичарима из Е Стрита који су прешли Реку на другу страну.

У међувремену, његова супруга Пети Скиалфа смањила је наступе са бендом, након што јој је 2018. године постављена дијагнозе мијеломе, ретког канцера крви.

„Добро јој је, открили смо га рано“, каже Спрингстин.

„Тренутно јој је тешко зато што мора да јој буде замењено раме и да јој буде замењен кук. Тако да јој то, заједно са мијеломом, отежава да излази и креће се.

„Али снимила је прелепу нову плочу која излази ускоро, уз мало среће, ове године. А у браку смо 34 године. Волим је до смрти.“

Упркос реалности његових година, Спрингстин не смањује темпо.

У Европу се враћа следећег лета да надокнади концерте које је пропустио после Сандерленда, додавши још 12 наступа преко онога што дугује.

„Мислите ли да можете да издржите дуже од Е Стрит Бенда?“, пита он сваке ноћи, чикајући публику да их достигне у њиховој енергији, џул за џул.

Њихова заједничка историја жила је куцавица ових концерта.

Славни су по томе да примају наруџбе од публике, често свирајући песме других музичара не трепнувши.

Спрингстин корене те способности проналази у њиховим раним клупским свиркама.

„Знам сваку песму коју су ти људи икад свирали, тако да само кажем: ‘Ох да, свирали смо то још 1964. године, мислим да можемо да исфолирамо да знамо ту песму’.“

А тајна њиховог педесетогодишњег другарства?

Дистанца.

„Кад не свирамо, ретко се виђамо“, признаје Спрингстин.

„Нагледали смо се једни других!“

Он додаје: „Судбина већине бендова је да се распадну.

„Чак ни само два лика не могу да остану заједно. Сајмон не може да поднесе Гарфанкела, Дон није могао да поднесе Фила Еверлија, а онда имате и ову децу из Оејзис… традиција се наставља.

„Људима је у природи да се не слажу, тако да је то нешто што морате да урачунате у пројекцију оне врсте бенда у којој желите да будете.

„Не волим драму. Не желим да људи укрштају рогове. Не желим да слушам гомилу бикова у бекстејџу. Не толеришем ништа од тих ствари. Ми смо све то рашчистили још пре много времена.

„Бенд је започео као луд и полако се пробио до здравог разума.“

У документарцу, Спрингстин обећава да ће наставити да свира „све док точкови не поотпадају.“

Питам се да ли је то због тога што су му, као што је говорио у прошлости, концерти помогли да се избори са депресијом.

„Имао сам поприлично среће са депресијом“, каже он.

„Није ме мучила већ неко време, али дефинитивно се пењем на бину да бих се заборавио.

„Морате да се предате тренутку и да видите шта ће се даље дешавати. Научите нешто мало о себи.“

Шта је он научио на последњој турнеји?

„Да видимо“, каже он, наслонивши се уназад да размисли.

„Научио сам да ме моја леђа баш много боле.“

Друмски дневник: Брус Спрингстин и Е Стрит Бенд приказује се на Дизнију+ од 25. октобра.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

Прочитајте још:

• Фронтмен Фу фајтерса Дејв Грол објавио да има ванбрачно дете
• Зашто нам је толико стало до групе Оејзис
• Браћа Галагер се помирила: Оејзис поново на окупу после 15 година
• Џејмс Макартни и Шон Оно Ленон објавили заједнички сингл
• Џон Бон Џови помогао жени која је хтела да скочи с моста
• Крис Кристоферсон: Пет (или можда 10) његових најбољих песама

(ББЦ Невс, 10.27.2024)