Палестинци у рушевинама трагају за храном

 Десетине хиљада Палестинаца под опсадом месец дана у најсевернијем делу Појаса Газе где Израел не допушта довоз хране, штеде последње сочиво и брашно да би преживели, а неки ризикују живот упуштајуц́и се у потрагу за конзервама хране у рушевинама уништених домова.

Хиљаде су једва отишле из тог подручја, гладне и мршаве, у град Газу, где сматрају да је мало боље. Једна болница извештава о хиљадама деце која пате од неухрањености. Једна лекарка је рекла да је лечила трудницу која је имала мање од 40 килограма.

"Изладњују нас да би нас приморали да напустимо своје домове", рекао је Мохамед Аркук чија је осмочлана породица одлучна да остане на северу под израелском опсадом. "Умрец́емо овде у нашим домовима", рекао је он.

Очај становниуштва не попушта мада се следец́е недеље приближава крајњи рок по ултиматуму од 30 дана који је влада САД дала Израелу да пусти хуманитарну помоц́и у Газу или ће бити ограничења за америчког финансирање његове војске.

САД кажу да Израел мора дозволити да у Газу дневно уђе најмање 350 камиона с храном и другим што је најпотребније. У октобру је у Газу у просеку улазило 57 камиона дневно, а у првој недељи новембра по 81.

Уједињене нације кажу да је број још мањи - 37 камиона дневно током октобра. УН кажу да израелске војне операције и опште безакоње спречавају људе да дођу до хране, а стотине камиона су заглављене на граници.

Храна стиже је до града Газе, али од четвртка ништа није ушло у градове на северу што траје већ 30 дана, а тамо је 70.000 људи, рекла је Луиз Вотриџ, портпарол агенције УН за палестинске избеглице, УНРВА.

Палестинци на северу су за Асошијетед прес описали очајничку свакодневну борбу да нађу храну, воду и сигурност, док израелски напди зграде сравњују са земљом, понекад убијајуц́и читаве породице.

Аркук је рекао да излази ноц́у да претражи бомбардоване зграде: "Понекад нађете полупразну кесу брашна, конзервисане хране и сочива".

Његова породица се ослања на помоц́ других који су у школи у Џабалији, али и тамо је храна при крају.

"Ми смо као пси и мачке који траже храну у рушевинама", рекла је Ум Сабер, удовица.

Рекла је да су она и њено шесторо деце морали да побегну из школског склоништа у Беит Лахији када га је Израел напао, и сада живе у куц́и њеног свекра, с оскудном залихом сочива и тестенина што деле са још 40 људи, углавном жена и деце.

Ахмед Абу Авда, 28-годишњи отац троје деце који живи са 25 рођака у куц́и у Џабалији, рекао је да имају један оброк дневно од сочива с хлебом, али подељен тако да прво има за децу.

"Понекад уопште не једемо", рекао је он.

Лубна, 38-годишња мајка петоро деце, оставила је храну када је бежала из куће од напада и пожара у Џабалији.

"Извукли смо се неким чудом", рекла је у месту Беит Лахије, где су сада.

Њен муж је сакупљао брашно из уништених кућа пошто су се израелске снаге повукле око оближње болнице. Камал је рекао да је брашно буђаво, па га просејавају.

Хране нема довољно ни за неколико стотина хиљада људи у граду Гази. Вец́и део града је сравњен са земљом после месеци израелског бомбардовања и гранатирања.

Докторка Рана Собох, специјалисткиња за исхрану у болници у граду Гази, рекла је да свакодневно види око 350 случајева умерене до тешке акутне потхрањености.

"Виде им се кости, очи су им упале", рекла је и додала да многи имају проблема са концентрацијом: "Нешто понављате неколико пута, да би разумели".

Чак и пре опсаде на северу, болница "Пријатељ пацијената" имала је поплаву неухрањене деце - више од 4.780 у септембру а 1.100 у јулу, рекао је шеф болнице Ахмад Ескиек.

Докторка Собох је рекао да особље добија позиве из суседних градова за помоц́: "Али шта можемо учинити? Немамо ништа".

Радила је у болници Камал Адван на северу, али је побегла са породицом у град Газу. Сада живе са 22 особе у двособном стану њеног стрица. У четвртак је доручковала парче хлеба, а касније и мало сочива.

Како се зимске кише приближавају, придошлице постављају шаторе где год могу. Око 1.500 људи је у школи УН која је вец́ тешко оштец́ена и "могла би да се сруши сваког тренутка", рекао је портпаролка УНРВА Вотриџ.

Пошто су ВЦ-и уништени, људи користе угао једне учионице, а мокраћа "тече низ зидове школе", рекла је она.

Други у граду Гази се усељавају у рушевине зграда, простирући цираде између слојева урушеног бетона, рекла је она и додала: "то је леш града".

(Бета, 09.11.2024)