Муке врхунских спортиста у Босни и Херцеговини

За спортисте у развијеним земљама, борба за медаљу је борба са противницима.

У Босни и Херцеговини, спортисти се најпре суочавају са много већим изазовима - како да уопште стигну до такмичења.

Често немају новац ни за учешће, не знају где ће да спавају, а опрема није ни близу врхунске.

Док се други боре са ривалима, они се боре са системом.

Ту битку годинама води и најбољи босанскохерцеговачки санкаш Мирза Николајев.

Био је први представник Босне и Херцеговине после 24 године кад је наступао на Зимским Олимпијским играма у Пекингу 2022.

Заузео је последње, 34. место, али успех је што је уопште стигао до Пекинга јер је годинама тренирао на санкама старим 12 година.

„Веома је жалосно, до те мере да смо морали да покренемо иницијативу прикупљања средстава за набавку нових санки”, каже Николајев за ББЦ на српском.

Неколико месеци уочи почетка Олимпијских игара успео је да купи нове санке.

„Испоставило да ни те санке које су коштале више 12.000 евра нису биле одговарајуће“, каже он.

• Како је свиран крај за Вележ на Стадиону под Бијелим бријегом у Мостару
• Стари мост у Мостару - симбол Босне и Херцеговине и Југославије и заједничког живота
• На тренинг под снајперима: Кад су Грбавицом уместо фудбалских лопти летели меци
• „Жељо ти је, ба, институција&qуот;: Век фудбала сарајевског Жељезничара - прича о љубави, граду и рату

Из Олимпијског комитета БиХ кажу да због лоших услова велики број босанскохерцеговачких спортиста одлучи да наступа за друге земље, што се најбоље видело 2012. у Великој Британији.

„На Олимпијским играма у Лондону је било чак 27 спортиста из БиХ који су наступали за друге земље, док је наш олимпијски тим чинило само пет“, каже Саид Фазлагић, генерални секретар Олимпијског комитета БиХ, за ББЦ на српском.

Слично је било и ове године у Паризу, где је петочлана екипа из БиХ била малобројнија чак и од неких острвских пацифичких државица.

„Франкенштајн”

Овако Мирза Николајев назива санке које је склепао да би могао да се такмичи.

Као и већина врхунских спортиста у БиХ, навикао је на лоше услове, а током деветогодишње професионалне каријере увежбао је и да импровизује.

За набавку санки „од државе није добио ни марке“, каже он.

„Они који би требало нешто да промене немају никакав интерес у томе. Не знам зашто, једноставно не разумем.“

Уз помоћ појединаца, а пре свега тренера, купио је неке делове за санке, а остале узео са нових и старих санки.

„Тако смо направили Франкештајна, али бар ради“, каже Николајев.

Системско финансирање спорта у БиХ не постоји

Четири деценије откако је Сарајево било домаћин Зимских Олимпијских игара у време Југославије, однос према националном спорту у БиХ се потпуно изменио.

Толико да држава више новца планира за путне трошкове упосленика институција него за врхунске спортисте.

Босна и Херцеговина има једно од најкомпликованијих државних уређења насталог из Дејтонског мировног споразума којим је окончан крвави рат 1990-их, после распада Југославије.

Сложеност државне управе оставља последице и на спорт.

На нивоу државе не постоји министарство спорта већ само одељење за спорт при Министарству цивилних послова.

Уз то, постоје два ентитетска министарства за спорт - у Републици Српској и Федерацији БиХ, 10 кантоналних и министарство у Влади Брчко Дистрикта.

Али ниједно од 14 министарстава спорта нема обавезу финансирања врхунских спортиста, олимпијаца и репрезентативаца.

Из Федерације БиХ инициран је закон којим би ентитетској власти финансирање репрезентативаца постала обавеза, али је његово усвајање на дугом штапу.

„Босанскохерцеговачки спорт карактерише одсуство организованог и системског финансирања спорта уопште.

„Врхунски спортисти, спортски савези БиХ и Олимпијски комитет БиХ, добијају минималан део из грантова намењених спорту “, каже Саид Фазлагић, генерални секретар Олимпијског комитета БиХ, за ББЦ на српском.

Услови за доделу грантова у исту раван стављају олимпијце и удружења рекреативаца.

Кошаркашице: Недостаје пара за припреме, понекад и за авионске карте

Изостанак подршке искусила је и женска кошаркашка репрезентација Босне и Херцеговине која је 2021. изборила високо пето место на Европском првенству, чиме су се ‘Змајице’ пласирале на Светско првенство 2022.

Није се знало ни да ли ће отићи на првенство, јер нису имале новац за авионске карте које су за цели тим коштале 150.000 конвертибилних марака (75.000 евра).

Да Влада Кантона Сарајево није хитно уплатила новац из властитих средстава, Светско првенство би гледале на телевизији.

„Највише новца даје сарајевски кантон, иако ја кажем да репрезентација није кантонална већ је државни тим”, каже Разија Мујановић, тим менаџерка свих женских селекција, за ББЦ на српском.

Упозорава и да спортски савези када добију неки новац он дође ретроактивно, што не би смело да се дешава.

„Репрезентација не може да чека, припреме морају да почну, одласци на такмичења су тачно одређени.

„Далеко више новца би требало да буде издвојено из Федерације и са државног нивоа“, каже Мујановић која је 2017. примљена у Кућу славних Међународне кошаркашке федерације (ФИБА).

Ова некадашња трофејна југословенска и босанскохерцеговачка кошаркашица каже да је однос државе према спорту и репрезентацији био много бољи у време када је она била активна спортисткиња.

„Никад није било упитно одлажење на првенства и увек се знало кад су припреме, никад се нису скраћивале.“

То су, каже, некад били и месеци, а данас немају ни минимум потребних дана, јер све кошта.

„Треба платити хотел, дворану, а заправо то није много с обзиром колико је репрезентација битна и колико се спортом промовише држава“, каже Мујановић.

Шта каже држава?

„Јавни интерес у спорту у БиХ остварује се суфинансирањем из средстава буџета институција БиХ на основу Стратегије, дугорочних и годишњих програма развоја спорта&qуот;, наводи се у Закону о спорту у БиХ.

То практично значи да државно министарство не финансира, већ суфинансира спорт у недовољном износу.

„Једном годишње по усвајању буџета, Министарство цивилних послова БиХ расписује јавни позив за Суфинасирање спортских манифестација&qуот;, рекла је Зорица Руљ, портпаролка овог министарства.

Укупна грант средства намењена за спорт у овој години су 1,5 милиона конвертибилних марака (КМ), што је око 750.000 евра.

„Од тога је за Олимпијски комитет БиХ, Параолимпијски комитет БиХ, Специјалну олимпијаду, спортским савезима регистрованим у БиХ и спортским савезима особа с инвалидитетом планирано 0,8 милиона КМ (400.000 евра), док су издвајања за ове категорије у суседној Хрватској износила 58 милиона евра“, примећује Фазлагић.

Слично је и у ентитетима.

Из Министарства културе и спорта у ентитету Федерација БиХ кажу да немају законску обавезу да финансирају репрезентативце БиХ, али могу да их стипендирају.

Министарство породице, омладине и спорта ентитета Република Српска за спорт у 2024. на располагању има 6,3 милиона КМ, нешто више од три милиона евра.

Олимпијски комитет БиХ је принуђен да прикупља новац, пре свега пријављивањем на пројекте Олимпијске солидарности Међународног олимпијског комитета и ЕУ пројекте.

„Међутим, све је то недовољно да се вратимо на пут славе”, каже Фазлагић, указујући на зид славних на којем је 46 спортиста из БиХ који су освајали олимпијске медаље у прошлом систему.

Финансирање спорта у Босни и Херцеговини је питање политичке природе.

Представници Срба и Хрвата у државној власти нису превише заинтересовани за побољшање услова босанскохерцеговачких спортиста будући да многи спортисти наступају за суседне државе Хрватску и Србију.

То је посебно изражен тренд међу спортистима из Републике Српске, којима је често дрес Србије први избор.

Најбоља одбојкашица Србије Тијана Бошковић је из Билеће, града на југу Босне и Херцеговине, док њена рођена сестра Дајана наступа под заставом БиХ.

Ипак, Лана Пудар, једна од најуспешнијих пливачица на Балкану, изабрала је БиХ због чега је нарушила однос са оцем.

Спортом и успесима државе граде позитивни имиџ у свету, каже Сарина Бакић, социолошкиња и професорка Факултета политичких наука у Сарајеву, за ББЦ на српском.

Указује на мешање политике, што се одражава и на однос државе према спорту уопште.

„У питању је наново негирање свега што има префикс Босна и Херцеговина, па тако и репрезентација државе у разним спортовима“, сматра она.

• Како се Сарајево изборило за Зимске олимпијске игре 1984.
• Асим Ферхатовић Хасе, прича о „прототипу Сарајлије&qуот; који је фудбал „играо из мерака&qуот;

Одбојкашице спавале на поду

У суморном раскораку између планова и реалности се нашла и Анђелка Радишковић, репрезентативка БиХ у одбојци.

Када се у августу 2022. са тимом вратила са припремних утакмица требало је да одседну у хотелу у Сарајеву, који је био пребукиран, а нису имале новца за бољи смештај.

У пет ујутру одбојкашице су стигле гладне, уморне и исцрпљене, а речено им је да у собе могу да уђу тек од осам сати.

Привремено су смештене у салу за конференције.

Фотографија како спава на угаоној гарнитури обишла је регионалне медије уз наслов да „репрезентативке БиХ спавају у подруму“.

„Да ли је то био подрум или није, ми то у том моменту нисмо заслужиле”, каже Радишковић за ББЦ на српском.

Уместо у одвојеним креветима, са њом је на гарнитури спавала саиграчица Милана Божић.

„Остале девојке су лежале на столовима, на поду”, присећа се Радишковић тужне епизоде.

Био је то први пут да су играле припремне утакмице јер раније за то нису имале новца.

„Ишли смо у Северну Македонију и Црну Гору јер су нам други савези плаћали припреме”, каже.

Свих 10 година колико је играла за репрезентацију кубурило се с новцем - бирао се најјефтинији смештај, нису имале дневнице, а некад су и храну морале саме да купују.

Одбојкашице БиХ су две године заредом, 2021. и 2023, успеле да се квалификују на Европско првенство, али то није подстакло политичаре и државу да нешто промене.

Радишковић је прошле године напустила национални тим.

„Не могу да слушам једно те исто, све поново проживљавам, а никад се ништа није поправило&qуот;.

Спортисти из БиХ на Олимпијским играма, али под туђом заставом

Смисао наступања за БиХ више није видела ни Амина Кајтаз која је пре неколико година одлучила да плива за Хрватску.

Није то био мој избор већ нужда јер нисам имала услове за тренирање, каже Кајтаз за ББЦ док се опоравља од повреде.

Када је 2019. остварила олимпијску форму, породица је безупешно позивала власти да јој финансијски помогну.

„Разлог моје одлуке је био опстанак у пливању”, каже Кајтаз.

Једини начин да опет оде на Олимпијске игре био је да промени земљу за коју ће наступати, што је изазвало коментаре и оптужбе да је ‘издала' БиХ.

„Жао ми је што су ме осуђивали, јер нису знали позадину приче и какав је био мој статус као пливачице”, каже Кајтаз.

Срећна је и поносна што је Мостарка, босанскохерцеговачка, хрватска, европска, додаје.

Нигде није савршено, каже, али у Хрватској у којој живи последњих девет година, много је боље, превасходно јер постоји квалитетан закон о спорту.

„У Хрватској ако отпливате норму за Јапан, за Аустралију, било коју државу у којој се организује Светско или Европско првенство, ићи ћете 100 одсто на то такмичење и биће вам све плаћено и добићете све потребно да се спремите.

„А у БиХ није увек тако”, каже Кајтаз.

Повезано

• Где је Мостар 20 година после новог уједињења
• Стари мост у Мостару - симбол Босне и Херцеговине и Југославије и заједничког живота
• Како је „Заједнички напор&qуот; донео мир у Босну и Херцеговину

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.20.2024)