‘Не бојим се смрти’: Легендарни тениски шампион који је обелоданио да има сиду

Светски дан борбе против сиде обележава се од 1988. године са циљем да се скрене пажња и разуме болест која је изазвала страх широм света.

Исте године, Артур Еш, америчка тениска легенда, сазнао је да је заражен ХИВ-ом.

ББЦ разматра дилему са којом се суочио Еш када је после више година одлучио да објави од чега болује и тако још једном постао пионир, овога пута у борби за једнака права.

У априлу 1992. године, Артур Еш је ушао у препуни медија центар где су камере спремно чекале.

Овог пута новинари га нису питали о његовој улози као првог Афроамериканца који је изабран за Дејвис куп репрезентацију Сједињених Држава (САД), нити о томе да је први Афроамериканац који је освојио Вимблдон и отворена превенства САД-а и Аустралије у тенису.

Уписао се у историју као први Афроамериканац који је освојио гренд слем турнир у мушкој појединачној конкуренцији, али се повукао у 36. години након срчаног удара због кога је имао неколико операција.

Преминуо је 13 година касније.

• ХИВ може да се одстрани из ћелија, тврде научници
• Конференција за новинаре која је променила свет - дан када је Меџик објавио да је ХИВ позитиван
• „Лекари у Србији годину дана нису открили да имам ХИВ&qуот;

Због интелигенције, смирености и спортског духа, Артур Еш је био популаран на терену и ван њега.

Али штампа је чула гласине о његовом здрављу у време када је светом још увек владао страх од неизлечиве епидемије.

Даг Смит, спортски новинар америчког дневника УСА Тодаи и Ешов друг из детињства, упитао га је да прокоментарише дојаву коју је добио.

Следец́ег дана, желец́и да контролише шта ће се објављивати и да предухитри новинаре, Еш је невољно открио тајну коју су он и његови најближи чували од 1988. године – имао је сиду.

Веровао је да се вирусом заразио трансфузијом крви током операције 1983. године, две године пре него што је у САД-у почело тестирање крви давалаца на ХИВ вирус.

Страшне вести шокирале су Америку, али су убрзо уследиле расправе око приватности и етике штампе која задире у интиму људи.

„Љут сам што сам доведен у незавидан положај да морам да лажем да би заштитио моју приватност”, прочитао је Еш саопштење на конференцији.

Додао је да „сигурно није било преке медицинске или физичке потребе да се јавно обелодани моје здравствено стање”.

У његовим мемоарима Даис оф Граце, Еш је написао да је „више од 700 писама стигло на адресу УСА Тодаи о питању њеоговог права на приватност, а око 95 одсто се оштро противило ставу новина”.

Неки активисти за борбу против сиде критиковали су Ешову жељу да сакрије од чега болује, јер су желели да јавне личности скрену пажњу људи да та болест не погађа само ЛГБТ+ заједницу.

Неки су сматрали да би Еш био савршен активиста за то, посебно међу хетеросексуалцима и мањинским групама.

У једном писмо је чак наведено да се Меџик Џонсон, звезда америчке Националне кошаркашке асоцијације (НБА) који је открио да има сиду само пет месеци раније, не би заразио да је Еш раније открио његову тајну.

„Одговор је једноставан. Супруга и ја смо веровали да би признање да имам инфекцију ХИВ-ом у то време озбиљно, трајно и непотребно нарушило право наше породице на приватност”, одговорио је Еш када су га на конференцији за новинаре питали зашто није проговорио 1988. године.

На питање како је његовој петогодишњој ц́ерки Кемери саопштио да је болестан, Еша су савладале емоције па је саопштење наставила да чита његова супруга Жана.

Границе приватности

Џин Полисински, спортски уредник УСА Тодаи, није имао дилему да ли треба да настави да извештава о овом случају.

„Он је велики спортиста 20. века и његово име је препознатљиво у свету.

„Он има болест која ц́е се испоставити смртоносном и, по свакој дефиницији новинарства на коју сам наишао за 25 година, то јесте вест”, рекао је Тому Бруку, ББЦ новинару.

На питање да ли је осец́ао било какву кривицу, одговорио је: „Не, нисам.

„То би на неки начин значило да сам мислио да је моја одлука била погрешна, а нисам ”, додао је Полисински.

Три месеца пошто је обелоданио да има сиду, Еш је отишао у Лондон да коментарише Вимблдон за америчку телевизијску мрежу ХБО.

Током боравка интервјуисала га је глумица Лин Редгрејв за ББЦ-јев програм Фигхтинг Бацк.

„Дефинитивно сам желео то да обелодиним у неком тренутку, док сам довољно здрав, да бих имао времена да помогнем у борби против овога широм света.

„Али моје здравље је било тако добро, желео сам да наставим да радим оно што радим без да ме ова ствар омета...

„Само при помисли да треба то јавно да кажете, осетите неке страхове и неке непријатности и знате да ћете са тим морати да се суочите”, рекао је.

На крају је питање приватности постало веома важно, а Еш је, као што је то чинио много пута раније, постављао питања.

У Националном новинарском клубу је затражио од новинара да се запитају колико су сами осетљиви.

„Где су границе приватности? Шта су оне? Ко их поставља и по чијој наредби се одређују?

„Мени, као и сваком другом Американцу, шта је свето и неприкосновено?”, питао је тенисер.

• Пацијенткиња звана Нада - организам се сам изборио са ХИВ вирусом
• Живот и смрт са ХИВ-ом: „Нема више сахрањивања у црним врећама, али има у металним сандуцима&qуот;

Ово свакако није био први пут да је Еш јавно изнео став о важном друштвеном питању.

Док му је његово спортско умеће помогло да разбије баријере на терену за тамнопуте спортисте, ван терена је велики део времена посветио борби за промене.

Рођен је у Ричмонду у држави Вирџинији 1943. године.

Мајка му је преминула када је имао шест година и тада се повукао у свет спорта и књига.

„Контрола ми је веома важна”, рекао је глумици Редгрејв.

„Када одрасташ као црнац на америчком југу касних 1940-их и 1950-их, немаш нкакву контролу.

„Закони који подстичу расну сегрегацију говоре ти где да идеш у школу, којим аутобусом можеш да се возиш, куда можеш да се возиш аутобусом, којим таксијама да се возиш, шта ти можеш да урадиш.

„Теби је живот забрањен законом&qуот;, испричао је тада.

У поћетку Еш није много желео да се бави активизмом и више се посвећивао тенису, упркос позивима да искористи његов положај да оснажи покрет за грађанска права.

Због тога су га неки оптуживали да је „чича Тома” и саучесник у расној дискриминацији.

Али после година живота под контролом расистичког система, Еш се није осец́ао слободним ни по усвајању закона о грађанским правима 1960-их година.

Он је за ББЦ рекао да су биле „црначке идеологе које су покушавале да му кажу шта треба да ради”.

„Све време се питам: ‘Хеј, када ц́у сам моц́и да одлучујем шта желим да радим?’

„Тако да одувек имам снажан заштитнички став према свима и свему, према мојој жељи да радим и контролишем мој живот како сматрам да треба”, додао је.

Један од најмоц́нијих гласова у борби за једнакост у САД-у

На питање о јавном испаду његовог колеге, тениске звезде Џона Мекинроа, Еш је рекао: „Мекинро је имао емоционалну слободу да буде лош дечко.

„Никада нисам имао ту емоционалну слободу.

„Да сам био такав, уверен сам да ми тениски свет то не би дозволио... због моје расе”, додао је.

Коначно, Еш је морао да уради ствари на његов начин и наставио је да користи статус спортиске звезде како би водио кампању за неколико добрих циљева.

Док је био на врхунцу каријере борио се против апартхејда у Јужној Африци, а 1973. године отпутовао је на првенство Јужне Африке на основу договора да ц́е на турниру учествовати и бели и црни спортисти.

Финансирао је тениски центар за тамнопуте Јужноафриканце у Совету, тада посебном градићу, а данас делу Јоханесбурга.

Еш се и у његовој земљи залагао за инклузивне турнире на којима учествују и сви тенисери без обзира на боју коже.

Био је суоснивач Националне јуниорске тениске лиге 1969. године чији циљ је био да се свој деци без обзира на њихово порекло, обезбеди приступ тенису , а не само члановима приватних клубова.

Иако је у почетку био неодлучан у погледу његовог ангажмана, Еш је временом постао један од најмоц́нијих гласова у борби за правду и једнакост у САД-у.

Погледајте и ову причу о борби против ХИВ-а

У документарцу Грађанин Еш (Цитизен Асхе), доктор Хари Едвардс, вођа активиста за грађанска права и кључна личност за протест афроамеричких спортиста на Олимпијским играма у Мексику 1968. године, о тениској звезди каже: „Ако се уклони отменост, љубазност, интелигенција, смиреност, његов став је милитантнији од мог”.

После неколико срчаних удара, Еш се придружио одбору Америчког удружења за срце.

Када је открио да има сиду, почео је да води нову кампању.

Појављивао се у медијима покушавајући да разбије заблуде о сиди и основао је Фондацију Артур Еш за борбу против сиде.

На Светски дан борбе против сиде у децембру 1992. године обратио се Светској здравственој организацији (СЗО).

Еш је преминуо у фебруару 1993. године од упале плуц́а узроковане сидом, две године пре него што су постали доступни нови антиретровирусни лекови који омогуц́авају људима са овим вирусом да живе дуго и здраво.

„Не плашим се смрти. Увек постоји нада и мораш живети као да постоји или ц́е бити неке наде.

„Та нада не би требало да буде себична.

„За мене је нада да можда не постоји лек за сиду за мене, али да ће га свакако бити за друге”, рекао је Еш у разговору са Редгрејв 1992. године.

• Сахрањивање особа са ХИВ-ом у црним врећама: „Изгубила сам мужа, а и даље морам да лажем родбину&qуот;
• ХИВ/АИДС: Подршка је важна
• Добио матичне ћелије, ХИВ вирус постао „неприметан&qуот;
• Путин дозволио особама са ХИВ вирусом да усвоје децу
• „Нисам мислио да ћу доживети овај дан&qуот; - лекари верују да је четврти пацијент излечен од ХИВ-а

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.01.2024)