Роза Паркс: „Не” из ког је рођен покрет за грађанска права

Првог децембра 1955. године, Роза Паркс је била ухапшена у Монтгомерију, у Алабами, зато што је одбила да уступи аутобуско место белом путнику. На овим ексклузивним ББЦ-јевим снимцима, откријте како је њен одважни чин пркоса покренуо ланчану реакцију догађаја који су окончали сегрегацију у САД, али по велику личну цену за саму Паркс.

Једне зимске вечери 1955. године, 42-годишња Афро-Американка Роза Паркс, уморна након дуго дана на послу као кројачица, попела се у аутобус у Монтгомерију, у Алабами, да би стигла до куће.

Платила је карту и села на празно место у делу аутобуса обележеном са „обојени“.

Педесет пет година раније, Монтгомери је усвојио закон за сегрегацију аутобуских путника према раси.

• Клодет Колвин - тинејџерска храброст у борби против расиста у Америци
• Марш на Вашингтон - Дан када су Афроамериканци „имали сан“
• Историјска победа - хероини људских права Клодет Колвин избрисан досије

Предњи део аутобуса био је резервисан за беле путника, а седишта позади за црне грађане.

Али је такође постао обичај да шофери аутобуса наложе црном путнику да уступи место ако више није било места „само за белце“.

Како се аутобус пунио, шофер Џејмс Блејк је захтевао да она и троје других црних путника уступе своја места.

Само је Роза Паркс одбила.

„Урадила сам то зато што сам осећала да сам угњетена као људско биће.

„Имала сам веома тежак дан на послу, била сам физички уморна као и ментално исцрпљена.

„Било ми је већ преко главе тих ствари које смо морали да трпимо као народ због расе“, рекла је она касније у интервјуу за ББЦ.

Роза Паркс за ББЦ: „Кад сам одбила да се померим, дао је да ме ухапсе“

Реперкусије су биле брзе.

Аутобус је заустављен, а локална полиција је по хитмом поступку ухапсила Паркс.

Петог децембра, она је проглашена кривом за кршење закона о сегрегацији, добила условну казну и кажњена новчаном казном од 10 долара, плус 14 долара судских трошкова.

Хапшење није било изоловани случај већ последица Закона Џима Кроуа, законодавства чији је циљ био да кодификује расизам и маргинализује црне Американце.

Закони су управљали скоро свим аспектима свакодневног живота, ускраћујући црним Американцима право гласа и налагали сегрегацију школа, тоалета, јавног превоза и ресторана.

Ово није било први пут да је неко ухапшен зато што је одбио да уступи место белом путнику.

Девет месеци раније, иста ствар се десила 15-годишњој Клодет Колвин.

Али овај пут се мирни чин пркоса показао катализатором промене.

Кажњена за храброст

Назиглед смирена спољашњост Розе Паркс крила је чињеницу да је она била искусна активисткиња и секретарка огранка за Монтгомери Националног удружења за унапређење људи обојене коже (НААЦП).

После њеног хапшења, Удружење Монтгомерија за унапређење организовало је бојкот градског аутобуског система, које је предводио 26-годишњи пастор по имену Мартин Лутер Кинг Млађи.

Бојкот је трајао више од годину дана, оштетивши јавни превоз преко изгубљених прихода и довео у жижу јавности системски расизам инхерентан у Законима Џима Кроуа.

У међувремену се случај Розе Паркс кретао кроз судски систем.

На крају је у децембру 1956. године стигао све до америчког Врховног суда, који је донео пресуду да је сегрегација у аутобусима неуставна.

Али Паркс је била кажњена за храброст: изгубила је посао у робној кући после бојкота и суочавала се са сталним претњама смрћу током читавог судског процеса.

Годину дана након пресуде Уставног суда, она и њен муж, који је такође изгубио посао, преселили су се у Детроит да би побегли од сталног узнемиравања.

У годинама које су уследиле, обоје су имали проблема да нађу посао због оштре реакције људе на њену блиску повезаност са бојкотом.

Такође је била опхрвана здравственим проблемима и медицинским трошковима.

Упркос томе, остала је дубоко уплетена у борбу за грађанска права, водећи кампању у Детроиту за фер смештај и регистрацију гласача.

Радила је волонтерски за демократског кандидата Џона Коњерса током његове кандидатуре за Конгрес, који је, кад је био изабран, ангажовао Паркс као асистенткињу за канцеларију у Детроиту, што је био положај на ком је остала све до пензије.

Утицај хапшења Розе Паркс одлазио је много даље од пуког окончања расне сегрегације у јавном превозу.

Њена тиха снага док је била суочена са расизмом инспирисала је црну заједницу, поставивши темеље кампање за грађанска права, међу њима историјски Марш на Вашингтон 1963. године и на крају усвајање Закона о грађанским правима 1964. године и Закона о праву гласа 1965.

„Ако је постојала само једна тачка, само један догађај у покрету за грађанска прва који је отпочео педесетих, можете да упрете прстом у Бојкот аутобуса у Монгтомерију и госпођицу Паркс… симболизовану овом судницом и њеном пресудом у њој“, изјавио је Фред Греј, адвокат Розе Паркс у интервјуу за ББЦ.

Њено одбијање да уступи аутобуско место дало је замајац масовном покрету који ће на крају довести до укидања расних политика сегрегације.

А она сама постала је симбол борбе за правду и равноправност.

Године 1999, амерички Конгрес јој је доделио своју највишу почаст, Конгресну златну медаљу, назвавши је „мајком покрета за грађанска права“.

• Десет мало познатих чињеница о Мартину Лутеру Кингу
• Зашто је настао покрет „Животи црнаца су важни“
• Зашто је 19. јун важан за Афроамериканце

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.01.2024)