„Сви се бојимо да ћемо полудети“: Стокхолмски синдром и вештина преговарања у талачким кризама

„Али, Свен, биће то само у ногу.&qуот;

Биле су ово речи Кристин Енмарк (23), једне од четворо људи који су држани као таоци под претњом оружјем у шведској банци.

Било је то другог дана опсаде, а пљачкаш Јан-Ерик Олсон желео је да покаже полицији да се не шали тако што ће пуцати у њеног престрављеног банкарског колегу Свена Сафстрома.

Енмарк је испричала за ББЦ-јеву Историју сведока 2016. године: „Јан му је рекао: 'Нећу повредити ниједну кост у твом телу; само ћу пуцати у део на ком неће настати велика повреда.&qуот;

Кад се данас осврнула на то, није могла да разуме властиту нечовечну реакцију.

„У тој ситуацији, мислила сам да је некако он кукавица, зато што не дозвољава да му пуцају у ногу.

„Мислим да је грозно што сам то помислила и рекла, али мислим да то такође показује шта може да се деси кад се људи нађу у ситуацији која је толико апсурдна.

„То је ситуација која доводи до једне такве моралне промене. Стварно ме је срамота због тога&qуот;, казала је.

• Шта је Стокхолмски синдром и како је настао
• Дан када је Фидел Кастро накратко киднаповао чувеног аутомобилисту Фанђа
• Како су путници насамарили отмичаре ЈАТ-овог авиона

Иако Ослон није спровео план у дело, Сафстром је касније признао да је и он осећао захвалност према властитим тамничарима, и да је морао да се присиљава да не заборави да су то насилни криминалци а не његови пријатељи.

Израз „Стокхолмски синдром&qуот; после опсаде је сковао шведски криминолог и психијатар Нилс Бејерот да би објаснио наизглед ирационалну приврженост неких талаца према отмичарима.

Теорија је стигла до шире јавности годину дана касније кад је калифорнијска наследница медијске империје Пети Херст била киднапована од револуционарних милитаната.

Ова 19-годишњакиња деловала је као да је развила дубоке симпатије према отмичарима и придружила им се у пљачки.

Она је на крају била ухваћена и добила је затворску казну.

Према њеном адвокату, њен мозак је био испран и патила је од Стокхолмског синдрома.

Умеће полицијског преговарања у талачким кризама први пут је демонстрирано седамдесетих на примерима њујоршких полицајаца Френка Болца и Харвија Шлосберга.

Идеја је проистекла из неуспелог покушаја спасавања на Олимпијским играма 1972. године у Минхену, кад је убијено 11 израелских талаца након што су их заробили чланови палестинске милитантне групе.

Болц и Шлосберг су се 1980. године појавили у ББЦ-јевом документарцу Инсајдерска прича: Полицајци за таоце и објаснили да је тим њујоршке полиције за преговарање са отмичарима био основан из страха да се нешто слично не понови у њиховом граду.

Њихов циљ био је да безбедно деескалирају ситуације уместо да упадну у холивудском стилу пуцајући из свих оружја.

Тактике одлагања давале су прилику отмичарима да направе више грешака и стварале простор за успостављање односа са њиховим заробљеницима, што је смањивало изгледе за насилан крај.

Крајем седамдесетих, око 1.500 полицијских служби послало је представнике у Њујорк да науче из Болцовог практичног искуства стеченог у више од 200 инцидената са таоцима.

Ове лекције су отпутовале још даље кад је екипа ББЦ-јевог документарца одслушала предавање које су одржали Болц и Шлосберг, бивши саобраћајац са докторатом из психологије.

За Шлосберга, Стокхолмски синдром - или Синдром идентификације преживљавања - није био компликован концепт.

„Ми просто мислимо на то да кад двоје или више људи остане заједно, они изграде однос - и то је све&qуот;, рекао је он.

„Наравно, што је више стреса у ситуацији, то је бржи однос, и биће интензивнији. Кад су људи у кризи, и нису сигурни шта ће се догодити, једна ствар које се сви плашимо је да ћемо полудети.

„Мислим, ми се увек бринемо, да ли ми то губимо разум? Да ли ми се ово стварно дешава? Шта ја уопште тражим у свему овоме? Да ли ја ово стварно доживљавам?

„И ми заправо желимо да тестирамо наша осећања у односу на другу особу, јер ако та особа дели наше искуство и види исту ствар, а она не луди и то се стварно дешава, онда ће можда све бити у реду.&qуот;

Шлосберг је рекао да иако криминалци често дају таоцима телефон да разговарају са преговарачима, није имало смисла покушавати сазнати тајне информације од њих.

„Талац ће рећи криминалцу све што му ви кажете. Они су грозни сведоци и кад их пусте на слободу, обавештајни подаци које вам дају треба да буду узети са резервом.&qуот;

Болц је рекао да је, кад отмичари изнесу захтеве, важно да их сместа не одбијете.

Он каже: „Никад их не одбијте, али им нужно ни не попуштајте. Увек морате да им кажете: 'Дајте ми да видим шта могу да урадим - дозволите ми да покушам да урадим нешто за вас'.&qуот;

Шлосберг каже да је од кључне важности да полиција држи контролу над ситуацијом, инсистирајући да отмичар „разговара са нашим преговарачем иначе неће разговарати ни са ким&qуот;.

„Не желимо адвокате, мајке, свештенике - не желимо да они разговарају&qуот;, каже он.

„Фантазија је да нећете разговарати ни са ким другим ако не добијете особу са којом желите да разговарате. Стварност је - колико дуго можете да седите у тој соби и да немате контакт ни са ким из спољног света?&qуот;

Под опсадом

У време стокхолмске опсаде, ниједна од тих лекција није била доступна стокхолмској полицији, која је направила низ почетничких грешака које се данас никако не би десиле.

Кад је Олсон бурно упао у Сверигес Кредитбанкен, захтевао је три милиона шведских круна, возило за бекство и још једног криминалца који би му био доведен из затвора.

Иако није добио новац и возило, психијатар Нилс Бејерот је саветовао полицију да услиши његов захтев да Кларк Олофсон, један од најозлоглашенијих шведских криминалаца, буде доведен у банку на столхолмском тргу Норммалмсторг.

Олофсон је био задужен да ради за полицију као инсајдер у замену за смањену казну.

Бејерот је био човек који је сковао израз Нормалмсторгски синдром, касније познатији као Стокхолмски синдром.

За неке, ово теоретисање било је покушај да се скрене пажња са грешака које су направили он и његове полицијске колеге током опсаде, уместо тога окрививши жртве.

Током трајања опсаде, четворо талаца и двојица криминалаца почели су да развијају неочекивану блискост у трезору банке, због љубазности отмичара.

• „Најдужа и најспектакуларнија отмица авиона“
• Три деценије отмице у Штрпцима: „Њихов једини грех је било име, чак ни презиме&qуот;
• Отмице у Србији некад и сад: „Отмичарима данас и није битан новац&qуот;

Поређења ради, заробљеници су изразили више непријатељства према полицији, плашећи се да би било какав покушај да се оконча ова пат-позиција могао да се заврши њиховом смрћу.

Харизматични Олофсон је убедио заробљеницу Кристин Енмарк да обави телефонски разговор са шведским премијером Улофом Палмеом.

Она је преклињала да јој буде дозвољено да напусти банку у возилу за бекство заједно са отмичарима, рекавши му:

„Мислим да ви седите тамо и играте се са нашим животима. У потпуности верујем Кларку и пљачкашу. Нисам очајна. Они нам нису наудили.

„Напротив, били су веома љубазни према нама. Али, знате, Улофе, највише се плашим да ће полицији напасти и довести до наше смрти.&qуот;

Осврнувши се на то 2016. године, Енмарк је рекла за ББЦ:

„Волела бих да се тај телефонски разговор није догодио зато што је то био потпуно безначајан разговор. Седела сам тамо и преклињала за свој живот. Он је био премијер. Шта је могао да ми каже?&qуот;

Таоци су неколико дана били држани у трезору банке док су били опкољени наоружаном полицијом.

Полицајци су на крају одлучили да се пробију кроз таваницу и употребе сузавац да би разоружали отмичаре.

Полицајци су викали да таоци изађу први, али су они то одбили, верујући да ће отмичари бити убијени.

Уместо тога, док су криминалци излазили, застали су у вратима да загрле двоје женских талаца.

Талац Сафстром, који је мало пре тога замало избегао да буде упуцан у ногу, добио је мушко руковање.

Било је то понашање које је збунило многе Швеђане који су данима били заокупљени драматичним догађајима у банци.

Иако је Бејерот поставио дијагнозу Стокхолмског синдрома а да није чак ни разговарао са Енмарк, теорија је одавала утисак плаузибилног објашњења, и узбудила је машту међународних медија.

За њујоршке преговараче у талачким кризама Френка Болца и Харвија Шлосберга у документарцу из 1980. године, концепт може да се схвати као корисна учитељска алатка да би се описала међуљудска динамика у трауматичним ситуацијама.

Међутим, ова етикета је потпуно погрешно представљање Кристиног искуства, према доктору Алан Вејду, канадском терапеуту који је нашироко разговарао са њом.

„Израз Стокхолмски синдром вуче дубоке корене из психоаналитичарске мисли у Европи. Али у том тренутку, он је употребљен да ућутка и дискредитује љутиту жену која се опирала насиљу, штитила себе и друге људе шест и по дана.

„Он је употребљен да би се оправдала полицијска реакција&qуот;, рекао је за ББЦ 2023. године:

Кристин је рекла 2016. године да је остала пријатељица са Олофсоном, човеком извученим из затвора да би се испунили захтеви пљачкаша Олсона.

Доктор Вејд је рекао да је током опсаде „заробљеница заправо на неки начин радила на томе да се људи осећају безбедније, а ако се према Кларку Олофсону понашате као према само још једном отмичару, биће вам веома тешко да разумете зашто су Кристин и остали имали било какав позитиван став према њему.&qуот;

Говорећи за ББЦ-јев подкаст Сајдвејз 2021. године, Кристен је изрекла врло оштру критику Стокхолмског синдрома:

„То је чиста будалаштина, ако то сме да се каже на ББЦ-ју. То је начин да се окриви жртва. Радила сам све што сам могла да преживим.&qуот;

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.01.2024)