Šta je istina, a šta fikcija u filmu „Gladijator - drugi deo"

Epski nastavak Ridlija Skota sa Polom Meskalom i Denzelom Vašingtonom u glavnim ulogama naširoko je kritikovan zbog istorijskih netačnosti. BBC je zatražio od stručnjaka za rimsku istoriju da razdvoje fakte od fikcije.

Mogli biste da se našalite da je zbog rada na Gladijatoru II, Aleksander Marioti imao jedan od najtežih poslova na filmu.

Bio je istorijski konsultant na scenariju za ovaj film, što znači da je upozoravao režisera Ridlija Skota kad god bi se scenario udaljio od istorije.

Upozorenje: U tekstu su „spojleri" za Gladijatora II.

Skot je jasno stavio do znanja da mu nije stalo do toga da njegovi filmovi budu istorijski autentični, čak i kad su zasnovani na stvarnim ljudima i događajima.

Nakon što je televizijski istoričar Den Snou izdvojio nekoliko netačnosti u Skotovom filmu Napoleon, Skot je 2023. godine poručio Snou da treba „da izlazi malo više".

Ali Marioti, koji takođe radi kao istoričar i jedan je od vodećih predavača o gladijatorima, borbama i oružju, dobro je znao u šta se upušta.

„Od samog početka sam im rekao: 'Slušajte, znam da nismo ovde da snimimo dokumentarac.' Oduvek sam znao da smo tu da snimamo filmove i da zabavimo", kaže Marioti za BBC.

To, međutim, nije sprečilo stručnjake da naglase netačnosti.

• „Film koji je samo Japan mogao da snimi”: Zašto je Godzila najmračniji „film sa čudovištem”
• „Ovo će ih naterati da vrište": Alfred Hičkok otkriva tajne snimanja filmova
• Supermen: Dan kada smo poverovali da čovek može da leti

Kad je u julu prvi put objavljen trejler za Gladijatora II, istoričari su već pohitali da objasne zašto je arhitektura pogrešna, da Rimljani nisu imali novine za čitanje i da se nisu sastajali po kafićima.

Zaplet Gladijatora II se vrti oko Lucija (Pol Meskal) - sina Lusile (Koni Nilsen) i Maksimusa (Rasel Krou) koji je kao dete bio prisiljen da napusti Rim.

Dvadeset godina posle smrti Lucijevog oca, rimski vojnici zauzimaju njegov rodni grad u Numidiji, ubijaju mu ženu i potom ga odvode u ropstvo.

Nakon što ga kupuje Makrin (Denzel Vašington), Lucije je pretvoren u gladijatora.

Ali dok se Lucije bori da preživi, suočen sa životinjama, brodovima i drugim gladijatorima u Koloseumu, Makrin kuje zaveru da svrgne mlade imperatore Karakalu (Fred Hečinger) i Getu (Džozef Kvin) kako bi on postao rimski car.

Marioti naglašava da ako film želi da bude strogo autentičan, onda ni reč Koloseum nikad ne bi bila izgovorena.

Njegovo originalno ime je Flavijevski amfiteatar, po dinastiji koja je vladala kad je podignuta građevina.

Ljudi su počeli da ga zovu Koloseum tek vekovima kasnije, oko 1000. godine n.e.

Glavni razlog zbog kog Marioti nije previše zabrinut zbog ovih grešaka je ogroman uticaj koji film kao što je Gladijator II ima na gledaoce i na turizam.

„U akademskim krugovima vlada veliki snobizam prema filmu, kaže Marioti.

„To me istinski zbunjuje, zato što je u proteklih 20 godina Gladijator imao ogroman uticaj. Pre filma, mogli ste da uđete u Koloseum besplatno. Naredne godine, ljudi su nahrupili u masama."

Iako Gladijator II sadrži brojne istorijske netačnosti, makar nešto u njemu je zasnovano na istini.

Ubrzo nakon što je zarobljen, Lucije mora da preživi odred babuna.

Potom, kad stigne u Koloseum, on i njegove kolege gladijatori moraju da se suoče sa nosorogom koji kidiše pravo na njih.

Ali, iako se veruje da babuni i nosorozi jesu dovođeni u Koloseum i prikazivani Rimljanima, oni se ne bi borili protiv gladijatora.

Umesto toga bi se gladijatori borili protiv lavova, pantera i slonova.

Veruje se da je nosorog bio prisutan na otvaranju Koloseuma 80. godine n.e. kada se borio protiv bika, medveda, bivola, lava i bizona.

„Dovodili bi neobične životinje iz čitavog carstva da se bore", kaže Pol Belonik, profesor Pravnog fakulteta u San Francisku na Kalifornijskom univerzitetu koji je napisao knjigu Uzdržanost, sukob i pad Rimske republike.

Nema, međutim, zapisa o tome da je rimski vojnik uzjahivao nosoroga i jahao ga kao džokej.

Kad je car Tit održao 100 dana igara u Koloseumu da bi obeležio njegovo otvaranje, Belonik procenjuje da je za samo nekoliko dana ubijeno oko 10.000 životinja.

„Ubijane su takođe na svakakve kreativne načine. Ljudi su bacali koplja na njih, hvatali ih mrežama.

„Streličari su bili veoma popularni. To je kao da gledate nastup strelca prve klase. Imali bi male jelene koji su trčkarali unaokolo.

„Streličar bi stao na određeno mesto, potom ga pogodio i ljudi bi mu skandirali."

Ponekad bi prisutne uznemirila smrt nekih životinja.

Rimski istoričar Dio pisao je o tome kako se masa veoma rastužila kad je ubijena grupa slonova.

On je istakao da su „tada ljudi počeli da sažaljevaju životinje, nakon što su ranjene i prestale da se bore, tumarajući sa kljovama dignutim ka nebu."

• Zona interesa: Kako su stvoreni najstravičniji zvukovi na filmu
• „Napoleon“ Ridlija Skota: Da li je francuski vođa stvarno bio čudovište

Zabava pre istorijske tačnosti

Verovatno najveća akciona sekvenca u Gladijatoru II takođe je njegovo najkrupnije odstupanje od istorije.

Kad su Lucije i nekoliko drugih gladijatora primorani da učestvuju u pomorskoj bici, Skot naizgled uživa u preterivanju sa tom grandioznom scenom koliko god može.

U stvarnosti, ako je imperator želeo da nadmaši prethodnika, održao bi lažnu pomorsku bitku, poznatu u ono vreme kao naumačija.

Za ove događaje bi se puštala voda u amfiteatre, dovlačili bi brodove i onda bi borci rekonstruisali istorijske događaje.

„Obično bi rekonstruisali pomorske bitke Grka protiv Persijanaca", kaže Dejvid Poter, profesor sa koledža Frensis V. Kelsi za grčku i rimsku istoriju na Univerzitetu u Mičigenu.

„Posade brodova bi bili osuđenici na smrt."

Iako Gladijator II čini da izgleda kao da se brodovi kreću punom brzinom a voda je dovoljno duboka da u njoj ima ajkula, rimski amfiteatri bi bili napunjeni samo malom količinom tečnosti.

Brodovi takođe nikad nisu postizali dovoljno veliku brzinu da se zabiju jedni u druge, jer su imali šuplje dno da bi lakše mogli da se kreću unaokolo.

Plus, veruje se da je poslednja naumačija održana u Koloseumu 89. godine n.e., više od 100 godina pre događaja opisanih u filmu.

Nedovoljno vode znači takođe da Koloseum nikad nije imao ajkule koje su plivale u njoj, čekajući da ljudi upadnu.

Iako neki istoričari veruju da su krokodili bili deo organizovanog lova na životinje, oni nisu sigurni da li su ovi učestvovali u pomorskim bitkama.

Iako postoji dovoljno zapisa o izrežiranim pomorskim bitkama da istoričari veruju da su se one zaista održavale u Rimu, ima još dovoljno nepoznanica oko toga kako i gde.

Belonik sugeriše da su se najverovatnije odvijale u Cirkusu Maksimusu, koji je mnogo niži od Koloseuma i bliže reci Tibar.

„Bilo bi ga lakše potopiti. Plus, ako pogledate njegov oblik, on je kao zdela. Koloseum ima sve te silne podzemne tunele.

„Ne znam kako biste ih zapušili. Neki ljudi misle da su poplavili samo centralni deo, umesto čitav prostor."

Marioti sugeriše da zato što je Koloseum bio izgrađen na mestu veštačkog jezera, to bi omogućilo da bude potopljen.

„Izgradili su neverovatan sistem drenaže iz reke kako bi doveli vodu, a potom je isušili."

Opisi gladijatorskih borbi u nastavku takođe su uglavnom netačni.

Odigravajući se tokom poslepodneva nakon pogubljenja, Poter insistira da one nisu bile onoliko brutalne kao što biste pomislili na osnovu opisa u dva Gladijatora i drugima rimskima spektaklima.

Za početak, oni nisu svi bili robovi ili ratni zarobljenici.

„Četrdeset odsto gladijatora verovatno su bili slobodni ljudi koji su postali gladijatori da bi zaradili novac", kaže Poter.

Umesto da su to bile borbe na život i smrti, Belonik poredi ta nadmetanja sa gledanjem WWE-a ili UFC-a.

„Najčešće se bore do prve krvi ili trenutka predaje. Jednom je izračunato da u devet od deset slučajeva niko nije poginuo."

Postojao je čak i sudija koji bi uskakao da razdvoji ljude.

To ljude nije sprečavalo da se klade na gladijatore, a Poter dodaje da bi se Rimljani kladili na bilo šta.

Kad je neko bio povređen, ulazili bi prestižni da ih leče.

Galen, najslavniji doktor starog sveta, čak je karijeru započeo kao doktor za gladijatore.

Kad se sve sabere i oduzme, cilj gladijatorskih takmičenja bio je da se sučele različiti stilovi borbe.

„Ušao bi tip sa mrežom i trozupcem protiv nekoga sa štitom i mačem", kaže Poter.

„Neko u lakom oklopu borio bi se protiv nekoga u teškom oklopu."

Opisi gladijatorskih borbi u filmu uglavnom su netačni - one su bile regulisanije, manje svirepe i sa manje smrtnih ishoda

Slično kao sa pristupom filma prema igrama u Koloseumu, nekoliko likova u Gladijatoru II zasnovano je na stvarnim ličnostima, ali ono što im se dešava u filmu je fikcija.

Godine 211. n.e., Karakala i Geta su postali zajednički vladari Rima.

Potom se veruje da je Karakala dao da se Geta ubije.

Smatra se čak da je Geta umro u majčinom naručju.

Karakala je postao izuzetno nepopularan vladar, a Poter ga opisuje kao „svirepog i nezgodnog čoveka".

Karakala je napustio grad 216. godine n.e. da bi objavio rat Partskom carstvu, samo da bi ga ubio jedan od njegovih vlastitih vojnika 217. godine n.e.

Makrin je navodno regrutovao tog vojnika da počini ubistvo.

On je postao rimski car 11. aprila 217. godine, tri dana posle Karakaline smrti.

„On je prva osoba koja je postala imperator, a da pre toga nije bila član Rimskog senata", kaže Poter.

Sam Makrin je bio pogubljen samo nešto više od godinu dana kasnije, u junu 218. godne, nakon što je Karakalina tetka pokrenula pobunu da bi postavila svog unuka Elagabala za novog imperatora, iako je on tada imao samo 14 godina.

„Biti car bio je najopasniji posao koji ste mogli da dobijete", kaže Poter i u narednih 100 godina svaka osoba koja je vladala činila je to vrlo kratko.

• Nagrade
• Gladijator II je zaradio dve nominacije za Zlatni globus: za bioskopski i uspeh na blagajnama i i za najbolju sporednu mušku ulogu za Denzela Vašingtona.
• On je sa 11. nominacijom ušao u istoriju kao najnominovaniji crnački glumac svih vremena na Zlatnim globusima.

Budući da je već započeo rad na scenariju za Gladijatora III, gledaoci mogu još jednom da očekuju da će Skot koristiti ove istinite priče samo kao inspiraciju pre nego što se odrekne istorijske tačnosti u korist zabave.

Marioti ne vidi problem u tome, jer, prema njegovom mišljenju, to naprosto održava ono što su umetnici radili tokom čitave istorije.

„Ono što Ridli radi ne razlikuje se od Šekspira ili Mikelanđela. Čak i slika Pollice Verso Žana-Leona Žeroma, koja je inspirisala Ridlija da snimi prvi film - istorijski je netačna.

„Ali suština je u korišćenju istorije da se ispriča priča i da nas nauči lekciji. Zato nas i privlače. To su praktično priče o nama samima."

Više od toga, Marioti veruje da filmovi kao što je Gladijator II povezuju gledaoce sa njihovim precima.

Naročito scene u Koloseumu, zato što su Rimljani odlazili na te događaje iz istog razloga iz kog ljudi danas gledaju filmove.

„To je bio njihov bioskop. Tu su bežali od života, gde su na nekoliko sati mogli da se transformišu u hrabrog lovca ili gladijatora i gde su im prikazani delovi sveta koje nikad neće videti.

„To se dešava i kad ljudi gledaju Gladijatora II. Oni rade isto ono za šta je bio izgrađen Koloseum."

• Šogun: Brutalna japanska istorija koja je inspirisala najnoviju hit seriju
• Dekameron: „Golicave“ srednjovekovne priče koje i danas posramljuju čitaoce
• Nešto je u vodi? Zašto volimo filmove o ajkulama

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 12.17.2024)