Најважнији догађаји у свету у 2024. години

ЕСКАЛАЦИЈА РУСКО-УКРАЈИНСКОГ СУКОБА - Рат Русије и Украјине, којој помажу чланице НАТО, ескалирао је уочи промене власти у Вашингтону, што је подстакло страховања да би могао да прерасте у нуклеарни сукоб. После победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД, Русија је распоредила на фронту 10.000 севернокорејских војника. То је био повод да одлазећи амерички председник Џозеф Бајден, а затим и влада у Лондону, дозволе Кијеву да користи њихове ракете дугог домета за нападе на руску територију. Украјинско коришћење америчког и британског оружја разјарило је Кремљ, који је одмах одговорио ревизијом нуклеарне доктрине - снижавањем прага за употребу нуклеарног оружја, а затим и испаљивањем новог хиперсоничног пројектила "орешник" на Украјину. До ескалације је дошло у време када Русија напредује на фронту, али не успева да потисне украјинске снаге из своје пограничне области Курск, у коју су упале у августу. НАТО, који се 2024. додатно проширио уласком Шведске као 32. чланице, оптужује Москву за ескалацију сукоба и обећава да ће наставити да помаже Украјини. Међутим, Трамп је обећао да ће ограничити америчку подршку Украјини и испреговарати окончање рата.

ПОВРАТАК ТРАМПА У БЕЛУ КУЋУ - Републиканац Доналд Трамп успео је други пут да победи на председничким изборима у САД, упркос упозорењима многих да би такав исход могао да има озбиљне последице по америчку демократију. Иако су избори 5. новембра сматрани неизвесним, Трамп је убедљиво поразио кандидаткињу демократа, потпредседницу САД Камалу Харис, освојивши свих седам савезних држава у којима победник није био унапред познат. Победи Трампа допринела је и владајућа Демократска странка, која се није снашла у процесу избора кандидата. Шефа државе Џозефа Бајдена, чије су здравље и капацитете многи доводили у питање, демократе су прекасно замениле Камалом Харис. Трамп, први бивши председник осуђен за кривично дело, у кампањи је редовно користио поларизујућу реторику и преживео је два атентата. Трампов повратак у Белу кућу 20. јануара многи чекају са зебњом, због освете противницима коју је најавио, али и због очекиваног тврђег става према абортусу, ЛГБТ популацији и приступу здравственој заштити. Трамп је обећао да ће брзо зауставити ратове у Украјини и на Блиском истоку, али не прецизирајући како, најавио је протеривање миграната и смањење федералне владе, и запретио увођењем високих царина Европској унији и Кини. После победе на изборима, Трамп је одабиром најближих сарадника шокирао јавност, али и поједине саборце. Републиканци су на изборима преузели контролу и над оба дома Конгреса, али ће им тесна већина отежати доношење закона. 

ИНТЕНЗИВИРАЊЕ СУКОБА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ - Ратови које Израел води против палестинског Хамаса у Појасу Газе и против проиранског Хезболаха у Либану интензивирани су током 2024, а у неколико наврата у сукоб се накратко укључио и Иран. У готово 15-месечној офанзиви у Појасу Газе, због које се Израел суочава са оптужбама за геноцид, број погинулих Палестинаца премашио је 45.000, расељена је већина становника и разорени су велики делови те територије. Међународни кривични суд је у новембру издао налог за хапшење премијера Израела Бењамина Нетањахуа и његовог бившег министра одбране Јоава Галанта, које сумњичи за злочине против човечности. Суд је издао и налог за хапшење шефа војног крила исламистичког Хамаса Мохамеда Деифа, за кога није извесно да ли је жив. Израел је ове године убио два вишегодишња лидера Хамаса - у јулу у Техерану Исмаила Ханијеа, а у октобру у Гази Јахју Синвара. Прекогранични сукоби Израела са либанским Хезболахом, савезником Хамаса, прерасли су јесенас у отворени рат. Израел је крајем септембра убио лидера Хезболаха Хасана Насралаха у ваздушном нападу на предграђа Бејрута, а 1. октобра је започео шесту инвазију на Либан од 1978. Иран је потом ракетирао Израел, који је узвратио неколико недеља касније. У Либану је примирје успостављено крајем новембра, када се мислило да је Блиски исток на ивици још већег рата, док прекид ватре у Гази остаје приоритет.

КРАЈ АСАДОВОГ РЕЖИМА У СИРИЈИ - После више од пет деценија владавине Сиријом, династија Асад је почетком децембра неочекивано свргнута муњевитом 11-дневном офанзивом побуњеника, подржаних од Турске. Предвођени радикалном исламистичком групом Хајат Тахрир ал-Шам, побуњеници су заузели главни град Дамаск, а сиријски председник Башар ел Асад побегао је са породицом у Русију која му је понудила азил. Асад је владао Сиријом од 2000, када је од оца Хафиза ел Асада наследио репресивну политичку структуру. Земља је од 2011. у грађанском рату са више од пола милиона мртвих, започетом Асадовим насилним гушењем продемократских демонстрација. Пад Асада је био готово незамислив десетак дана раније, будући да је у последње четири године контролисао већину земље и највеће градове. Такав исход је последица повлачења његових главних савезника, Русије и Ирана. Различите фракције побуњеника у рату су подржавали Турска, Саудијска Арабија, Катар и САД. На челу Сирије сада је Ахмад ал-Шарех, лидер групе Хајат Тахрир ал Шам, бившег огранка Ал Каиде који има снажну подршку Турске. Пад Асада, који се сматра великом победом турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, могао би да преобликује баланс моћи у региону, а не може се искључити ни избијање новог насиља. На пад Асада Израел је реаговао заузимањем демилитаризоване тампон зоне на Голанској висоравни и војном операцијом са циљем уништења стратешких способности сиријске војске.

ЈАЧАЊЕ ДЕСНИЦЕ У ЕУ, АЛИ НЕДОВОЉНО ЗА ПРОМЕНУ - Грађани ЕУ су почетком јуна изабрали нови петогодишњи сазив Европског парламента, који у односу на претходни има знатно више десничарских посланика, али недовољно за промену власти. Европска народна партија десног центра остала је најјача политичка група, а на другом месту је група левог центра Прогресивна алијанса социјалиста и демократа. На десном политичком спектру, уместо групе Идентитет и демократија, Парламент у новом сазиву има две нове - Патриоте за Европу, трећу по броју посланика, и још радикалнију, најмању групу Европа суверених нација. Оне у збиру имају двоструко више посланика него што је имала група Идентитет и демократија. Више посланика је добила и десничарска група Европски конзервативци и реформисти, али и савез Левица. Веће губитке претрпеле су либерална група Обновимо Европу и Зелени/Европски слободни савез. Јачање десничарских партија, иако не у мери у којој се очекивало, било је значајно у три водеће економије ЕУ - Немачкој, Француској и Италији. После вишемесечних преговора, тензија и компромиса, и уз рекордно ниску подршку, европарламентарци су одобрили нове европске комесаре који су ступили на дужност 1. децембра. Урсула фон дер Лајен и Роберта Мецола остале су председнице Европске комисије и Европског парламента, док је Шарла Мишела на челу Европског савета заменио Португалац Антонио Кошта. Нова шефица европске дипломатије је Естонка Каја Калас, а за процес проширења задужена је Словенка Марта Кос. 

ПОЛИТИЧКА КРИЗА У ДВЕ ВОДЕЋЕ ЧЛАНИЦЕ ЕУ - У размаку од свега месец дана пале су владе две највеће и привредно најјаче чланице Европске уније - Немачке и Француске. У Немачкој је влада пала након што је канцелар Олаф Шолц, после несугласица око буџета, сменио министра финансија Кристијана Линднера, лидера либералне Странке слободних демократа. Либерали су били најмања партија у трочланој владајућој коалицији, коју су чиниле и Шолцове социјалдемократе и зелени. Мањинској влади је изгласано неповерење, а ванредни парламентарни избори биће одржани 23. фебруара, у договору са опозицијом. Готово је извесно да ће највише гласова на изборима освојити опозициона конзервативна коалиција Хришћанско-демократске уније и Хришћанско-социјалне уније, која би требало да буде окосница нове владе. У Француској су неколико недеља касније, такође због спора око финансијских резова, крајња десница и коалиција левих партија у парламенту изгласале неповерење влади Мишела Барнијеа. За разлику од Немачке, Француска има председнички систем и шеф државе Емануел Макрон је већ рекао да ће остати на функцији до краја мандата 2027. године. Макрон је 13. децембра, у складу са Уставом, за новог премијера именовао Франсоа Бајруа, лидера мале партије Демократски покрет (МоДем) која је од 2017. савезник Макроновог владајућег центристичког савеза Препород. 

БРИТАНСКИ ЛАБУРИСТИ НА ВЛАСТИ ПОСЛЕ 14 ГОДИНА - На јулским парламентарним изборима у Великој Британији убедљиво је победила Лабуристичка партија, која се вратила на власт после 14 година политичких лутања и унутарстраначких превирања. Лидер лабуриста Кир Стармер постао је премијер пошто су бирачи казнили Конзервативну странку Ришија Сунака за неиспуњавање обећања. Откако су 2010. преузели власт од лабуриста после њихове 13-годишње владавине, конзервативци су побеђивали на свим изборима, предвођени Дејвидом Камероном, Терезом Меј и Борисом Џонсоном. Међутим, последње године, током којих су на челу владе били Џонсон, Лиз Трас и Сунак, биле су обележене успоравањем економије, опадањем квалитета јавних услуга и низом скандала. Торијевци су услед тога постали лака мета за критичаре и са левице и са деснице. Лабуристи, који су на претходним изборима 2019. добили 202 посланика, сада су освојили 411 од 650 места у доњем дому парламента, заснивајући кампању на само једној речи - "Промена". Лабуристи су обећали подстицање инвестиција, побољшање инфраструктуре, опорезивање приватних школа ради плаћања хиљада нових наставника у државним школама и друге мере. Стармер, 62-годишњи бивши главни тужилац за Енглеску и Велс, важи за прагматичног центристу који је напорно радио да странку скрене са пута социјалистичке политике његовог претходника Џеремија Корбина. Иако га критичари описују као неузбудљивог и неамбициозног, популарност лабуриста је знатно порасла откако је у априлу 2020. преузео партију. 

ГРУЗИЈА И МОЛДАВИЈА ИЗМЕЂУ ЕУ И РУСИЈЕ - Избори који су 2024. одржани у Грузији и Молдавији потврдили су да је у две бивше совјетске републике и даље јак руски утицај и да су дубоко подељене по питању спољнополитичке оријентације и будућности. Мајско усвајање закона о "страном утицају", који се сматра ударом на демократске слободе, и због којег је ЕУ обуставила финансијску подршку Грузији, подстакло је масовне протесте. После октобарских парламентарних избора, Грузија је утонула у још дубљу кризу, са масовним протестима проевропске опозиције која не признаје победу владајуће проруске странке Грузијски сан. На став Европског парламента да избори нису били ни слободни ни поштени, власт је одговорила суспендовањем приступних преговора са ЕУ и полицијском бруталношћу над демонстрантима, који траже нове изборе и повратак земље на европски пут. За разлику од Грузије, на изборима у Молдавији проевропска председница Маја Санду обезбедила је други мандат, иако су тврдње о руском мешању пратиле гласање и у тој земљи, као и у Грузији и Румунији. Иако је такође оштро подељена на проевропски и проруски табор, Молдавија је за сада успела да избегне судбину Грузије и да настави пут ка ЕУ. Колико је та линија танка показује и октобарски референдум, на којем се 50,35 одсто грађана изјаснило да тежња ка чланству у ЕУ буде наведена у Уставу Молдавије као државни циљ, док је 49,65 одсто било против.

СМРТ НАВАЉНОГ У РУСКОМ ЗАТВОРУ И НОВИ ПУТИНОВ МАНДАТ - Најистакнутији руски опозиционар Алексеј Наваљни, познат по антикорупцијским истрагама, оштрим критикама Кремља и организовању масовних протеста, 16. фебруара је изненада умро у сибирској казненој колонији, што је одмах подстакло сумње да је убијен. Наваљни је умро у 48. години у најстрожем затвору у Русији, где је издржавао казну од 19 година на основу више пресуда, за које је тврдио да су политички мотивисане. Многи западни лидери директно су оптужили руског председника Владимира Путина за смрт Наваљног, што је Кремљ негирао. Наваљни је у јануару 2021. ухапшен по повратку у Москву из Немачке, где се месецима опорављао од тровања за које је оптужио Кремљ. Према званичним подацима, Наваљни је умро природном смрћу, али је руски портал Инсајдер у септембру објавио да документи показују да је отрован. Власти су после смрти Наваљног покушале да сузбију изливе симпатија према њему и наставиле су прогон неистомишљеника, уочи председничких избора у марту. Те изборе, на којима је Путин званично освојио 87,1 одсто гласова, западне земље су описале као неслободне и непоштене, указујући на репресију и на забрану учешћа истинским опозиционарима. Нико од преостала три кандидата није се противио ни инвазији на Украјину ни репресији у земљи којом је опозиција фактички искорењена. Путин, који Русијом влада од 2000. године, изборима је обезбедио нови шестогодишњи мандат.

АТЕНТАТ НА РОБЕРТА ФИЦА - Словачки премијер Роберт Фицо преживео је атентат 15. маја, иако је погођен са четири метка из пиштоља и то из непосредне близине. Фицо је тешко рањен у абдомен, када је, после седнице владе у градићу Хандлова, пришао групи симпатизера да их поздрави. Фицо, лидер леве проруске популистичке партије Смер, вратио се на чело владе у октобру 2023, после кампање базиране на евроскептичној платформи, током које се залагао за обуставу војне помоћи Украјини и за пријатељске односе са Русијом. На њега је пуцао 71-годишњи Јурај Цинтула, "вук самотњак" и слабо познати песник који је одмах ухапшен. Некадашњи пацифиста али и симпатизер екстремистичке паравојне проруске организације Словачки бранитељи и присталица Ноћних вукова, групе руских бајкера националиста, рекао је да је на Фица пуцао првенствено због противљења слању војне помоћи Украјини. Фицо, који је неколико дана био у критичном стању, за напад је окривио опозицију и медије, наводећи да је "њихов говор мржње једном морао да заврши атентатом", са чим се слаже мање од трећине Словака. Око 32,8 одсто Словака наводи да је крив сам премијер, због гневне ауторитарне реторике и политике пуне мржње, док 13 одсто верује да атентата није ни било, већ да је све инсценирано како би Фицо могао лакше да се обрачуна са опозицијом и да убрза промене у Словачкој по узору на мађарског премијера Виктора Орбана.