Рударење мора бити еколошки оправдано и друштвено прихватљиво

Промена технологије у производњи енергије једини је начин да се смањи емисија угљен диоксида и зауставе климатске промене. Критичне сировине кључне су за прелазак на ,,зелену” енергију. Тражња за критичним сировинама неопходним за смањење емисије угљен диоксида, до 2030. године биће увећана три, а до 2040. године чак четири пута - процењују стручњаци.

Чак 70 до 80 одсто критичних сировина кључних за прелазак на зелену енергију налази се на територији свега две-три државе. Иако листа критичних сировина још увек није дефинитивно утврђена, оно што је извесно јесте да ће према садашњим стопама раста у блиској будућности бити потребно отварање више од 300 нових рудника. Трка је кренула, јер ко то уради раније, има веће шансе да на време заузме тржишну позицију. Јасно је и да промена технологије кошта, а рачунице показују да ће само у нашем региону у наредних неколико година за те намене да се инвестира више од 40 милијарди евра.

Будући да је ово једини начин да се загревање планете и промена климе зауставе научним заједницама предстоји много посла, док су државе пред тешким одлукама.

Према речима Криса Балентајна, руководиоца Одсека за геохемију Универзитета Оксфорд, без технологија са ниским емисијама угљеника не могу се зауставити климатске промене.

- Наше друштво је зависно од потреба за енергијом чија је  производња тренутно високоугљенична. Прелазак на технологије са ниским емисијама угљеника захтева не само литијум, већ и читав спектар критичних метала. Литијум је један од њих. Он има кључну улогу у складиштењу ,,зелене” енергије која се добија из обновљивих извора. Биће пресудан и за наш прелазак на транспорт са ниским емисијама и уопштено за друштво које користи енергију без емитовања угљоводоника у атмосферу. Нулту емисију угљеника до 2050. године нећемо постићи без низа критичних минерала, а литијум привлачи велику пажњу јер га у свакодневном животу препознајемо преко употребе у телефонима – рекао је Балентајн у разговору за Демостат.Природни водоник на агенди истраживачаДодаје да су у експлоатацији литијума, али и свакој другој, кључна два нераскидиво повезана аспекта - да  има друштвену оправданост и да је еколошки прихватљив. Зато наглашава улогу законодавног оквира који те захтеве претаче у рударску праксу. Они су потребни како би се дефинисала еколошка одговорност у било ком виду експлоатације. Наглашава да је за достизање нулте емисије угљеника јако важан ,,зелени” водоник као извор енергије, а могућности његов производње и употребе тренутно истражује око 40 светских компанија.

У процесу експлоатације литијума кључна су два нераскидиво повезана аспекта - да има друштвену оправданост и да је еколошки прихватљив. 

- Сада је зелена производња водоника скупа и захтева критичне минерале за изградњу потребне инфраструктуре. Међутим, изражено расте интересовање за природни водоник – онај који се природно формира у земљи и акумулира слично нафти и гасу. Стога, потребно је обезбедити ланац снабдевања и одговарајући обим производње како би се смањили трошкови и индустрија учинила прихватљивом. Такође истражујемо друге изворе водоника са ниским емисијама угљеника. Потенцијал је огроман, али још увек трагамо за алтернативним изворима водоника којим би се смањило ослањање на минералне ресурсе потребне за “зелени” водоник.

Нема једног универзалног извора који може задовољити све потребе, потребни су сви доступни извори – наводи Балантајн.

Професор са Оксфорда објашњава да је водоник, попут природног гаса и нафте, хемијски спој који сагоревањем уз енергију производи и воду, која није загађивач. Али, тај процес још није ушао у масовну производњу. У тој индустрији, вредној око 136 милијарди долара, водоник се добија из угљоводоника, што загађује средину јер се ослобађа угљен-диоксид у атмосферу.

- Тај водоник се, на пример, користи за производњу амонијака. Амонијак се користи за ђубрива, а ђубриво произведено на основу водоника храни око 50 одсто светске популације. Кључан је за пољопривреду. Не можемо само да престанемо да користимо ,,прљави” водоник, већ је потребно да нађемо чисте начине за његову производњу. Постоји широк спектар индустрија које су спремне да у производњи пређу на ,,чисти” процес. Тренутно, ,,прљави” водоник, само због начина производње, емитује 2,2 одсто глобалне емисије угљен-диоксида. Ако бисмо прешли на ,,чисти”, одмах бисмо елиминисали тај проценат – истиче Балентајн.Ризик и перцепција ризикаПроизводња без емитовања угљен-диоксида, уз помоћ водоника већ осваја индустрију ,,зеленог” челика, што би уколико прелаз буде свеобухватан смањило додатних осам одсто глобалне емисије угљен-диоксида. Те две употребе водоника, за добијање ,,зеленог” амонијака и ,,зеленог” челика, биће од кључног значаја за Зелену агенду јер ће за више од 10 одсто смањити емисију угљен диоксида.

- Има и других критичних материјала, корисних за Зелену агенду, али су потенцијално еколошки ризични или постоји перцепција да то јесу. Морамо бити потпуно јасни о различитим ризицима које неки од ових нових материјала носе. Литијумске батерије могу горети. Водоник има експлозивни ризик. Ипак, то није толико различито од супстанци које већ користимо у друштву. Нису опаснији, само су опасни на другачији начин. И опет се долази до тога да владе уз едукацију морају да обезбеде законодавни оквир за правилну употребу. Начин на који се прати и контролише мора бити у складу са законодавством и нивоима прихваћености у земљи. И мора бити праћено образовним програмом како би се људи не уверили, јер то није посао влада, већ информисали о разликама ових нових хемикалија. У томе велику улогу имају и компаније, али и образовање. Део се већ учи у оквиру хемије, физике или географије. Али предност би била скретање пажње на животну средину, одговорност према њој и одрживим ресурсима – закључује Балентајн.

Међутим, то није тако лак задатак. Више од 70 одсто грађана уверено је да због климатских промена треба да се замени технологија производње енергије, али се рударство као прва степеница у том процесу најниже котира на листи поверења друштва. Репутација рударења у сукобу је са јачањем свести о еколошкој одговорности па се неретко јављају тензије према новим пројектима. Али, посебно у последње време, све је више и добрих примера.

У последње време све је више примера добре праксе одговорног рударења

 

Џослин Фрејзер, научница са Института за минерале и рударство Универзитета Британске Колумбије каже за Демостат да стандарди, законодавство и јавне политике у земљама широм света захтевају све боље еколошке перформансе, а нада се да ће се сличан ниво усклађености видети и на социјалним питањима у рударском сектору.,,Резоновање” са заједницом- Све је више мера које се баве одговорношћу за еколошка питања. Канадска рударска асоцијација, на пример, развила је програм под називом „Ка одрживом рударству“ (Товардс Сустаинабле Мининг). За рударске компаније које су чланице те асоцијације, обавезно је извештавање о ЕСГ стандардима (еколошким, друштвеним и управљачким стандардима), а та иницијатива је сада прихваћена у око десетак земаља широм света. Сарадња са Међународним саветом за рударство и метале, Светским саветом за злато и Цоппермарк-ом, треба да развије извештавање о ЕСГ стандарду. Тренутно је у току јавна расправа о нацрту тог стандарда у коју могу да се укључе и заинтересовани грађани из Србије јер је консултација отворена. Јавни допринос ће бити кључан како би се осигурало да коначни резултат буде снажан, транспарентан, да промовише и гарантује одговорније рударство – каже Фрејзер и истиче да компаније у Канади углавном имају обавезу да се придржавају тог стандарда, али прихватиле су га и рударске асоцијације других земаља.

Наиме, канадске рударске компаније имају законску обавезу да овако постављене високе стандарде примењују не само на тлу Канаде, већ било где у свету где послују. Ово уједно оповргава ону теза која се може чути у Србији како постоје земље и подручја која ће бити жртвована у сврху зелене транзиције. Поред тога, највеће светске рударске компаније налазе се на берзама и као такве себи не смеју више да приуште и дозволе еколошке скандале, попут неких до којих је дошло у прошлом веку. У 21. веку, веку модерних технологија и високих стандарда које западне компаније себи постављају и којих морају да се придржавају без обзира на то на тлу чије земље пословале, за нама је остало све оно што је била неславна тековина прошлог столећа.

Поред тога, на локалном нивоу, како истиче професорка Фрејзер, компаније треба да ,,резонују” са заједницом, што значи да не истичу само шта су спремне да ураде, већ да ли то има смисла за становништво.

- Постоји простор за другачија размишљања. Рударске компаније често долазе у заједнице са списком ствари за које сматрају да би биле корисне. Кажу: ,,понудићемо вам послове, ангажоваћемо локалне компаније, инвестираћемо у филантропију или корпоративну друштвену одговорност”. Понекад је то тачно оно што заједница тражи, али некад није ни близу онога што је локалној заједници потребно. На пример, постоје два интересантна пројекта са врло различитим исходима у Перуу – Тиа Мариа и Церро Верде. Обе компаније су 2011. поднеле изјаве о процени утицаја на животну средину – једна за проширење већ велике рударске операције, а друга за нови пројекат компаније која већ има много објеката у региону. Тиа Мариа још увек нема дозволу за завршну изградњу и пројекат је изазвао огромне контроверзе. Око десетак људи је изгубило живот због сукоба. Компанија је приступила заједници нудећи посао и филантропске инвестиције, али заједница је рекла: „То није оно што нас занима.“ То је регион са великим недостатком воде. Церро Верде је, с друге стране, започео консултације са заједницом и чуо: „Имамо велики проблем са третманом отпадних вода“. Тада је 90 одсто градског отпада одлазило директно у главни водени извор региона.

Компанија је знала да третман комуналне воде за рударске потребе постоји у свету, па је сарађивала са локалним општинама, цивилним друштвом и инжењерима. Формирали су јавно-приватно партнерство где је компанија изградила, поседовала и управљала постројењем за третман отпадних вода. Компанија би добила део третиране отпадне воде за коришћење у проширеним рударским операцијама, док би остатак био враћен у реку како би се помогло њеној рехабилитацији. Временом, власништво над постројењем за третман воде прећи ће или еволуирати ка општинским водоводним властима. Али за сада, рудник добија воду бесплатно јер управља постројењем. Заједница добија бенефите од третмана комуналне отпадне воде, обнову реке, боље пољопривредне резултате низводно и смањен број случајева болести изазваних загађеном водом из реке. То видим као ситуацију „вин-вин“ - каже Фрејзер.Кад је информација веродостојнаТакве иницијативе, професорка каже, настају само ако се разговара са заједницом о њиховим приоритетима. Шта они желе за свој дугорочни одрживи развој? Тај разговор ће се вероватно вртети око питања попут воде, енергије, приступа квалитетним пословима и економском развоју. Ако се погледају Циљеви одрживог развоја Уједињених нација, могу се наћи врло занимљиве тачке пресека између потреба рударских компанија и заједница. Само треба да се прича, да се пронађу заједнички циљеви.

Рударске компаније покрећу преко потребне иницијативе у локалној заједници ако се редовно разговара са заједницом о њиховим приоритетима и шта је заједници неопходно за одрживи развој.

- Постоји још један занимљив пример у провинцији Лимпопо у Јужној Африци. Сукоби око воде у региону где она недостаје довели су до масовних протеста против индустрије платине. Потом је шест компанија за производњу платине ушло у сарадњу са општинским водоводним властима и Владом Јужне Африке како би заједнички финансирали мрежу за дистрибуцију воде која ће обезбедити пијаћу воду за 100 заједница у региону Лимпопо, као и воду за рударске компаније. Током  изградње, биће значајних економских активности и отворено је много радних места – објашњава Фрејзер.

Потврђује да су дезинформације које се шире из интереса, страха или незнања велики проблем.

- То је заиста изазовно, зар не? Живим у Канади, и код нас се чује доста вести из Сједињених Америчких Држава. Први пут када је Доналд Трамп био на власти, увео је концепт „алтернативних чињеница“. Мислим да је то заиста ухватило корен у јавном дискурсу. Зато се често питам, чија је истина права истина?

Јавности је тешко да то разлучи и све се враћа на питање поверења. Постоје грешке које настају у превођењу информација, али и конкурентске групе које пласирају дезинформације. То изазива страх, а већ нервозна јавност лако може бити додатно узнемирена дебатама о ризицима. Шта можемо урадити? Морамо наставити да разговарамо, лицем у лице. То је понекад веома тешко. Потребна је храброст за вођење тих тешких разговора – наглашава Фрејзер.

- Живимо у свету у којем су чињенице предмет дебата. Нажалост, суочени смо са љутитом јавношћу и то није везано за неку појединачну компанију или пројекат. Свеприсутно је. Интернет је предиван алат који повезује удаљене заједнице, а омогућава и брзи проток информација. Али, дезинформације често путују још брже – закључује Џослин Фрејзер.

Мирјана Стевановић Демостат