“Постоје неки други светови, за нас би били рајски вртови…”
Решетка 05.01.2025
Прошле године у ово време одрадио сам два мени најтежа интервјуа у животу. До данас ни један ни други нису емитовани било где, нити ће, јер је један од саговорника ипак изразио жељу да не жели да то баш сви гледају. Иако знам да су баш сви који су имали прилике да погледају сирову верзију оба разговора плакали, можда је тај мој саговорник у праву. Не заслужују баш сви да се пред њима оголимо.
А оголили су се. Причали су о томе зашто су отишли из ове земље. И један и други породични људи. Са малом децом. И један и други моји најбољи пријатељи. Последњих пар година виђамо се углавном у време празника. И колико год то, бар на тренутак, оживи нека срећна времена, изнова тупо боли, сваке године. А онда ме пре пар дана пита она (једна од њих) како сам се осећао када су они отишли. Објашњавам пластично: “Као да ми је неко одстранио један део тела, па
