Марко Никезић: Од врсног дипломате до презреног либерала

За готово пола века постојања социјалистичке Југославије свега је неколико политичких и друштвених догађаја, покрета и група успело да на унутрашњем плану озбиљно уздрма комунистичке власти и забрине председника Јосипа Броза Тита.

Каменчић у ципели режима били су и такозвани „српски либерали&qуот;, реформска струја унутар руководства Савеза комуниста Србије (СКС), републичког огранка партије, на челу са некадашњим врсним дипломатом Марком Никезићем.

„Једна прворазредна личност Југославије из доба социјализма.

„И камо среће да није смењен, јер је комотно могао да наследи председника Тита и као представник највеће нације, и истовремено најобразованији и најмодернији политичар&qуот;, говори Данило Милић, каријерни дипломата у пензији и бивши амбасадор, за ББЦ на српском.

Под оптужбом за либерализам што је, између осталог, подразумевало „девалвирање улоге партије&qуот;, „потискивање класне суштине самоуправљачке демократије&qуот; и „апсолутизовање тржишта&qуот;, Никезић, председник Централног комитета СКС, као и секретарка Латинка Перовић, подноси оставку октобра 1972.

„Лоша предвиђања о дешавањима у Југославији и Србији на неки начин су се остварила, пре свега код Никезића, који је у више наврата говорио да је најгоре што може да се деси за српско друштво спој национализма и државног социјализма&qуот;, говори историчар Петар Жарковић за ББЦ на српском.

Две године касније, Никезић је искључен из Партије, чиме је окончана његова богата политичка и дипломатска каријера.

• Како је Титов говор зауставио јунска гибања 1968. у Југославији
• Хрватско пролеће: Буђење нације које је уздрмало Југославију
• Коча Поповић: Виспрен дух надреалисте у униформи

Никезић је од 1953. до 1962. био амбасадор Југославије у Египту, Чехословачкој и Сједињеним Америчким Државама, потом заменик министра спољних послова, а од 1965, положај шефа дипломатије преузео је од Коче Поповића.

Савременици и колеге су га описивали као образованог и сталоженог, префињених манира, човека који је појавом стицао поверење и умео да саслуша.

По повлачењу из политике живео је ван домашаја медија и јавности, препустивши се вајарству.

Преминуо је 6. јануара 1991. у Београду.

Рани радови

Никезић је рођен је 13. јуна 1921. у Београду.

Мајка му је била Францускиња – Сузана Депре, а отац Петар Никезић, Црногорац и „светски путник&qуот; из Бара, који га је заинтересовао за политику.

Уочи Другог светског рата, уписује архитектуру на Техничком факултету у Београду.

Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1940.

„Осим породичног утицаја, читава та млада генерација била је окренута ка левим стремљењима, још током средње школе и факултета.

„Био је то израз побуне против тадашњег монархистичког уређења, диктатуре, заостајања и капитализма на периферији&qуот;, објашњава историчар Жарковић.

Током рата је био на разним руководећим позицијама у Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), организујући и окупљајући борце.

За њим је расписана потерница па до краја рата у Земуну илегално делује под псеудонимом Цвикераш.

У ослобођеном Београду обавља различите важне градске и партијске функције, попут секретара Градског комитета КПЈ.

И тако до 1952. када без дипломатског искуства, долази у Државни секретаријат иностраних послова (ДСИП) – еквивалент Министарству спољних послова, где је његов отац радио.

Продужени мандат у Каиру

Први посао је добио марта 1953. у главном граду Египта Каиру, као нови југославенски дипломатски представник у изузетно турбулентно време.

Прошло је непуних годину дана од војног пуча групе Слободних официра која је свргнула египатског краља Фарука.

А неколико месеци касније, по његовом доласку, биће проглашена република.

„За Никезећа је био изазов да схвати и разуме шта се дешава у Каиру, ко су ти египатски официри, каква су њихова политичка и идеолошка стајалишта, да извештава Београд и успостави прве контакте, што је и учинио&qуот;, објашњава Жарковић.

Кључну политичку фигуру и каснијег председника Гамала Абдела Насера видео је као „врло важан ауторитет&qуот;, а његов „антикомунистички&qуот; режим „отвореним за сарадњу са антиколонијалним покретима и државама које су Египту признавале унутрашњи развој и спољнополитичко деловање&qуот;.

Убрзо се успостављају блиски односи између две земље, Тито и Насер се двапут срећу и Југославија добија важног партнера у новој спољнополитичкој стратегији.

Двојица лидера, уз индијског премијера Џавархарлала Нехруа, јула 1956. потписују декларацију на Брионима, фактички договарајући оснивање Покрета несврстаних, политичке организације земаља које у хладноратовској подели Истока и Запада нису заузимале страну.

Никезићев рад на зближавању двеју држава препознале су и египатске власти, тражећи да му се продужи мандат када су сазнали да је добио премештај у Праг.

Добио је и „висока државна одликовања&qуот;, док је југословенско дипломатско представништво уздигнуто у ранг амбасаде.

• Како је забрањена Комунистичка партија Сједињених Америчких Држава
• Како је инвазија окончала Прашко пролеће 1968. године
• Резолуција која је променила све - како је дошло до раскола Тита и Стаљина

Обострана неповерљивост у Прагу

На место југословенског амбасадора у Чехословачкој, социјалистичкој држави Источног блока под патронатом Совјетског савеза (СССР), долази септембра 1956. у „прилично револуционарно време&qуот;.

Доласком Никите Хрушчова на чело СССР-а започет је процес дестаљинизације, што доводи до „бројних унутрашњих трвења и појаве бројних фракција унутар партија&qуот;, објашњава Жарковић, аутор књиге Марко Никезић – дипломата у средиштву Хладног рата.

„Пре свега оних које су биле наклоњеније променама и реформама, што је изазвало велику забринутост Москве јер је видела зачетак политичке нестабилности.&qуот;

Иако је Југославије успела да нормализује односе са земљама Источног блока после Стаљинове смрти, остало је „велико неповерење, јер је желела да очува свој независни пут&qуот;.

Са неповерењем се гледало и на Никезићев дипломатски рад, који „извештава и скицира читаво чехословачко руководство као прилично конзервативно&qуот;, посебно њиховог новог лидера Антоњина Новотног.

Јесен 1956. обележила је Мађарска револуција, народни устанак против комунистичких власти, убрзо угушена упадом совјетских тенкова у земљу.

Југословенско руководство је осудило прву совјетску војну интервенцију из октобра, а новембарску видела као „нужно зло&qуот; према „реакционарним снагама&qуот;, док су „чехословачки комунисти подржали све што је СССР чинио у Мађарској&qуот;.

„Праг био тренутак када је могао да види из прве руке реални социјализам, колико су чехословачки комунисти били слободни у осмишљавању сопствено концепта развитка.&qуот;

Никезић је могао „да се још више критички односи према совјетском моделу комунизма који се најбоље приказивао у главном граду Чехословачке&qуот;, оцењује Жарковић.

Између Ајзенхауера и Кенедија у Вашингтону

У октобру 1958, Никезић постаје амбасадор у Сједињеним Државама, када су југословенско-амерички односи били стабилни.

„Вашингтон је био знак да се пење на лествици дипломатске структуре унутар министарства, указано му је велико поверење које су имали само најодабранији чланови дипломатског кора&qуот;, објашњава Жарковић.

Никезић је захватио део другог мандата републиканца Двајта Ајзенхауера, који је само четири године раније потписао Закон којим је забрањен рад Комунистичке партије САД и њених активности, и демократе Џона Кенедија.

Обе администрације су подржавале очување добрих билатералних односа.

„И то су морали да бране пред различитим комитетима у сенату и представничком дому током кампање - како то Вашингтон подржава једну комунистичку државу и комунистички диктаторски режим&qуот;, указује Жарковић.

Највећи изазов за Никезића уследио после Титовог говора на првој конференцији Покрета несврстаних у Београду септембра 1961. у коме је „оштро критиковао западну политику, а није осудио совјетске нуклеарне тестове&qуот; спроведене пар дана раније.

„Он извештава о антијугословенској атмосфери у обе партије и главним институцијама, које су довеле до малог сужавања односа, пре свега око економске помоћи из 1962.

„Али то није битно угрозило ни једну, ни другу позицију, пре свега југословенску&qуот;, оцењује Жарковић.

Живот изван амбасадорске резиденције

Миран, строг и „сличан ономе што је био у јавности&qуот; - тако Зоран Никезић описује оца.

„Није имао два лица&qуот;, говори професор Архитектонског факултета у пензији за ББЦ на српском.

Иако је имао свега пет година када је дипломатска авантура његовог оца почела, сећа се сваког града у коме су живели.

„Био је радознао, волео је историју, уметност и да фотографише, завлачио се у разне делове Каира и ја са њим, по катакомбама, пирамидама, музејима&qуот;, каже Никезић.

Потпуно другачија слика га је дочекала у Прагу – „затворена средина и празне улице&qуот;, а онда и у Америци, где су доста путовали широм земље, па и до Мексика.

„Једном је отац стао неком аутостоперу од 80 и више године, у ствари, каубоју који нам је причао о Дивљем западу из његове младости&qуот;, присећа се кроз осмех.

По повратку у Београд „постао је некако другачији&qуот;, почевши више да се „бави бирократијом&qуот;.

О послу се није говорило код куће, као ни о ратним данима.

„Био је сталожен и аналитичан, склон да о свему мисли, ништа није на пречац одлучивао, нити је био човек који би било шта прихватао здраво за готово.&qуот;

Утицај који је отац оставио на сина првенствено се огледао у „ставу и начину на који се приступа стварима&qуот;.

„Постао сам аналитичан, тежак на речима и обазрив на одређени начин.

„Радио сам у струци, али сам више био човек Унивезитета, значајнија ми је била функција професора него архитекте&qуот;, указује Зоран Никезић, који је, као и отац, по одласку у пензију почео да ваја.

Заменик, па шеф дипломатије

По повратку у Београд 1962. Никезић постаје заменик Коче Поповића, тадашњег шефа југословенске дипломатије.

Његове дужности су биле оперативне, требало је да води састанке колегијума, прима стране делегације, учествује у међународним активностима и раду самог министарства, објашњава Жарковић.

„Имао је подршку колектива јер је имао све оне одлике које сваки дипломата треба да има - знао је језике, енглески, француски, руски, био је одмерен и увек је слушао саговорника.

„То је остављало велики утисак на бројне дипломатске представнике и новинаре&qуот;, каже историчар.

Долазак на место заменика Поповића „унело је свежину и ведрину&qуот;, сматра Данило Милић.

„Док је Коча знао да брзо пресече око одлуке коју је требало донети, Никезић је много смиреније и хладније одлучивао, мада се нису разликовали политички.&qуот;

Никада га није чуо да је „повисио тон у разговору са сарадницима&qуот; са којима је, као и Поповић, био на ви.

„Никада није настојао да наметне властити став, а уколико би било других мишљења, онда би улазио у дискусију и то је било за наш систем где су људи, зависно од функције, наметали одлуке, веома различито&qуот;, прича Милић.

• Александар Ранковић, од другог човека Југославије до државног непријатеља број један
• „Човек који се бунио кад се нико није бунио&qуот;: Милован Ђилас - прича о првом, а заборављеном дисиденту
• Одлазак Латинке Перовић: Историчарка коју су више чули у региону, него у Србији

Никезић је 1965. постао шеф дипломатије, што је представљало својеврсни континуитет у раду министарства и указивало на „велику подршку државно-партијског врха&qуот;.

Његове три године на челу министарства партизан и дипломата Владимир Велебит оцениће као „врхунац југословенске дипломатије&qуот;.

На министарску позицију долази у „динамично време&qуот;, у јеку јаке спољнополитичке активности земље и запажене улоге министарства које ће у „једном тренутку био оптужено да води засебну спољнополитичку политику у односу на партијски врх&qуот;, објашњава Жарковић.

Воде се разговори о „почетку нормализације са западном Немачком, успостављању значајнијих контаката са Француском и одржавању стабилних односа са САД&qуот;.

Југославија је на спољнополитичком плану активно учествовала и у Покрету несврстаних, те реаговала на бројне међународне кризе од Вијетнамског и Шестодневног рата, јуна 1967, до сламања Прашког пролећа, покушаја увођења реформи угушеног уласком тенкова Варшавског пакта, војног савеза социјалистичких земаља лета 1968.

„Наша дипломатија је парадоксално била далеко значајнија и утицајнија на светском нивоу, него што је то било објективни значај релативно осиромашене земље са 20 милиона становника&qуот;, сматра Милић.

Током мандата, Никезић се састајао са бројним дипломатама, између осталог и са Вилијем Брантом, министром спољних послова, касније и канцеларом, Западне Немачке, те председником Француске Шарл Де Голом септембра 1967.

Био је то први састанак такве врсте између једног високог југословенског званичник и француског лидера, антикомунистички настројеног који је у ранијим иступима режим у Београду називао „тоталитарним&qуот; не одвајајући га од оних у Источном блоку.

Односе је додатно отежавала и чињеница да је у шкакљивим спољнополитичким питањима по Француску, Југославија махом заузимала супротне позиције, попут подршке алжирским ослободилачким снагама у рату за независност.

У пратњи Никезића био је и Милић, тадашњи аташе за штампу и културу у Паризу, који га је у колима „упозорио да Де Гол не воли изношење детаља разговора пред новинарима после састанка&qуот;.

Уместо протоколарног састанка Никезић и Де Гол су разговарали сат времена.

Никезић је ипак одговарао на новинарска питања, не угрозивши сујету француског председника, каже Милић.

„Рекао ми је, што најбоље осликава колико је водио рачуна о саговорницима: 'Видели сте колико је било новинара, нисам могао у две реченице да завршим разговор, било би некоректно'&qуот;, препричава Милић.

Питао га је и „да ли ће Де Гол замерити&qуот;.

„Нисам сигуран да неће, али ако јесте сазнаћемо кроз два дана. Међутим нико ништа није рекао&qуот;, додаје, уз назнаку да му је био „најомиљенији шеф&qуот;.

Први човек српске партије

Коча Поповић и део руководства министарства спољних послова оптужени су 1963. да воде „засебну концепцију југословенске спољне политике&qуот;.

„То је био резултат притиска и покушај да се аутономија установе спречи и да безбедносно партијски апарат ипак има одлучујућу улогу када је реч о спољној политици&qуот;, објашњава Жарковић.

Тито је говорио и о томе како поједине дипломате, посебно Марко Никезић и амбасадор у Америци Вељко Мићуновић, имају ставове „потпуно супротне нашој (партијској) политици&qуот; и да „не могу бити руководиоци&qуот;.

Међутим, тежих последица није било пошто се „атмосфера у странци убрзо променила&qуот;.

У новембру 1968. Марко Никезић је изабран на нову функцију - председника Централног комитета Савеза комуниста Србије.

Дошао је у изузетно неповољним околностима као представник млађе генерације и „неко ко ће најбоље изразити стремљења Брионског пленума – привредне и друштвене реформе&qуот;.

На Брионском пленуму јула 1966. са државних и партијских функција смењен је један од најважнијих политичара у земљи Александар Лека Ранковић.

Реформско руководство СКС на челу са Марком Никезићем тежило је „модернизацији Србије&qуот;, залажући се, између осталог, за либерализацију, демократизацију друштва и партије, борбу против националистичке искључивости, тржишно оријентисану привреду и другачије преобликовање државе.

Конзервативније струје унутар партије су у Прашком пролећу и студентским демонстрацијама 1968, виделе „негативан пример либерализације&qуот;, док је хрватско пролеће или Масовни покрет (МАСПОК) из 1971, послужило за заустављање даљих токова.

Овај реформски и према неким оценама, сецесионистички покрет, предводио је врх Савеза комуниста Хрватске, партијска лидерка Савка Дабчевић Кучар и Мико Трипало, који ће у децембруа 1971. поднети оставке после састанка са Титом у војвођанском месту Карађорђеву.

Слична судбина ће наредне године задесити и српско руководство.

Тито је већ тада увидео да се оба републичка руководства „опонирају и не приклањају ауторитету централне партије&qуот;, каже Жарковић.

Против српског руководства је покренута кампања која их је „у потпуности друштвено остракизовала&qуот;.

„Иако је Никезић имао огромну подршку партијског апарата у Србији, на крају је превладао концепт развоја ка ауторитарном социјализму а не демократском&qуот;, каже Жарковић.

Пад српског либерала

Марко Никезић је после вишедневних разговора са Титом поднео оставку октобра 1972.

„Коначна, вештачки направљена оптужница је била за либерализам, а замерено им је да су девалвирали улогу партије, напуштање принципа демократског централизма, монополизовање положаја у савезу комуниста и запостављање класне суштине самоуправљачке демократије&qуот;, објашњава Жарковић.

Никезић себе није ни доживљавао као либерала, већ је говорио: „Ми смо револуционарне демократе&qуот;, каже.

Оставку је поднела и секретарка Латинка Перовић, а Коча Поповић ју је дао у знак солидарности.

Тако се у годину дана Тито ослободио прогресивне опозиције коју су представљали хрватски и српски лидери тог времена, каже Милић.

Српски либерали, које описује као „врло образоване, модерне и демократски расположене&qуот;, имали су „велику већину у републичкој партији, највећој у земљи&qуот;, те је „право је чудо да се нису супротставили Титу&qуот;.

„Имао је страшне амбиције и сметао му је Никезић који је имао један рационалнији приступ проблемима и заступања једне политике која се разликовала од политике апсолутизма&qуот;, додаје.

Захтев за активним сећањем

После избацивања из партије, Никезић се 1974. повукао из јавног живота и посветио вајању.

„Када сам елиминисан из политике, нисам био депримиран, а сада сам захвалан што сам морао да одем.

„Да ме нису уклонили, овако реформистичан и компромисан, заобилазан, какав јесам, вероватно бих до краја Титовог живота лојално сарађовао, покушавајући увек, у тој сарадњи са њим, да нешто протурим што може бити један мали корак напред&qуот;, говорио је.

Данило Милић га је последњи пут видео на једној сахрани 1989.

„Питао ме је где сам сада, а ја му одговорио да сам аванзовао и идем за амбасадора у Гвинеју, земљу са тешким климатским условима, где и није неки стандард.

„А он ми каже: 'Знате, бити амбасадор је свуда добро'&qуот;, присећа се Милић уз осмех.

Сећање на Никезића је „било негативно, што се уклапа у читав однос према социјалистичком наслеђу и Југославији&qуот;, али да се „временом постепено мењало&qуот;, оцењује Жарковић.

„Никезић представља важну личност, са једне стране као неко ко је могао да разговара са светом, а са друге стране као неко ко је био довољно упућен, одмерен и мисаон да је могао да помири бар на тренутак многе противречности и разлике у српском и југословенском друштву.

„И мислим да људи таквог формата захтевају једну врсту активног сећања и властито место у веома узбудљивој историји 20. века или историји српског народа уопште&qуот;, закључује Жарковић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.06.2025)