Александар Бугарски, архитекта „без гроба и лица" који је Београд „извукао из блата"

Готово да ниједна шетња центром Београда не може да прође без Александра Бугарског.

Ако кренете од Народног позоришта Кнез Михаиловом улицом до Калемегданског парка, свуда ћете видети дела једног од најважнијих српских архитеката 19. века.

Ни на другој страни, уколико пођете ка Старом двору или Зеленом венцу, нећете их заобићи.

Бугарски је Београд „извукао из блата&qуот;, поставио на модерне темеље и започео његово ослобађање од утицаја османске архитектуре, каже Марија Покрајац, историчарка уметности, за ББЦ на српском.

„Унапредио је став према архитектури у Србији и био пионир академизма.

„Био је врло прогресиван, изградио је неке од првих монументалних грађевина у Београду&qуот;, објашњава Покрајац, ауторка научних радова и изложбе о делима познатог архитекте.

• Руски емигранти који су градили и променили Београд - прича прва
• Јелисавета Начић: Прва жена која је градила Београд
• Разгледница Новог Београда - кроз блокове, паркове и бетонске објекте

Због присних веза са династијом Обреновић, али и чињенице да је руководио градњом Старог двора (данашње Скупштине града), резиденције коју ће српске краљевске династије користити деценијама касније, Бугарског су називали „дворским и државним архитектом&qуот;, додаје.

Пројектовао је 126 грађевина у Београду и бројне широм Србије и других земаља, наводи се у његовом Аутографу (радној биографији), који се чува у Српској академији наука и уметности (САНУ).

Најпознатије су Народно позориште, Стари двор, Дом Вукове задужбине, здање Црвеног крста, као и више зграда у Кнез Михаиловој улици, од којих је данас у изворном стању сачувана само једна.

Био је и члан Српског ученог друштва, претече САНУ, као један од првих школованих српских архитеката.

Али, није био само архитекта, указује Слободан Богуновић, аутор Архитектонске енциклопедије Београда, у којој се наводе детаљи о раду и животу Бугарског.

„Он је био и једна од водећих личности културне еманципације од балканско-оријенталне оставштине, посвећен изградњи и преобликовању српског друштва по новом обрасцу.

„Европејац космополитске перспективе, одгојен на вредностима просветитељства и на романтичарским идеалима, естетски образован и уметнички осетљив&qуот;, набраја Богуновић у писаном одговору за ББЦ на српском.

Ипак, човек који је у последњим деценијама 19. века значајно утицао на изглед Београда, није добио подједнако значајно место у историји и архивама.

Данас није познато ни где му је гроб, а нема сачуван ни сликарски портрет.

„Сврстава се међу бесмртнике без фотографског лика&qуот;, каже Богуновић.

Како је Београд добио Народно позориште?

Најпре је 1852. године уз помоћ кнеза Александра Карађорђевића и трговца Мише Анастасијевића почела изградња Народног позоришта на Зеленом венцу, на локацији коју је држава уступила за позориште.

Рађено је по пројекту италијанског архитекте Јосифа Касана, али због неповољног земљишта осујећен је први, али и други покушај три године касније, описано је на сајту Народног позоришта.

Трећи покушај, уследио је 1968. године током владавине кнеза Михаила Обреновића, овога пута надомак некадашње Стамбол капије, данас на Тргу републике.

За главног архитекту изабран је Александар Бугарски, у то време архитекта Министарства грађевина.

Идеја кнеза Михаила Обреновића „јавила се у тренутку када су сви већи градови у Европи имали позоришта и можемо да кажемо да је то била једна врста тренда&qуот;, сматра Марија Покрајац.

Планови италијанског архитекте Касана за позориште на Зеленом венцу били су инспирација Бугарском, који је „преузео велики део тог пројекта&qуот;, додаје историчарка уметности.

„Била је то прва јавна грађевина коју је Бугарски радио, а за Београд тог времена била значајна и репрезентативна, иако није била за поређење са већином позоришта у великим европским градовима&qуот;, каже Покрајац.

Али, јесте са једним и данас веома познатим.

„По распореду маса, хоризонталној и вертикалној подели површина и изабраним мотивима површинске обраде главне фасаде&qуот; Народно позориште подсећало је на Скалу у Милану, саграђену деведесет година раније, наводи се на сајту Народног позоришта.

Здање је званично отворено 30. октобра 1869. године „Посмртном славом кнеза Михаила&qуот; Обреновића, који је убијен годину дана раније.

Народно позориште постало је једно од најмонументалнијих здања у Београду тог времена, уз Капетан Мишино здрање, наводи се на сајту позоришта.

Покрајац га назива „најважнијим делом&qуот; Бугарског, које је „одговарало публици и капацитетима тадашње београдске вароши&qуот;.

„У делу Бугарског су строгост, озбиљност, одмереност и добри узори важнији од оригиналности и ауторског одмака&qуот;, каже Богуновић.

Бугарски је био један од утемељитеља академизма у српској архитектури, правца који после ослобађања од отоманске власти поново инспирацију тражи у ренесанси, бароку, класицизму и античким стиловима.

Назив је добио због тога што је постао званичан стил архитектуре државних и монументалних зграда, а наметале су га и школе архитектуре.

Данашњи изглед Народног позоришта значајно је другачији од оног из 1869, а прва адаптација 1871. године била је према замислима Бугарског.

„Мењала се тада сцена, прилаз здању, јер извори из тог времена наводе да је било толико каљаво да људи нису могли да приђу, уводило се осветљење око позоришта, омогућавао прилаз кочијама&qуот;, наводи Покрајац.

• Сава центар: Зашто је важно сачувати „стаклену палату на обали Саве“

• У једном хотелском лустеру се крије судбина целе Југославије
• Како је Београђанка постала терет Београда

'Дворски архитекта'

Блискост породице Бугарски и династије Обреновић почиње од Александровог оца Јована, који је по занимању био географ.

У Србију се са породицом преселио из Мађарске 1840. и две године је радио у јавној служби као картограф, односно „мерник&qуот;, како се ово занимање тада називало.

„Његова судбина је била везана за династију – како се власт мењала у Србији, тако је он бежао из земље, па је са повратком Карађорђевића 1842. морао да се пресели у Нови Сад, тада у Аустроугарској&qуот;, каже Марија Покрајац.

Династије Обреновића и Карађорђевића више пута су се смењивале на власти у Србији током 19. века.

Александар Бугарски је у Новом Саду завршио основну и средњу школу, а касније је на Поликлиници у Будимпешти изучавао архитектуру.

Судбине породица Бугарски и Обреновић наставиле су да се преплићу и пошто су се Обреновићи вратили на власт 1858. године.

После искустава у Мађарској и Аустрији, где је, како сам пише, градио радничке куће за фабрику Вертхајм у Бечу и хотел Бауер у бањи Ишел на истоку Аустрије, Бугарски се вратио у Србију 1867. године.

Био је запослен у Министарству грађевина као инжењер и инспектор, где је дочекао пензију 1890. године, а умро је годину дана касније.

Поред Народног позоришта, краљ Милан Обреновић поверио му је и украшавање Саборне цркве у Београду 1869. у знак сећања на кнеза Михаила Обреновића, а исте године изабран је за члана Српског ученог друштва, чији ће секретар постати 1884.

Стари двор, данашњу Скупштину Града Београда и једно од два најважнија дела у Београду, градио је између 1881. и 1884. године, као резиденцију династије Обреновић, заједно са архитектом Јованом Илкићем, што му је донело епитет „дворског архитекте&qуот;.

„Свако ко је тада био део САНУ, био је 'државни' архитекта, морао је да слуша много гласова, што је утицало на изглед монументалних здања која је градио, које није могао да ради сам, што важи и за Народно позориште и Стари двор&qуот;, објашњава историчарка уметности.

Бугарски је радове започео 12. јануара 1881, а завршени су под Илкићевим надзором три године касније, наводи аустријски археолог и етнограф Феликс Каниц.

Првобитно здање Скупштине града имало је две велике куполе са позлаћеним крунама на врху, лучни изглед, мали трг по узору на италијанску архитектуру тог доба, као и велико степениште са балдахином на улазу у објекат које је стигло из Беча, али данас више не постоји.

„Бугарски је замислио све то као целину са Теразијским тргом, иако је касније бројним дограђивањем изглед целог овог дела Београда знатно промењен, а Стари двор је више пута рушен у ратовима и дограђиван.

„Данашњи изглед само делимично подсећа на оно што је Бугарски замислио, иако је у основи задржан првобитни распоред&qуот;, објашњава Покрајац.

Ко је био Александар Бугарски?

• Рођен је 1835. у Есперјесу у тадашњој Мађарској (данашњем Прешеву у Словачкој);
• У Будиму се школовао у Политехничкој школи, одакле кратко одлази да ради у Аустрију, а крајем 1860-их се враћа у Србију;
• Био је редовни члан Одбора уметничког Српског ученог друштва, претече Српске академије наука и уметности (САНУ), а од 1886. до 1888. обављао је и функцију секретара одбора;
• Радио је у Министарству грађевина Кнежевине и Краљевине Србије као инжењер и инспектор;
• Пројектовао је 126 јавних и приватних објеката у Београду, међу којима су најпознатије Народно позориште, Стари двор (данас Скупштина града) и Вукова задужбина;
• Одликован је орденом Светог Саве 1889. године за заслуге у домену просвете, књижевности и лепих вештина;
• Био је ожењен супругом Маријом, са којом је имао и децу.

Творац савремене Кнез Михаилове

Као „свеприсутном и траженом&qуот; архитекти и инжењеру, Бугарском је поверена и изградња десет стамбених и пословних зграда, од којих је данас сачувана само једна, под бројем 45 у Кнез Михаиловој улици, каже Слободан Богуновић.

Међу њима су куће тада угледних београдских трговаца и предузетника, попут Јована Панђеле (данас Галерија САНУ), Косте Месаровића, Марка Лазаревића, браће Спасића и Рашића, наводи Бугарски у Аутографу за САНУ.

„Премда су и ратна разарања учинила своје, то благо нисмо били у стању да сачувамо&qуот;, наглашава Богуновић.

Његово дело је и данашњи Дом Вукове задужбине чија је изградња почела 1870. на захтев судије Димитрија Голубовића.

Овде је било седиште и Руског царског конзулата, Завода за ратну сирочад, а од 1879. године и Министарства просвете Кнежевине Србије.

„Творац је и прве скице за парк на Калемегдану и има података да се интересовао за хортикултуру, био је задужен за декорацију београдске вароши&qуот;, каже Покрајац.

Бугарски је пројектовао и цркве у Неготину, Ритопеку и Лозници, Неготинску гимназију и Окружно начелство у Смедереву, зграду у којој је данас смештен смедеревски Основни суд.

• Модерни чардаци - каква је будућност солитера
• Свакодневник: Како су новобеоградски солитери и трамваји отишли на море
• Како су архитекте из Југославије градиле Африку

'Великан без лица и гроба'

О приватном животу Александра Бугарског данас знамо врло мало.

„Невероватно је да немамо ниједну фотографију, чак ни у архиву САНУ, а сваке године пишем тим поводом и Политехничкој школи у Будимпешти, али ни од њих нисам добила фотографију.

„Не знамо много ни о његовом животу, нема података о његовим потомцима, познато је једино да му се супруга звала Марија, што се видело у читуљи објављеној у Српским новинама после његове смрти&qуот;, каже Покрајац.

Није познат тачан датум његовог рођења 1835. године, ни где му се данас налази гроб.

„Његово гробно место на Новом гробљу у Београду је прекопано 1920. године&qуот;, додаје Покрајац.

Историчарка уметности верује да је један од разлога и оданост династији Обреновића, која је угашена 1903. Мајским превратом, када се на власт у Србији враћају Карађорђевићи, где ће и остати до Другог светског рата.

„Карађорђевићи су дошли са сопственим идејама, желели су да граде нешто своје, веће и боље. Могуће је да је тако и уништен део документације о њему&qуот;, каже Марија Покрајац.

Познате архиве не чувају чак ни опис његовог изгледа и карактера, па за њим остаје само „белина&qуот;, тврди Богуновић.

„Он је великан без лица и гроба, чија су сачувана дела данас малобројна&qуот;, закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.08.2025)