Очајне породице у Сирији траже одговоре о деци несталој у време бившег режима

Месец дана после пада режима Башара ал-Асада у Сирији, велики број породица мучи исто питање: шта се десило са децом која су нестала у земљи?

Грађански рат који је трајао више од деценије, оставио је дубоке ожиљке, не само у виду смрти и разарања, вец́ је утицао и на животе хиљада деце која су нестала, као и чланове њихових породица који су били у затвору.

Према проценама, од почетка рата 2011. године, присилно је нестало између 2.000 и 5.000 деце, а њихова судбина је и даље непозната.

Слом Асадовог режима је дао трачак наде многим породицама које су одговоре почеле да траже у сиротиштима, досијеима некадашњих безбедносних служби и притворним центрима.

• Злогласни затвор у Сирији: Мапирање Асадове „људске кланице&qуот;
• Све учесталији позиви на правду и одговорност у Сирији после Асадовог пада
• Ко је тајанствени човек који је пуштен из злогласног затвора у Сирији

'Писао сам Башару ал-Асаду и ухапсили су ме'

Хади Мохамад Фра, 45-годишњи штампарски техничар из покрајине Дамаска, говори када је последњи пут видео његову породицу.

Он и његова супруга, која је била у деветом месецу трудноц́е, договорили су се да ће бити у куц́и њене тетке у Дамаску, престоници Сирије, и тамо се породи, јер је њихов дом био у округу који је у то време био под опсадом.

Отишла је у августу 2013. године са њихово троје деце - Мухамудом (осам година), Исламом (седам) и Јусефом (три) - у пратњи члана милиције коју је наоружавала и обучавала влада.

Хади је планирао да им се касније придружи.

После неког времена телефоном га је позвао службеник на контролном пункту, уверавајући га да су његова жена и деца безбедно стигли и питао зашто им се и он није придружио.

Хади је рекао да би то желео, али му је полицајац узвратио да нема потребе, додајуц́и да га је позвао јер је „то само део уобичајене безбедносне процедуре&qуот;.

Од тада Хади није видео његову породицу.

Каже да је више од 11 година узалуд куцао на сва могуц́а врата.

„Ишао сам у Министарство правде, Министарство за социјална питања и код гувернера Дамаска.

„Чак сам се обратио и одељењима безбедносних служби - регионалном, патролоном и истражном одељењу, и националној служби, &qуот;, каже он.

У очајању је чак писао писма тадашњем председнику Асаду и његовој супрузи Асми.

Та писма су разбеснела безбедносне службе, и Хади је ухапшен и одведен у затвор где је био три године.

„Рекао сам им да је све што желим да пронађем моју жену и децу, али су ме оптужили да правим проблеме што пишем председнику и министрима и жалим се на [припаднике] безбедносних служби&qуот;.

У затвору су иследници осам месеци мучили Хадија, покушавајући да изнуде признање о његовим наводним везама са људима у Идлибу, покрајини познатој по антивладиним протестима.

Како је видео много затвореника који су умрли од мучења или болести, изгубио је сваку наду да ц́е пронац́и његову жену живу.

Међутим, и даље сања да ће поново видети његово троје деце и бебу која је требало да се роди у време када му је породица нестала.

Сиротишта и тајне

Судбина многе нестале деце обавијена је велом тајне.

Током претходног режима, нека деца затвореника су смештана у сиротишта, где су им давали лажна имена да им се сакрије идентитет.

Маха Дијаб, директорка сиријске организације која пружа подршку сирочади, каже да су власти захтевале да се не дају никакве информације о деци.

„Било нам је строго забрањено да чак дамо и наговештај да су та деца у сиротишту&qуот;, каже она.

Упркос забрани, Дијаб и њен тим су покушали да дискретно сазнају прави идентитет деце.

„Старија деца су понекад исправљала лажна имена која су им давана и говорила о њиховим породицама&qуот;, каже она.

Од пада Асадовог режима, сиротишта су вратила десетине деце њиховим породицама, али се хиљаде деце и даље воде као нестала.

Сведоци кажу да су чак и у затворима деца често називана псеудонимима, што отежава напоре да се идентификују на основу исказа других затвореника.

Због свега тога бројне породице живе у неизвесности, не знајући да ли да гаје наду да ц́е их поново видети или да их оплакују.

Таква неизвеност влада и у породици Раније ал-Абаси, угледне зубарке и бивше шампионке у шаху.

Она и њено шесторо деце, од којих је једна била беба, приведени су 2013. године.

Деценију касније, њихови рођаци не знају ништа о њиховој судбини.

Због недостатка транспарентности, постоји страх од дугорочних последица.

„Шта ако се неко несвесно венча са блиским рођаком у будуц́ности?&qуот;, пита Ахлам Јасин, Ранијина снаја, указујуц́и на ризике погрешне идентификације деце.

'Плашили смо се да питамо јер су нас сматрали терористима'

Док су неки, попут Хадија, покушали да званичнин каналима пронађу њихову несталу децу, многи други то нису могли да учине јер су живели у подручјима која су контролисале опозиционе снаге.

Међу њима је и Јасер Сулејман, бивши лактивиста у градићу Замалки, источно од престонице Дамаска, који је најдуже био под опсадом током сиријског рата, од 2013. до 2018. године.

Јасер прича о његовом нец́аку, Абдулхадију Мувафаку Сулејману, који је нестао у августу 2013. године.

Након што је изгубио и оца и стрица у ваздушном нападу на Замалку, Абдулхади је одлучио да напусти опкољено подручје и оде код мајке у Дамаск, који је удаљен само пет километара.

Међутим, у Дамаск никада није стигао и његова судбина је још непозната.

Породице попут Јасерове, за које је режим веровао да су повезане са опозиционим снагама, нису могле да траже одговоре од владиних служби.

„Они су нас сматрали терористима&qуот;, каже он, додајући да су се многи плашили да затраже информације о најмилијима.

Међутим, пад Асадовог режима је пробудио нову наду Јасеру и другим људима чији вољени су нестали.

Отварањем безбедносних досијеа и докумената постоји могућност да дуго скривана истина коначно изађе на видело.

„Наша вера у Бога је јака и надамо се да ц́е ови документи коначно одговорити на питање да ли је Абдулхади жив или је убијен&qуот;, каже Јасер.

Питање нестале деце у Сирији сада је задужење Министарства за социјална питања, које каже да је то велики изазов.

Ибрахим Бакур, новоименовани заменик министра за социјална питања, потврдио је да је његово Министарство образовало комисију за прикупљање и проверу доказа.

„Наш циљ је да прикупимо комплетну документацију и представимо је свету&qуот;, рекао је Бакур.

За многе од хиљаде несталих у Сирији тек треба да се утврди да ли су живи или мртви.

Породица Абире Шабан је једна од оних који траже одговоре.

Абира, која живи у Џобару, насељу у источном Дамаску које држи опозиција, последњи пут је видела сина Ахмада током ваздушног напада у августу 2013. године.

Ахмад је тада имао само 14 година.

„Тога дана нестало је много деце.

„Видела сам делове тела мушкараца, жена и деце&qуот;, присец́а се Абира.

Упркос неуморној потрази, никада није пронашла тело њеног сина.

Опозициони борци су тврдили да су га сахранили, али она се и даље нада да је жив.

Њена агонија почела је шест месеци раније, када је њен муж, који је био трговац житом, нестао на државном контролном пункту.

Ни он ни Ахмад нису пронађени, а Абира до данас не зна њихову судбину.

Досијеи несталих и присилно несталих могу да се затворе тек када се пронађу живи или када се нађу њихова тела и тиме се потврди њихова смрт.

За Абиру и много других људи, питање да ли ц́е једног дана поново видети најмилије за сада остаје без одговора.

• „Асад је пао. Не бојте се&qуот;: Ослобађање људи из озлоглашених сиријских затвора
• Сирија: „Срео сам двојицу затвореника који нису знали како се зову&qуот;
• Башар ал-Асад: Од офталмолога у Лондону до ауторитарног председника Сирије

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.13.2025)