Sećanje na Radeta Bogićevića: Patrijarhalna ljubav podignuta na nivo kosmičke radosti i operete

"Da l' se sećaš gradine kraj reke, uspomena prošlosti daleke, kada si mi trčala kroz granje raširenih ruku u sretanje. Skrivala se od mame i tate, kad izlaziš da te ne uhvate. Kad bi opet čula zvižduk mala, da li bi me po njemu poznala. Da l' se sećaš mesečine meke, mog zvižduka kraj zelene reke, i naručja mog u kome snivaš, moji zovu ti se ne odzivaš. A poljupci kao vatra gore, od ponoći do rumene zore. Da l' se sećaš šta su usne rekle kad su suze rastanka